Vladajuća Demokratska stranka, ali i opoziciona Demokratska stranka Srbije, slave Đurđevdan kao partijsku slavu. Običaj da političke partije imaju svoje slave pripada novijoj bizarnoj srpskoj političkoj praksi, ustavnovljenoj početkom uvođenja višestranačja, pre dvadesetak godina.
Njihove prethodnice pre Drugog svetskog rata – poput Demokratske stranke Davidovića i Grola, na čije nasleđe se današnji Demokrati pozivaju - nisu javno stranački upražnjavale markiranje svetaca i patrona. Autoritarne dinastije su predstavljale izuzetak, ali su čak i one svoje svece obeležavale kao kućne, a ne kao nacionalne slave koje se javno prezentiraju na političkoj sceni.
Analitičari ukazuju na to da političke partije u Srbiji danas manipulišu ovom kurentnom religijskom robom kako bi se dodvorile biračkom telu.
Iako niko ne ume racionalno da objasni kakve veze Đurđevdan, ili bilo koja druga slava, ima sa političkim partijama, srpske stranke su ih proslavljale partijski i na javnim mestima, što obeležavanju slave nikako ne priliči.
Upitana kako će izgledati centralna proslava partijske slave u Pančevu u Domu Vojske Srbije, Nada Kolundžija, poslanica Demokratske stranke, rekla nam je da će se seći slavski kolač, da će predsednik Tadić da se obrati prisutnima, a da ostalo zavisi od organizatora.
Ni Koštuničini iz Demokratske stranke Srbije nisu zaostajali u đurđevdanijadi, održanoj u beogradskom restoranu Kalemegdanska terasa.
Nakaradno stanje političke svesti
Zbog partijske slave, parlament Srbije nije radio. Poslanika Žarka Koraća upitali smo da li će i on biti na nekoj stranačkoj slavi.
Žarko Korać„Ne, ni na jednu stranačku slavu neću ići. U modernom sekularnom društvu imati svece zaštitnike, imati sečenje kolača, imati popove, potpuno je van duha vremena. U današnjoj Evropi smatra se da je crkveno pre svega vezano za privatnu, intimnu sferu i vrlo malo u tom smislu za javni život“, kaže Korać.
Političke stranke pre Drugog svetskog rata i ranije, kaže za Radio Slobodna Evropa, sociolog religije Mirko Đorđević, nisu imale svoje slave.
„Pre Drugog svetskog rata i ranije političke partije nisu imale uopšte sveca patrona čiji dan su slavile. Slava je, ne zaboravimo - to je etnološka nauka dokazala - osobito slava kod Srba, isključivo kućni, lični, patron i ne može se slaviti van kuće, niti joj se mogu pridavati značenja. Autoritarni sistemi, međutim, pravili su izuzetke, pa su dinastije imale svoju slavu, ali kao kućnu slavu, a ne kao nacionalnu, koja se politički na javnoj sceni prezentira.”
Ova novina partijskog slavljenja svetaca patrona, upozorava naš sagovornik, odražava nakaradno stanje političke svesti u Srbiji.
„To je jedna praksa da se momenat religioznosti uklopi u politiku i da se tako, u stvari, manipuliše. Kada to radi Demokratska stranka, njeni članovi objašnjavaju – a objašnjenje im nije uverljivo – da to rade i drugi, ali ja mislim da je računica mnogo jednostavnija: to nije ništa drugo nego stranačka propaganda, gde se verski elemenat eksploatiše. Demokratskoj stranci, s obzirom na njenu istoriju, na njen profil političke partije koja se zalaže za laičku, sekularnu državu, uopšte ne priliči da tako nešto ima, pri čemu ne bi bilo neprimereno da njeni članovi slave slavu kao privatni građani”, ocenjuje Mirko Đorđević.
Njihove prethodnice pre Drugog svetskog rata – poput Demokratske stranke Davidovića i Grola, na čije nasleđe se današnji Demokrati pozivaju - nisu javno stranački upražnjavale markiranje svetaca i patrona. Autoritarne dinastije su predstavljale izuzetak, ali su čak i one svoje svece obeležavale kao kućne, a ne kao nacionalne slave koje se javno prezentiraju na političkoj sceni.
Analitičari ukazuju na to da političke partije u Srbiji danas manipulišu ovom kurentnom religijskom robom kako bi se dodvorile biračkom telu.
Iako niko ne ume racionalno da objasni kakve veze Đurđevdan, ili bilo koja druga slava, ima sa političkim partijama, srpske stranke su ih proslavljale partijski i na javnim mestima, što obeležavanju slave nikako ne priliči.
Upitana kako će izgledati centralna proslava partijske slave u Pančevu u Domu Vojske Srbije, Nada Kolundžija, poslanica Demokratske stranke, rekla nam je da će se seći slavski kolač, da će predsednik Tadić da se obrati prisutnima, a da ostalo zavisi od organizatora.
Ni Koštuničini iz Demokratske stranke Srbije nisu zaostajali u đurđevdanijadi, održanoj u beogradskom restoranu Kalemegdanska terasa.
Nakaradno stanje političke svesti
Zbog partijske slave, parlament Srbije nije radio. Poslanika Žarka Koraća upitali smo da li će i on biti na nekoj stranačkoj slavi.
Političke stranke pre Drugog svetskog rata i ranije, kaže za Radio Slobodna Evropa, sociolog religije Mirko Đorđević, nisu imale svoje slave.
„Pre Drugog svetskog rata i ranije političke partije nisu imale uopšte sveca patrona čiji dan su slavile. Slava je, ne zaboravimo - to je etnološka nauka dokazala - osobito slava kod Srba, isključivo kućni, lični, patron i ne može se slaviti van kuće, niti joj se mogu pridavati značenja. Autoritarni sistemi, međutim, pravili su izuzetke, pa su dinastije imale svoju slavu, ali kao kućnu slavu, a ne kao nacionalnu, koja se politički na javnoj sceni prezentira.”
Ova novina partijskog slavljenja svetaca patrona, upozorava naš sagovornik, odražava nakaradno stanje političke svesti u Srbiji.
„To je jedna praksa da se momenat religioznosti uklopi u politiku i da se tako, u stvari, manipuliše. Kada to radi Demokratska stranka, njeni članovi objašnjavaju – a objašnjenje im nije uverljivo – da to rade i drugi, ali ja mislim da je računica mnogo jednostavnija: to nije ništa drugo nego stranačka propaganda, gde se verski elemenat eksploatiše. Demokratskoj stranci, s obzirom na njenu istoriju, na njen profil političke partije koja se zalaže za laičku, sekularnu državu, uopšte ne priliči da tako nešto ima, pri čemu ne bi bilo neprimereno da njeni članovi slave slavu kao privatni građani”, ocenjuje Mirko Đorđević.
