Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Golubović: Spoj birokratije i korupcije u Srbiji


Reditelj Srdan Golubović

Film „Otac“, srbijanskog redatelja Srdana Golubovića, imao je svjetsku premijeru na LXX međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, gdje je osvojio dvije nagrade, nagradu ekumenskog žirija i nagradu publike.

Ovaj film otvorio je i XLVIII međunarodni filmski festival – FEST 2020 u Beogradu, gdje ga je premijerno imala priliku vidjeti i publika u Srbiji.

RSE: Film je nastao na osnovu istinite priče o Đorđu Joksimoviću iz Kragujevca, kojem su, zbog siromaštva, oduzeta djeca. Šta vas je toliko dirnulo u njegovoj sudbini, pa ste odlučili to ispričati na velikom platnu?

Golubović: Na nekom od portala sam pročitao njegovu priču, da je on krenuo za Beograd, iz okoline Kragujevca, peške, u znak protesta i nekog očaja, jer su mu oduzeta deca. To mi je bilo strašno zanimljivo. Onda sam pronašao da je došao pred Ministarstvo za rad da tu štrajkuje.

Odlazio sam danima da razgovaram sa njim, družio se. U stvari mi je bilo najinteresantnije kada sam shvatio da je u tom njegovom hodanju suština slobode i protesta. Mogu da nam oduzmu sve, osim da dišemo i da hodamo. On mi je rekao da nije krenuo sa nekom idejom, da to bude čin protesta i čin bunta, nego sa nekom dubokom intuicijom i nekim instinktom, iz dubine njegove duše. On je sa nekim pozivom iznutra krenuo u nešto, što je po meni, baš veličanstveni ljudski čin protesta.

Snimajući 'Oca' otkrivao sam svoju zemlju

RSE: Koliko sudbina vašeg glavnog junaka zapravo govori o samom društvu?

Golubović: Nisam hteo da pravim film koji je društvena kritika, već sam hteo da se bavim samim junakom i njegovom sudbinom. Mislim da sve što ga okružuje jeste, zapravo, to. Mi živimo u jednom spoju birokratije i korupcije, jednom spoju britanske birokratije i otomanske korupcije. To je jedan skoro nerešiv problem. U društvu u kojem je potpuno ogrezlo jedno stanje lokalnih moćnika, kojima niko ništa ne može, ni iz Beograda, ni iz nekih drugih centara. Imaju svoje carstvo u kojem oni, potpuno, bez kontrole vladaju.

To samo putovanje za mene bilo zanimljivo. Rođen sam u Beogradu i odrastao u Beogradu. Tražeći lokacije za film, otkrivao sam svoju sopstvenu zemlju. To mi je bilo jako uzbudljivo i zanimljivo. U stvari, junak prolazi kroz jednu prelepu zemlju, koja je potpuno uništena, pored rasturenih fabrika, pored svega onoga što je u stvari čovek stvorio i uništio, pored prirode, koja i dalje daje neku nadu da možda ima neke šanse za nas.

RSE: Koscenarist filma je Ognjen Sviličić, redatelj iz Hrvatske. Kako je došlo do suradnje sa njim?

Golubović: Ognjen i ja smo dugogodišnji prijatelji. Dugo smo razgovarali o tome da bi želeli da nešto zajedno radimo. Kada sam došao na tu ideju, kada sam počeo da razmišljam o ovome filmu, pozvao sam ga i ispričao mu u nekih 15-tak rečenica šta je priča. Onda smo, vrlo brzo, preko Skype-a, počeli da slažemo kockice te narativne strukture. Vrlo smo lepo radili i uživali u svemu tome, pisali, kako se kaže, u dve ruke. Dugo smo mi razgovarali, već jedno desetak godina, da bi bilo dobro da nešto zajednički uradimo.

Glavna uloga bila namenjena Glogovcu

RSE: Naslovnu ulogu u filmu igra Goran Bogdan, ali je ta uloga trebala biti namijenjena prerano preminulom Nebojši Glogovcu.

Golubović: Već smo počeli da pripremamo film. Nebojša je saznao za bolest nekih mesec dana pred snimanje filma. Kada se desilo to sa Nebojšom, što se desilo, ubedio sam producente da odložimo snimanje za nekih šest meseci, da krenem da tražim glavnog junaka iz početka. Nisam želeo da neko ko dođe, bude Nebojšina zamena. Smatrao sam da to nije pošteno, ni prema Nebojši, ni prema tom nekom novom, koji će da dođe. Hteo sam da to postavim potpuno drugačije, ispočetka.

Odlučio sam da promenim čak i godine junaka. On je trebao da ima neke kasne četrdesete. Odlučio sam da pozovem i glumce koji imaju manje od 40. Onda se pojavio Goran Bogdan. Zaista je na prvom probnom snimanju meni bilo jasno da je on taj. Mi smo jako dugo radili, neka tri meseca, svakodnevne probe po pet-šest sati. Jako puno smo razgovarali, pravili neke emotivne mape junaka, odnosno, unutrašnjeg sveta junaka. Zaista jedan dosta temeljan proces, koji nikada ranije nisam imao, težak posao. Ideja je bila u stvari da on igra, kao da nije glumac, a da ta promena, koju treba na kraju da napravi, bude zaista ogromna, ali nekako da bude nevidljiva.

RSE: Film je prikazan i na beogradskom FEST-u. Kako je beogradska publika reagirala na film?

Golubović: To je bilo zaista važno veče za sve nas. U Centru "Sava" ima nekih 3.600 mesta. Bilo je čak i ljudi sa strane. To je impresivan trenutak. Jako sam zadovoljan kako je publika reagovala. Tu je bilo puno emocija i suza i svega. Mislim da je beogradska publika, makar ovaj deo koji je bio tu, jako dugo iščekivala taj film. Mislim da je srpsko društvo dosta podeljeno i da postoji veliki broj ljudi koji željno iščekujem te teme i te stvari koje se nekako kritički odnose prema društvu.

'Naša društva brzo zaboravljaju'

RSE: Mene je osobno jako dirnuo vaš prethodni film, "Krugovi", koji je inspiriran pričom o Srđanu Aleksiću. Sjećam se dobro te sarajevske premijere na otvorenom, u kinu Metalac, na Sarajevo film festivalu. Koliko je taj film uticao na to, da priča o humanosti i ljudskom činu Srđana Aleksića, postane poznatija i široj publici izvan Balkana?

Golubović: Nadam se da jeste. Meni to nije bila ideja, nije mi to bio primaran cilj. Primeran cilj mi je bio da prenesem na film, i da se bavim nečim što je meni bilo neko moje osećanje poštenja i ljudskosti, u tom strašnom vremenu rata. Nadam se da je to napolju, van naših granica, u stvari dobro shvaćeno, u to sam skoro siguran.

Za naše prostore plašim se da mi jako brzo stvari zaboravljamo. Bojim se, da svaki put, kada sam pomislio da se na ovim prostorima dešava neko otrežnjenje i put ka nekom normalnom životu i pomirenju, put ka nekoj katarzi i nečemu što otvara prostor za neke normalne odnose među ljudima, politika umeša prste. Stvari se onda vraćaju opet tamo, gde su nekada bile.

Tako da ne znam šta o tome da mislim. Samo se nadam da je, makar u tom trenutku, to izazvalo neku reakciju i podsetilo ljude na neke osnovne ljudske vrednosti, a ne na to brojanje i prebrajanje, da li je neko Srbin, Bošnjak, Hrvat, ili šta već.

RSE: Kakva je trenutačno situacija u Srbiji, po pitanju produkcije filmova i serija? Ima li pomaka, u odnosu na prethodne godine, u smislu financiranja?

Golubović: Što se tiče produkcije u Srbiji, mi danas imamo jednu dosta stabilnu situaciju. Pre pet godina, Filmski centar Srbije je zaista postavljen na stabilne noge i počeo je da radi kako treba. Situacija sa finansiranjem filmova nikada nije bila bolja. U ovome trenutku se mi zaista borimo da to tako i ostane. Smatram da se već vide rezultati tog kontinuiranog rada i da će tek da se vide u ovoj godini i u naredne dve godine. To su u stvari projekti koji su dobijali novac na konkursu pre tri ili četiri godine.

Jako nam je važno da to stanje zadržimo i da ta institucija ostane van političkog uticaja, što mislim da je ključna stvar. Nadam se da će stvar da bude dobra, da će da ostane takva. Saradnja kinematografija u regionu je prilično dobra, što mislim da je pozitivno.

Sada je ekspanzija snimanja serija, ali ne znamo koliko će dugo da traje. Dok traje, to je prilika za ljude koji se bave filmom, za glumce, za filmske radnike, da zaista rade svoj posao.

RSE: Znamo vaš filmski opus i vaše prethodne filmove. Međutim, koliko ste prisutni u teatru? Da li režirate i da li planirate nešto u budućnosti?

Golubović: Nisam do sada radio u pozorištu, a ne znam da li ću. Nekako se držim toga da čovek treba da radi ono, što najbolje zna da radi. Nisam siguran da ću da radim u pozorištu. Najviše od svega volim da radim sa glumcima u filmskom procesu, u tome najviše uživam. Ne znam da li ću imati hrabrosti da radim u pozorištu, jer nisam siguran da li sam dovoljno kompetentan u tome.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG