- Pa dobro, Dobrice, šta je ono, majku mu?
- Koje ono, Dobrice moj dobri?
- Pa ono što čitam u novinama: da si ti još pre trideset godina predlagao... kako da kažem... podelu Kosova?
- Kad si to čito?
- Pre nekoliko dana, ne mogu tačno da se setim.
- A ja pomislio da nisi možda pre trideset godina...
- Naopako bilo. Pa u kojim novinama to onda da čitam: u Rilindji?
- Šta, bre, lupaš?! Kako ćeš da čitaš u Rilindji kad ne znaš ni reč albanskog?!
- Pa nisi to valjda reko na albanskom?
- Koje?
- Pa to... kako da kažem... da Kosovo treba da se podeli...
- Nisam ja to uopšte reko.
- To sam i mislio. Novine ko novine, znači, lažu.
- Pa ne lažu, Dobrice moj dobri i pošteni, ne lažu.
- Kako ne lažu, pobogu, Dobrice, kad objavljuju nešto što nit si reko nit bi u ludilu reko?!
- Nisam reko, al sam predložio.
- Kome si predložio? Gde si predložio?
- Pa sebi sam predložio, onako za sebe.
- Kako ja onda za to ne znam?
- Možda se zaturilo negde među nama.
- Gde je moglo da se zaturi?
- U mom dnevniku. Ja sam zapiso, al utaman... Niko da pročita... Evo, ni ja lično to nisam pročito.
- Naravski da nisi. Pa nisi s uma sišo da čitaš te gluposti!
- Dobro kažeš, Dobrice moj dobri, dobro kažeš... Da je to neko pročito u ono zlo vreme zla, moglo je da me košta glave. Sva sreća što sam bio zabranjen pisac.
- Kako zabranjen?
Dobrica Cosić u SANU, Beograd ,27. april 2010. - Pa onako, lepo... Samog sebe nisam smeo da čitam, od straha da se ne povedem za lošim primerom, pa da ne zabrazdim na put bez povratka...
- Šta si to onda piso, crni Dobrice?
- Pa piso sam da će „Kosovo za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja“ i da „ono mora da bude podeljeno sa Albancima“. Završen citat.
- Aman, Dobrice, nisi valjda?
- Jesam, Dobrice moj dobri, jesam...
- Auuuuu... Leleeeee...
- Šta sad tu lelečeš?! Napiso pa napiso. Važno da niko nije pročito.
- Pa ja sam pročito, Dobrice...
- Gde si pročito? Kad si pročito?
- Pa sad... u novinama.
- Đavola bi ti pročito da se ja nisam setio.
- Baš sam to hteo da te pitam: kako si se toga setio?
- Pa tako što sam omatorio. Kad čovek izlapi, onda se seti svega što bi najrađe zaboravio.
- Nisi ti, Dobrice, bio mator kad si se setio... kako da kažem... podele Kosova.
- Al sam mator sad kad sam se setio da sam se setio. A ispostavilo se da sam se kasno setio.
- Tako ti je to sa Kosovom oduvek. Lepo kaže naša pesma: „Kasno Marko na Kosovo stiže!“
- Koji Marko?
- Pa drug Marko, i onaj drugi Marko, svaki Marko...
- Pusti sad Marka, Dobrice moj dobri. Daleko je Marko.
- Dobro kažeš... Stvarno, Dobrice, šta ti bi pa da napišeš to o... kako da kažem... podeli Kosova?
Dobrica Cosić u vreme dok je bio predsednik Federativne Republike Jugoslavije u njegovoj kancelariji 1993. godine, bez datuma
- Ni ja sam ne umem da objasnim. Valjda inspiracija.
- Čime si se inspiriso? Enverom Hodžom?
- Nemoj da vređaš! Inspiriso sam se, šta ja znam, inspiracijom valjda...
- Đavo me odneo ako se ti nisi inspiriso sa dve flaše „Skenderbega“... U novinama piše da si predložio podelu Kosova u odnosu 77 prema 33 odsto u korist Srbije.
