Dostupni linkovi

Šta Vučić neće, a šta po svaku cenu hoće


Aleksandar Vučić

Za svega šest meseci premijer Srbije pustio je niz vodu dva ministra-eksperta u najvažnijim resorima. Najpre Sašu Radulovića, ministra privrede, koji je Aleksandra Vučića označio kao glavnog končničara reformi, i sada i čuvara državne blagajne Lazara Krstića. Svejedno da li je dogovor o ostavci ministra finansija bio marketinški manevar, kako bi Vučić ispao “narodna majka” i “prekrio” Zakon o radu koji ponovo može doneti ulicu kao političku scenu, premijer Srbije bi morao konačno, kad ih već ništa ne pita, građanima bar otkriti ne samo šta neće nego i šta i po koju cenu hoće.

Neće, rekao je Vučić javnom servisu, da smanji penzije za jednu petinu, koliko je ministar Krstić predložio.

“Ne možemo da ubijemo ljude. Ne možemo da ubijemo ljude jer tu postoje živi ljudi, njihova deca, njihovi unuci i moramo zajedno sa njima da razmatramo sve to”.

Dakle, ostaje još obavijeno tajnom da li će i ako hoće, za koliko će biti smanjene penzije, kao što se zna se ni za koliko će biti umanjene plate u javnom sektoru, što dovoljno govori o bahatom nepoštovanju građana Srbije.

Dodatno, s obzirom da tu temu sasvim ignoriše, jasno je da Vučiću ne pada na pamet da otpusti predloženu Krstićevu partijsku vojsku u javnom sektoru tešku 160 000 glava, koje nikome i ničemu potrebne, dapače, žderu ionako oglodani budžet.

Dok je u privredi za nekoliko poslednjih godina između 350.000 i 400.000 ljudi ostalo bez posla, javni sektor se i parkisonovski uvećavao, a otprilike tako sebi i povećavao plate. Javni sektor Srbije tako zapošljava tri puta više radnika od evropskog proseka, a svojevrsni srpski kuriozitet je i to što je prosečna zarada u javnom sektoru viša nego u privatnom.

Uprkos tome što se u tom periodu zemlja smanjila, naime, od Srbije i Crne Gore, (p)ostala Srbije, broj onih koji rade u državnoj upravi u proteklih 14 godina povećao se devet puta. Naime, neposredno nakon pada režima Slobodana Miloševića, državna uprava bila je teška 8000 zaposlenih – i to u zajedničkoj srpsko-crnogorskoj državnoj zajednici. Danas u Srbiji na republičkom i lokalnom nivou radi vojska od 70 000 birokrata.

Dakle, sve vladajuće garniture od demokratskih promena do danas na grbaču poreskih obeznika Srbije dodavale su svoje partijske poslušnike, ne dirajući ranije dovedene tuđe. I aktuelna vlast je, i to je upravo Krstić obelodanio, nastavila taj trend iako je obećavala da će ga prekinuti.

Sve ovo već i vrapci na grani prevaju, a i Vučić je ne tako davno na ovu zbirku srpskih apsurda ukazivao, pa bi, valjda, sada kao premijer ove zemlje, morao građanima objasniti zašto više ne pominje otpuštanje suvišne partijske vojske; zašto će se, kako najavljuje budući ministar finansija Dušan Vujović, opredeliti za linearnu (!) seču penzija – šta, ista je socijalna cena desetoprocentnog umanjenja penzija od 20 000 dinara i onih od 50 000 i više? – umesto “seče” desetina hiljada nepotrebnih partijskih vojnika, nekoliko stotina propalih preduzeća u večitom restrukturisanju, više od stotine paradržavnih agencija i masivnih subvencija iza zatvorenih vrata.

Ekonomista Milojko Arsić ocenjuje da su Krstićevi predlozi da se penzije i plate u javnom sektoru smanje za 20, odnosno, 15 odsto, i otpusti 160 000 zaposlenih u javnom sektoru tendenciozno preterani, da je Krstić na sebe preuzeo taj krst kako bi Vučić nešto kasnije izneo nešto umekšanu varijantu rezova. Ocenjuje da bi otpuštanje oko 50 000 prekobrojnih u javnom sektoru bila optimalna mera, a veruje da će plate i penzije biti smanjene za 10 odsto, iako smatra da bi petnaestoprocentno smanjenje bilo ekonomski racionalnije.

Nije, međutim, dobro, što ni građani Srbije, ni investitori još ne znaju iz čega se sastoji kompletan meni ekonomskih reformi koje će biti usvojene. Na pitanje zna li on kao ekonomista šta zapravo Vučić sprema, ovako odgovara:

“Nisam sasvim siguran šta sprema. Čini mi se da je spreman na određene uštede, ali ono koliko on misli da je politički prihvatljivo sa stanovišta održanja rejtinga, izgleda da je manje nego što je ekonomski opravdano. Međutim, ako ne sprovede reforme, rejting će mu se urušiti zbog problema s kojima će se suočiti srpska privreda. Zbog toga bi trebalo malo dugoročnije da gleda – ako bi mu sad, recimo, i opao rejting zbog reformi, kasnije, ako bi te reforme bile uspešne, rejting bi mu povratio”, kaže Arsić.

Da je ostavka ministra finansija Lazara Krstića deo pronicljive političke strategije čiji je cilj da pokaže kako vlast mnogo voli narod i da ne želi da seče, ali da na kraju to i uradi jer mora, kaže lokalnim medijima i profesor Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar.

Prema njegovom sudu, plan ministra Dušana Vujovića de se plate i penzije smanje za po 10 odsto “ostvariv je, ali ne i dovoljan”. Otuda on veruje da će Vlada uskoro u dva koraka usvojiti mere koje su “daleko bliyye onome što je predlagao Krstić i štoje pre šest meseci predlagao i Radulović”.

Ostavku Lazara Krstića profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković vidi kao izrežiranu predstavu kako bi se našli ljudi koji će amortizovati prvi udar nepopularnih ekonomskih i socijalnih mera, iza kojih bi se kao iza nekakvog štita nalazio vodeći, najpopularniji, lider “mekog srca” koji će te mere odložiti ili realizovati u blažem rastvoru.

“Ne možemo da odolomo utisku da dovođenje eksperata i ljudi bez sopstvene političke težine i podrške upravo i služi za to – ja tebi kredibilitet i ugled kao ministra finansija, a ti meni beskonačnu odanost i spremnost da kada kažem odeš sa funkcije. To je ovog puta ‘čistije’ urađeno nego prethodno sa Radulovićem koji je ipak pokazao i neku želju da igra samostalno i autonomno, što se za Krstića ne bi moglo reći”, ocenjuje Stojiljković.

Pogledajte komentare (10)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG