Problem dece koja žive i rade na ulici postao je posebno vidljiv poslednjih dvadesetak godina, usled raspada društvenog sistema i velike migracije stanovništva.
Oko 150 osoba godišnje u Srbiji su žrtve trgovine ljudima, a grube procene govore da deca čine polovinu. Nerado govore o tome za koga rade i gde su evidentirani, što predstavlja veliki problem u njihovoj socijalizaciji.
Koliko puta je svako od nas prošao ulicom i čuo rečenicu „dajte neku paru” - svakodnevna slika na beogradskim ulicama gde se broj dece prosjaka svake godine povećava. Nije to jedini posao čime se bave deca ulice, ali je teško utvrditi ko su i koliko ih ima, kaže koordinator tima za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković.
„Najveći problem je siromaštvo. Ako se i utvrdi da deca imaju probleme da su siromašna i da prose da bi preživela Centri za socijalni rad koji su nadležni ne mogu da definišu nadležnost jer ih roditelji nisu ni prijavili. Nemaju dokumenta i ne može da se utvrdi čija su. Ako se utvrdi i čija su deca, roditelji nemaju izvod iz knjige rođenih i centar ne može da im pruži pomoć. Jednostavno imamo problem koji je generisan zadnjih dvadeset- tridest godina”, kaže Đurašković.
Deca uključena u rad na ulici najčešće su bez porodica ili iz onih slabijeg materijalnog stanja. Svoje prihode ostvaruju prošenjem na ulici, čišćenjem cipela, pranjem vetrobranskih stakala. Zabeležili smo na jednoj beogradskoj raskrsnici kako desetak maloletnika svakodnevno zarađuje:
“Pa šta uzmem 500-600 dinara do hiljadu dinara. Sve zavisi kako kad”, kaže dečak starosti oko 14 godina.
RSE: Koliko radiš?
„Od deset do tri četiri sata. „Kako kada”.
RSE: Je li znaju tvoji roditelji da radiš?
„Pa znaju”, kratko je izustio golobradi dečak.
„Nemamo za decu leba da im dam i šta ja imam od ulice. Ako mi ne radimo nemamo ništa”, kaže glasno sredovečna žena.
RSE: Ovaj dečak što radi ovde?
“Njega ne poznajemo”, kažu svi u glas.
RSE: Koliko imaš godina?
„ Devet”, rekao je dečak ne odgovorivši znaju li njegovi roditelji da je na ulici. Za nekoliko sekundi se izgubio iza ćoška ulice.
„Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima”
Deca očekivano nerado govore o tome zbog čega izlaze na ulicu i da li neko kontroliše njihov rad. Ulica igra značajnu ulogu u njihovim životima jer tu najviše provedu vremena. Centar za integraciju mladih u Beogradu ima oko 600 korisnika, a u u glavnom gradu Srbije oko hiljadu dece svakodnevno se nalazi na ulici.
„Problemi sa kojima oni žive jesu veliki. I tu ne može jedna ogranizacija mnogo da učini. Neophodan je čitav sistem da se uključi. Ono što jeste osnova svih problema jeste nedostatak ličnih dokumenata, jera takva deca zapravo ne „postoje”. Ona ne mogu da ostvare prava koja su omogućena drugoj deci u našoj zemlji”, kaže Milica Đorđević koordinatorka centra.
Ilustrativna fotografija: Vesna Anđić
Deca i mladi koji žive i rade na ulici u svom iskustvu imaju nasilje i siromaštvo. Više od 115 miliona dece u svetu angažovano je na javnim poslovima i tako su direktno ugrožena, odnosno izložena nasilju.
„To pokazuje praksa i sprovedena istraživanja. Naročito su ugrožena od prislinog prosjačenja, prinude od vršenja krivičnih dela i seksualne eksploatacije. Ne treba zaboraviti ni na trgovinu ljudskim organima kao jedan od oblika trgovine ljudima, još uvek nedovoljno istražen a uvek prisutan kao rizik”, kaže ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić.
Očito je da kratkotrajno sklanjanje dece sa ulice u prihvatilišta, nije jedino i rešenje? Miodrag Đorđević iz Niša, nekoliko godina prati problem mladih na ulici.
„Svaka priča je individualna. Svako ima svoj razlog zašto je izašao na ulicu. Ono što se može uočiti kao jedna pravilnost za svu tu decu jeste da nemaju adekvatan pristup i pomoć od sistema u rešavanju njihovih problema. Tako da na tome treba definitivno mnogo raditi kako bi se ono poboljšalo”, kaže Đorđević.
Na ovakvu konstataciju odgovor daje državna sekretarka ministarstva pravde Gordana Pualić najavljujući da će uskoro pokrenuti poseban protokol o pristupu pravosudnih organa problemima s decom.
„I gde ćemo razmotriti ono što je najvažnije a to su načini kako da ih što efikasnije zaštitimo. Preambula Povelje UN o pravima deteta najbolje ukazuje u kom pravcu treba ići kada razmišljamo o pravima i zaštiti prava deteta. U njoj stoji rečenica, „Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima”," kaže Pualić.
