Iako su posledice dugotrajnih suša sve učestalije i katastrofalnije Srbija se ovim pitanjem bavi samo kada joj kao ovog leta, zbog na primer, desetkovanog izvoza kukuruza, soje i drugih kultura, državna kasa ostane bez preko pola milijarde evra deviznih prihoda.
Srbija se nalazi na začelju evropskih zemalja sa svega 100.000 hektara obradivih površina koje se navodjavaju, a najave Ministarstva poljoprivrede o početku izgradnje novih sistema, stručnjacima i proizvođačima ne ulivaju mnogo nade.
Dok dugotrajna iscrpljujuća suša, praćena ekstremno visokim temperaturama, isušuje zemljište, pustoši njive zasejane kukuruzom, sojom i opasno ugrožava rod voća i povća, iz Ministarstva poljoprivrede stižu najave da će narednih dana početi radovi na izgradnji novih sistema za navodnjavanje.
Nataša Milić, direktorka Republičke direkcije za vode, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da će se oni graditi u Vojvodini i centralnoj Srbiji iz kredita Ujedinjenih Arapskih Emirata.
„Do sada je potpisano devet ugovora sa odabranim izvođačima, a očekuje se da se do početka oktobra potpišu još dva ugovora, tako da ćemo na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine imati 11 sistema za navodnjavanje koji će pokrivati površinu od 24.000 hektara. Ovih 11 projekata koštaće 11 miliona evra i to je prva tranša iz fonda Abu Dabi, koju je Vlada Republike Srbije potpisala, a donet je i zakon o potvrđivanju ugovora“, kaže Milić.
Pored ovih, radiće se još tri sistema za navodnjavanje u Mačvi, Čačku i Pančevu, koji će obuhvatiti još 6.000 hektara obradivih površina, najavljuju iz Ministarstva poljoprivrede.
Međutim, agro ekonomista Milan Prostran kaže za naš program da je za rešavanje problema navodnjavanja, koji je veoma kompleksan, neophodan sveobuhvatan naučni, stručni i politički konsenzus kako bi se u budućnosti „izbegle ogromne štete i kampanjsko bavljenje ovom važnom temom“.
On ističe da bi voleo da što pre vidi pozitivne efekte te investicije, ali da s obzirom na dosadašnja iskustva, ne želi da donosi preuranjene zaključke.
„Ja bih voleo da konačno vidimo nešto što je konkretno i praktično od dolaska svih tih raznih ’abu dabija’, ali ako pođemo od primera kako se ponašaju u ’Karađorđevu’, koje ima 3.540 hektara, gde je i država suvlasnik značajnog kapitala i gde nisu ni dinara uplatili u državnu kasu, ja ću da verujem u tu priču samo onda kada budem video da se postavljaju sistemi. Za sada imam velike rezerve i ne mogu da se pozitivno opredelim prema tim najavama jer ih u praksi nigde ne vidim“, kaže Prostran.
Naš sagovornik podseća da je Srbija, pre 2000. godine, imala zalivne sisteme za 150.000 hektara, koji su nakon privatizacije velikih kombinata uništeni, zbog čega se zalaže za sigurnija i dugoročnija rešenja u ovoj oblasti, iza kojih će stajati država, a ne privatne kompanije.
„Ako je to nacionalni interes, a jeste, i ako se mora postići taj konsenzus, ja sam više za rešenje da se država zaduži, odnosno da otvori jednu veliku kreditnu liniju, kao što smo i ranije radili za neke druge velike projekte u poljoprivredi. Mislim da bi bilo bolje da se to pitanje na takav način rešava.“
Branislav Kostić, iz Kočinog sela kod Jagodine, ove godine ima 30 hektara pod kukuruzom i 15 hektara pod sojom. On je uspeo da sopstvenim sredstvima obezbedi navodnjavanje dela svog poseda. Na njivama koje navodnjava usevi su u odličnom stanju i prinosi će biti veoma dobri.
„Razlika je velika. Evo sada radimo drugi krug navodnjavanja i ako je prinos kukuruza na suvo ratarenje 4,5 tona, sa navodnjavanjem postižemo 100 posto veći prinos“, kaže Kostić.
I Vukosav Saković, direktor udruženja „Srbija žita“, smatra da je ta investicija isuviše skupa za individualne proizvođače, zbog čega očekuje da se država i na tom nivou ozbiljnije angažuje i pomogne subvencijama za kupovinu zalivnih sistema.
„Taj problem treba rešiti na dugotrajan i sistemski način. Država treba da uradi deo kanalske mreže, iskopa atrerske bunare i dovede električnu energiju do njiva. Ako se očekuje da mali proizvođači sami reše taj deo, onda će to ostati kao do sada“, objašnjava Sakvić za RSE.
Kostić, na ličnom primeru ilustruje potrebu ozbiljnije državne pomoći, bez koje, kako navodi u centralnoj Srbiji od navodnjavanja značajnijih površina, neće biti ništa.
„Mnogo nam treba para, a subvencije su nedovoljne. u poljoprivredi pare nikako da ostanu, pa mislim da kod nas u centralnoj Sbiji, nema ništa od toga.“
Dolina Velike Morave, od Stalaća do Dunava, posle Vojvodine, druga je velika žitnica Srbije, u kojoj su polovinomprošlog veka planirana dva sistema za navodnjavanje, ali ti projekti i nikada nisu realizovani pa se navodnjavaju minimalne površine. U Pomoravskom okrugu, kukuruz se gaji na 50.000 hektara i on je u tom delu Srbije najzastupljenija žitarica, koja se, uglavnom gaji takozvanim suvim ratarenjem, bez navodnjavanja.
Za razliku od ratara, voćari znatno više ulažu u sisteme za navodnjavanje zbog čega i pri ovako visokim temperaturama ne trpe veće štete, kaže Snežana Filipović-Dragičević iz Poljoprivredne stanice Čačak.
U Moravičkom okrugu ima 6.200 hektara zasada šljiva, 2.300 hektara malina, kupina i jagoda i oko pet miliona stabala jabuka, krušaka, bresaka, nektarina i oraha.
„U ovom delu Srbije proizvodnja uz navodnjavanje je već defirencirana. Povrće se gaji uglavnom pored Zapadne Morave, tamo gde ima mogućnosti za navodnjavanje, a ratarske kulture su u delu gde i nema mogućnosti za to. Voćari koji se intenzivno bave proizvodnjom već imaju sisteme za navodnjavanje“, kaže Filipović-Dragićević.
Primer voćara, koji zahvaljujući uvođenju savremenih sredstava za navodnjavanje, stalno povećavaju proizvodnju i izvoz treba da bude putokaz i za ratare, ali i državu jer su površine pod ratarskim kulturama neuporedivo veće, pa je neophodna znatno veća pomoć države, kako njeni poljoprivrednici ne bi zavisili isključivo od hirova sve ćudljivije klime.
Facebook Forum