- Pa šta je tu loše?
- Kako: šta?! Da ja tebe nešto pitam, Dobrice...
- Pitaj.
- Je li tebi, čoveče, Kosovo Srbija?
- Šta pitaš gluposti?! Razume se da jeste.
- Pa kako onda Srbija uopšte može da se deli, kako ti kažeš, u korist Srbije?
- A u čiju korist da se deli? U korist Slovenije?
- Nemoj da psuješ, Dobrice, lepo te molim! A drugo i drugo, umeš li ti da sračunaš koliko je 77 odsto plus 33 odsto?
- Paaaa... 110 odsto.
- E, otkud ti, molim te, Dobrice, Srbija od 110 odsto?
- Dobrice moj dobri i pošteni, pa ne može o Srbiji da se razmišlja u granicama proste aritmetike...
- Nego u granicama čega?
- U granicama ničega. Srbija postoji van svakih granica, naročito van ovih smešnih državnih. I uostalom nije to 110 odsto Srbije već je to 110 odsto Kosova.
- Otkud Kosovu 110 odsto?! Pa toliko ne bi zapaso ni onaj Vlasi!
- E, to sam ja, vidiš, smislio da se Vlasi ne doseti.
- Da se ne doseti čega: Preševa i Bujanovca?
- Pusti, bre, sve je to Srbija.
- Šta je Srbija?
- Kako: šta?! Ludaku jedan, jesmo li rekli da je Kosovo Srbija?
- Jesmo.
- Pa ako je Kosovo Srbija, i ako se Kosovo podeli 77 prema 33 odsto u korist Srbije, šta je tu onda sporno?
- Pa sporno je onih 33 odsto. Sporno je što se uopšte deli.
- Ne razumeš ti to, Dobrice moj dobri i blentavi, ništa ti ne razumeš...
- Šta ja ne razumem?
- Ne razumeš da se Kosovo ne deli nego množi.
- Kako se množi?
- Pa deobom, eto kako. Jel vidiš da se namnožilo do 110 odsto?
- Vidim.
- Sigurno vidiš?
- Vidim... kako ne bih video...
- E pa u tim godinama i možeš samo da gledaš.
- Koje ono, Dobrice moj dobri?
- Pa ono što čitam u novinama: da si ti još pre trideset godina predlagao... kako da kažem... podelu Kosova?
- Kad si to čito?
- Pre nekoliko dana, ne mogu tačno da se setim.
- A ja pomislio da nisi možda pre trideset godina...
- Naopako bilo. Pa u kojim novinama to onda da čitam: u Rilindji?
- Šta, bre, lupaš?! Kako ćeš da čitaš u Rilindji kad ne znaš ni reč albanskog?!
- Pa nisi to valjda reko na albanskom?
- Koje?
- Pa to... kako da kažem... da Kosovo treba da se podeli...
- Nisam ja to uopšte reko.
- To sam i mislio. Novine ko novine, znači, lažu.
- Pa ne lažu, Dobrice moj dobri i pošteni, ne lažu.
- Kako ne lažu, pobogu, Dobrice, kad objavljuju nešto što nit si reko nit bi u ludilu reko?!
- Nisam reko, al sam predložio.
- Kome si predložio? Gde si predložio?
- Pa sebi sam predložio, onako za sebe.
- Kako ja onda za to ne znam?
- Možda se zaturilo negde među nama.
- Gde je moglo da se zaturi?
- U mom dnevniku. Ja sam zapiso, al utaman... Niko da pročita... Evo, ni ja lično to nisam pročito.
- Naravski da nisi. Pa nisi s uma sišo da čitaš te gluposti!
- Dobro kažeš, Dobrice moj dobri, dobro kažeš... Da je to neko pročito u ono zlo vreme zla, moglo je da me košta glave. Sva sreća što sam bio zabranjen pisac.
- Kako zabranjen?
- Šta si to onda piso, crni Dobrice?
