Dostupni linkovi

Dačićeva solaža, bez improvizacije


Teofil Pančić
Ivica Dačić ne samo da je politički nadživeo svog političkog tvorca Slobodana Miloševića, nego ga je nadživeo na tako upečatljiv način da nije daleko dan kada ćemo mi koji se živo sećamo Dačićevih „ranih radova“ iz devedesetih biti izuzetno malobrojna skupina čudaka.

U tom je zanatski respektabilno izvedenom „naporu nadživljavanja“ Dačić naučio nekoliko važnih i korisnih lekcija, koje je rešio da ne zaboravi ni za ubuduće, pošto mu je očigledno namera da još dugo potraje na inače dosta nestabilnoj i hirovitoj političkoj sceni Srbije, u kojoj je odviše lako uzdići se iz anonimnosti, ali je još lakše potonuti nazad u anonimnu masu, i to za sva vremena.
Najvažnija od tih lekcija iz ubrzanog kursa Dačićevog političkog sazrevanja mogla bi glasiti ovako: „možeš se udruživati s bilo kim, bio jači ili slabiji od tebe, ali ne smeš služiti nikome kao puki rezervni igrač“.

Najvažnija od tih lekcija iz ubrzanog kursa Dačićevog političkog sazrevanja mogla bi glasiti ovako: „možeš se udruživati s bilo kim, bio jači ili slabiji od tebe, ali ne smeš služiti nikome kao puki rezervni igrač“. Jer su rezervni igrači kao rezervni delovi: brzo i lako se troše, i odbacuju se bez žaljenja i sentimentalnosti. Što je poslednja uloga u kojoj bi Dačić video sebe, naročito sada, kada je okusio sve slasti političke samostalnosti, izvan senke preminulog mu stvoritelja, a takođe i daleko izvan zone globalno nepoćudnih igrača, u kojoj je tavorio dok je verno služio požarevačkom Voždu.

Intrigantno Dačićevo „soliranje“ sa prilično otvorenom podrškom politici podele Kosova na srpski i albanski deo – a što se protivi zvanično maksimalističkoj doktini Vlade Srbije, u kojoj je isti taj Dačić čovek broj 2 – iznova je podsetilo, u nezgodnom gotovo-pa-predizbornom trenutku, na to da Dačić i njegova Socijalistička partija Srbije imaju važnu ulogu na političkoj sceni, i da će možda odlučivati o tome ko će vladati ovom zemljom nakon narednih izbora, kao što je, uostalom, bilo i prethodni put, jer famozne „proevropske većine“ koja je Koštunicu svrgnula sa premijerskog mesta a Nikolića zadržala podalje od vlasti, ne bi ni pre tri godine bilo bez socijalista, kakvi su da su.

Presvlačenje i „pranje biografije“

Ostavimo priču o Kosovu po strani: tu se Srbija danas pita mnogo manje nego što bi iko ovde smeo zvanično da prizna, i toga je i sam Dačić predobro svestan. Njegov je otvoreni „izlet“ dobrano preko limita zvanične „jeremićevske“ kosovske doktrine ovde zanimljiviji iz drugih, unutarsrpskih razloga. On, naime, učvršćuje Dačića i socijaliste kao samostalni faktor. Znao je Dačić jako dobro da će njegova izjava zatalasati javnost, i da će mu biti natrljana na nos iz krugova bliskih pre svega demokratama, i baš zato je i rekao to što je rekao, baš sada, baš u ovim okolnostima.
Ivica Dačić


Da bi, naime, imao mogućnost da dodatno pojasni svoju poziciju, tj. da kaže: ja jesam zamenik predsednika ove vlade, ali nisam njen puki činovnik, nego autonomni subjekt, predsednik jedne partije koja se nešto pita, i tek će se pitati. Nije li i Mlađan Dinkić nedavno pokušao da izvede sličan manevar? Jeste, i to se po Dinkića i nije završilo sasvim dobro – mada ne znači da mu na duži rok neće doneti politički profit, pošto je istrošenu košuljicu „ekspertske“ stranke G17 plus izgleda dosta uspešno zamenio novim obličjem sada trendovskog „regionalizma“ – ali Dačićeva je pozicija iz mnogo razloga drugačija, po svoj prilici stabilnija i utemeljenija.

Još u vreme bizarnog štrajkovanja žeđu Tomislava Nikolića, Dačić se „istakao“ izjavom koja je, još više od Nikolića, „prozivala“ predsednika Borisa Tadića, i to za neku vrstu političke neodlučnosti, ako ne i kukavičluka, što je poslednje što bi ovaj predsednik, sa svojim „dorćolskim imidžom“, o sebi voleo da čuje, pa još iz usta koalicionog partnera. Kasnije je ta stvar između socijalista i demokrata deklarativno izglađena, ali to ne znači da svako nije dobro zapamtio svoje bubotke. Na drugoj strani, preuranjeno je reći da to znači najavu strateškog razlaza dveju stranaka koje su svojim svojevremeno onoliko skandaloznim „istorijskim pomirenjem“ oblikovale obrise Srbije u poslednjih nekoliko godina. Dačić želi da se, u maniri iskusnog političkog tehničara i opreznog makijaveliste, zaštiti sa svih strana, ali teško da nije svestan da su socijalisti iz partnerstva sa demokratama izvukli niz do nedavno nezamislivih koristi (pre svega presvlačenje i „pranje biografije“ u međunarodnom, tj. evropskom kontekstu).

Još važnije od toga je da potencijali tog partnerstva po svoj prilici nisu iscrpljeni: još je dosta toga što valja uraditi da bismo se jednog jutra probudili u svetu sa početka ovog teksta, onom u kojem će skoro svi čvrsto verovati da se Ivica Dačić rodio, recimo, šestog oktobra 2000, a da je za Slobodana Miloševića prvi put čuo čitajući udžbenik iz istorije.
XS
SM
MD
LG