Oko 150 osoba godišnje u Srbiji su žrtve trgovine ljudima, a grube procene govore da deca čine polovinu. Nerado govore o tome za koga rade i gde su evidentirani, što predstavlja veliki problem u njihovoj socijalizaciji.
Koliko puta je svako od nas prošao ulicom i čuo rečenicu „dajte neku paru” - svakodnevna slika na beogradskim ulicama gde se broj dece prosjaka svake godine povećava. Nije to jedini posao čime se bave deca ulice, ali je teško utvrditi ko su i koliko ih ima, kaže koordinator tima za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković.
Đurašković: Ako se i utvrdi da deca imaju probleme da su siromašna i da prose da bi preživela Centri za socijalni rad koji su nadležni ne mogu da definišu nadležnost jer ih roditelji nisu ni prijavili.
„Najveći problem je siromaštvo. Ako se i utvrdi da deca imaju probleme da su siromašna i da prose da bi preživela Centri za socijalni rad koji su nadležni ne mogu da definišu nadležnost jer ih roditelji nisu ni prijavili. Nemaju dokumenta i ne može da se utvrdi čija su. Ako se utvrdi i čija su deca, roditelji nemaju izvod iz knjige rođenih i centar ne može da im pruži pomoć. Jednostavno imamo problem koji je generisan zadnjih dvadeset- tridest godina”, kaže Đurašković.
Deca uključena u rad na ulici najčešće su bez porodica ili iz onih slabijeg materijalnog stanja. Svoje prihode ostvaruju prošenjem na ulici, čišćenjem cipela, pranjem vetrobranskih stakala. Zabeležili smo na jednoj beogradskoj raskrsnici kako desetak maloletnika svakodnevno zarađuje:
“Pa šta uzmem 500-600 dinara do hiljadu dinara. Sve zavisi kako kad”, kaže dečak starosti oko 14 godina.
RSE: Koliko radiš?
„Od deset do tri četiri sata. „Kako kada”.
RSE: Je li znaju tvoji roditelji da radiš?
„Pa znaju”, kratko je izustio golobradi dečak.
„Nemamo za decu leba da im dam i šta ja imam od ulice. Ako mi ne radimo nemamo ništa”, kaže glasno sredovečna žena.
RSE: Ovaj dečak što radi ovde?
“Njega ne poznajemo”, kažu svi u glas.
RSE: Koliko imaš godina?
„ Devet”, rekao je dečak ne odgovorivši znaju li njegovi roditelji da je na ulici. Za nekoliko sekundi se izgubio iza ćoška ulice.
„Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima”
Deca očekivano nerado govore o tome zbog čega izlaze na ulicu i da li neko kontroliše njihov rad. Ulica igra značajnu ulogu u njihovim životima jer tu najviše provedu vremena. Centar za integraciju mladih u Beogradu ima oko 600 korisnika, a u u glavnom gradu Srbije oko hiljadu dece svakodnevno se nalazi na ulici.
„Problemi sa kojima oni žive jesu veliki. I tu ne može jedna ogranizacija mnogo da učini. Neophodan je čitav sistem da se uključi. Ono što jeste osnova svih problema jeste nedostatak ličnih dokumenata, jera takva deca zapravo ne „postoje”. Ona ne mogu da ostvare prava koja su omogućena drugoj deci u našoj zemlji”, kaže Milica Đorđević koordinatorka centra.
„To pokazuje praksa i sprovedena istraživanja. Naročito su ugrožena od prislinog prosjačenja, prinude od vršenja krivičnih dela i seksualne eksploatacije. Ne treba zaboraviti ni na trgovinu ljudskim organima kao jedan od oblika trgovine ljudima, još uvek nedovoljno istražen a uvek prisutan kao rizik”, kaže ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić.
Očito je da kratkotrajno sklanjanje dece sa ulice u prihvatilišta, nije jedino i rešenje? Miodrag Đorđević iz Niša, nekoliko godina prati problem mladih na ulici.
„Svaka priča je individualna. Svako ima svoj razlog zašto je izašao na ulicu. Ono što se može uočiti kao jedna pravilnost za svu tu decu jeste da nemaju adekvatan pristup i pomoć od sistema u rešavanju njihovih problema. Tako da na tome treba definitivno mnogo raditi kako bi se ono poboljšalo”, kaže Đorđević.
Na ovakvu konstataciju odgovor daje državna sekretarka ministarstva pravde Gordana Pualić najavljujući da će uskoro pokrenuti poseban protokol o pristupu pravosudnih organa problemima s decom.
„I gde ćemo razmotriti ono što je najvažnije a to su načini kako da ih što efikasnije zaštitimo. Preambula Povelje UN o pravima deteta najbolje ukazuje u kom pravcu treba ići kada razmišljamo o pravima i zaštiti prava deteta. U njoj stoji rečenica, „Čovečanstvo duguje deci najbolje što ima”," kaže Pualić.