- Pa piso sam da će „Kosovo za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja“ i da „ono mora da bude podeljeno sa Albancima“. Završen citat.
- Aman, Dobrice, nisi valjda?
- Jesam, Dobrice moj dobri, jesam...
- Auuuuu... Leleeeee...
- Šta sad tu lelečeš?! Napiso pa napiso. Važno da niko nije pročito.
- Pa ja sam pročito, Dobrice...
- Gde si pročito? Kad si pročito?
- Pa sad... u novinama.
- Đavola bi ti pročito da se ja nisam setio.
- Baš sam to hteo da te pitam: kako si se toga setio?
- Pa tako što sam omatorio. Kad čovek izlapi, onda se seti svega što bi najrađe zaboravio.
- Nisi ti, Dobrice, bio mator kad si se setio... kako da kažem... podele Kosova.
- Al sam mator sad kad sam se setio da sam se setio. A ispostavilo se da sam se kasno setio.
- Tako ti je to sa Kosovom oduvek. Lepo kaže naša pesma: „Kasno Marko na Kosovo stiže!“
- Koji Marko?
- Pa drug Marko, i onaj drugi Marko, svaki Marko...
- Pusti sad Marka, Dobrice moj dobri. Daleko je Marko.
- Dobro kažeš... Stvarno, Dobrice, šta ti bi pa da napišeš to o... kako da kažem... podeli Kosova?
- Ni ja sam ne umem da objasnim. Valjda inspiracija.
- Čime si se inspiriso? Enverom Hodžom?
- Nemoj da vređaš! Inspiriso sam se, šta ja znam, inspiracijom valjda...
- Đavo me odneo ako se ti nisi inspiriso sa dve flaše „Skenderbega“... U novinama piše da si predložio podelu Kosova u odnosu 77 prema 33 odsto u korist Srbije.
- Pa šta je tu loše?
- Kako: šta?! Da ja tebe nešto pitam, Dobrice...
- Pitaj.
- Je li tebi, čoveče, Kosovo Srbija?
- Šta pitaš gluposti?! Razume se da jeste.
- Pa kako onda Srbija uopšte može da se deli, kako ti kažeš, u korist Srbije?
- A u čiju korist da se deli? U korist Slovenije?
- Nemoj da psuješ, Dobrice, lepo te molim! A drugo i drugo, umeš li ti da sračunaš koliko je 77 odsto plus 33 odsto?
- Paaaa... 110 odsto.
- E, otkud ti, molim te, Dobrice, Srbija od 110 odsto?
- Dobrice moj dobri i pošteni, pa ne može o Srbiji da se razmišlja u granicama proste aritmetike...
- Nego u granicama čega?
- U granicama ničega. Srbija postoji van svakih granica, naročito van ovih smešnih državnih. I uostalom nije to 110 odsto Srbije već je to 110 odsto Kosova.
- Otkud Kosovu 110 odsto?! Pa toliko ne bi zapaso ni onaj Vlasi!
- E, to sam ja, vidiš, smislio da se Vlasi ne doseti.
- Da se ne doseti čega: Preševa i Bujanovca?
- Pusti, bre, sve je to Srbija.
- Šta je Srbija?
- Kako: šta?! Ludaku jedan, jesmo li rekli da je Kosovo Srbija?
- Jesmo.
- Pa ako je Kosovo Srbija, i ako se Kosovo podeli 77 prema 33 odsto u korist Srbije, šta je tu onda sporno?
- Pa sporno je onih 33 odsto. Sporno je što se uopšte deli.
- Ne razumeš ti to, Dobrice moj dobri i blentavi, ništa ti ne razumeš...
- Šta ja ne razumem?
- Ne razumeš da se Kosovo ne deli nego množi.
- Kako se množi?
- Pa deobom, eto kako. Jel vidiš da se namnožilo do 110 odsto?
- Vidim.
- Sigurno vidiš?
- Vidim... kako ne bih video...
- E pa u tim godinama i možeš samo da gledaš.
