Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Demokratska stranka proslavila je ovih dana dvadesetogodišnjicu svog osnivanja, ili – kako njeni čelnici radije kažu – obnavljanja, pretendujući na kontinuitet sa Demokratskom strankom Davidovića i Grola iz Kraljevine Jugoslavije, mada su te vrste natezanja «kontinuiteta», inače ne tako retke u postkomunističkom svetu, uvek dosta proizvoljne i diskutabilne. Ali, eto, valjda neodoljivo zvuče onima koji padaju na šarm «patine», pa makar i veštačke.

Kako god bilo, da je onoj «trinaestorici apostola» (zanimljivo: nijedne žene među njima!) koji su potpisali osnivački/obnoviteljski akt Demokratske stranke neko mogao reći da će ta organizacija, osnovana od tek šačice intelektualaca sa manjim ili većim (te dubljim ili plićim) disidentskim stažom u jednopartijskom sistemu, dvadeset godina kasnije biti apsolutno predominantna u Srbiji, da će «držati» pozicije predsednika države, predsednika vlade, većine ministara, gradonačelnika prestonice i ogroman deo lokalnih vlasti širom Srbije – uključujući Beograd i Vojvodinu, dakle, tamo gde se ipak više zaradi nego što se mora davati – reklo bi se da bi im to zvučalo naprosto isuviše dobro da bude istina. Pa, ipak, sve je to danas baš tako. A opet, ta priča jeste predobra u poređenju s činjenicama, jer zanemaruje sve ono između: u tih dvadeset godina stao je krvavi raspad zemlje u kojoj je stranka osnovana, teritorijalni gubici same Srbije i njeno drastično zaostajanje za okolinom, a naročito za razvijenim svetom, niz užasnih, besmislenih ratova koji su dugoročno unazadili i u svakom mogućem smislu kontaminirali ove prostore, nedopustivo dugotrajna vladavina jednog režima koji je osiromašio i osramotio Srbiju – a koja ne bi bila moguća bez nedopustivo dugotrajne jalovosti opozicije, dakle i same Demokratske stranke – te na koncu i jezivo ubistvo premijera Zorana Đinđića, drugog od tri dosadašnja predsednika DS-a, i jednog od njenih osnivača. Kada se taj bilans pogleda sa te strane, slika je, dakle, znatno mračnija.

Između jedne i druge drastične žanr-slike, one «idilične» i one «kataklizmične», valjda ima mesta i za trezveniju priču o stranci koja je naprosto «projektovana» i kapacitirana tako da bude neka vrsta bezbednog, stabilnog, mada i pomalo mediokritetskog političkog centra u postkomunističkoj «mladoj demokratiji», dakle za neku vrstu vodeće i(li) supervizorske uloge tokom demokratske tranzicije, i koja je takvom trebala da postane još u osvit devedesetih, kao što su to postale neke njoj srodne stranke, koalicije i organizacije, recimo, u Mađarskoj, Češkoj, Sloveniji ili Poljskoj. No, u Srbiji se to dogodilo tek sa kobnih desetak godina zakašnjenja, a i tada uz ogroman otpor i veliku regresiju, nastalu u periodu nakon ubistva Zorana Đinđića, kada je vlast preuzela konzervativna i dubinski antievropska (bez obzira na načelno prodemokratsku retoriku) opcija koju je i vodio i simbolizovao Vojislav Koštunica. Nema nikakve kontradikcije u činjenici da je i Koštunica na spisku osnivača Demokratske stranke: naime, ljude koji su osnovali DS nije ujedinjavalo gotovo ništa u «svetonazornom» smislu; oni su samo bili nevoljom udruženi saveznici u otporu – ranije jednopartijskom režimu, a posle Miloševićevoj populističkoj vladavini, utemeljenoj na pompeznom retoričkom nacionalizmu. A s tim je nacionalizmom za jedan deo demokrata problem bio što uopšte postoji, a za drugi što ga ima «premalo», ili što nije dovoljno autentičan i ubedljiv...

Zato nije neobično što se ta prvobitna Demokratska stranka takoreći sutradan po osnivanju počela deliti, i što te deobe nisu prestajale manje-više kroz svih ovih dvadeset godina. Ipak, ni jedna stranka-otpadnica (u vrlo širokom ideološkom dijapazonu od DSS-a do LDP-a) nije uspela na duži rok da ugrozi, kamoli da nadjača «matičnu» stranku, koja je – raščistivši teren od desnih i pseudolevih ekstrema - poslednjih godina dočekala da zauzme onu poziciju u srpskom društvu kojoj je zapravo uvek i težila. Pravo govoreći, svaka politička stranka teži toj vrsti centralnog položaja u arhitekturi vlasti, moći i uticaja, ali biće da nešto ozbiljno nije u redu s državom i društvom u kojima takvo mesto može zauzeti stranka koja nije «centrumaška»; a DS to jeste, sa svim dobrim i lošim što uz to ide.

Demokrate su proslavile jubilej onako kako se to već proslavlja, uz mnogo vedrih tonova i (in)diskretnog samočestitanja, i teško im je zameriti na tome. Činjenica je da je današnji DS, sav onako ideološki difuzan, ponekad i namerno konfuzan, uspeo da se spoljnom svetu nametne kao ozbiljan i trajan faktor stabilizovanja Srbije – a znamo, je li, da bez stabilne Srbije nema stabilnog Balkana, a bez stabilnog Balkana... – a samom srpskom društvu kao... hm, kao to isto, zapravo. Zato je teško zamisliti (mada su ovde uvek svakakva čuda moguća) da će u dogledno vreme neko ovde moći da formira vlast bez Demokratske stranke, i to kao ključnog faktora. Čak je i jedina po «gabaritu» ozbiljnija konkurencija, deradikalizovani radikali koji se sada nazivaju Naprednjacima i tvrde da ne (pre)poznaju sebe same iz mlađih dana, postala to što jeste tek kada je usvojila ključan deo demokratske proevropske retorike, stilski ga prilagodivši svom idiomu parohijalnog konzervativizma, ali bez žalca i bez očnjaka. Što znači da, kako god da pogledate, većina od one trinaestorice ipak ima dovoljno razloga da bude zadovoljna zato što se pre dvadeset godina našla u jednom čudnom, šarolikom društvu koje je aktom osnivanja Demokratske stranke simbolički označilo kraj iznuđene disidencije i početak pluralističkog političkog života u Srbiji.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG