I posle popravnog Zakon o rehabilitaciji sporan

Zakon o rehabilitaciji koji je pre više od mesec dana povučen iz Skupštine Srbije i posle dorade i usaglašavanja izaziva partijske i nesuglasice u javnosti. Prethodni Predlog povučen je zbog neslaganja između Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove o ulozi Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Pitanje na kome su se lomila koplja bilo je da li su borci koji su pripadali tom pokretu takođe bili pripadnici Narodnooslobodilačkog rata.. Novi Predlog zakona ne pominje uopšte ni četnike ni partizane, ali strasti nisu stišane.

Zakon bi trebalo da bude usvojen u petak, a Vlada očekuje da će time rešiti problem nastao usvajanjem Zakona o restituciji, zbog kojeg je Mađarska pretila vetom na kandidaturu Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.

Podsećamo, Budimpešti je bio problematičan član Zakona koji je određivao da pripadnici okupacionih snaga, odnosno, njihovi naslednici, neće biti obuhvaćeni pravom na restituciju, odnosno, vraćanjem nacionalizovane imovine. Savez vojvodjanskih Madjara kritikovao je tu odredbu argumentacijom da nije zločinac onaj ko je bio primoran da služi u okupatorskoj vojsci, a nije činio ratne zločine.

Novi predlog zakona o rehabilitaciji definiše da ne mogu biti rehabilitovani oni za koje postoje pravosnažne presude da su počinili ratni zločin ili teško krivično delo.

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen rekao da je novi tekst Zakona rezultat dogovora Ministarstva pravde, Saveza vojvođanskih Mađara, Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove.

Za Socijaldemokratsku partiju Srbije, međutim, tekst Zakona nije prihvatljiv. Poslanik ove stranke Meho Omerović kaže da je neprihvatljivo da se u predlogu zakona o rahabilitaciji ne vidi jasno ko su u vreme Drugog svetskog rata bili pripadnici okupacionih snaga na prostoru tadašnje Jugoslavije:

“Krajnje je nejasno kako se predloženim zakonom o rehabilitaciji misle izjednačiti pripadnici okupacionih snaga i oni koji su služili okupatoru. Ako je pritisak jedne od političkih partija – ja ću biti otvoren i reći da je to Savez vojvođanskih Madjara – bio takav da se omogući pravo na rehabilitaciju pripadnicima Hitlerove vojske, Vermahta, koji su bili Mađari sa prostora Vojvodine, onda se ostavlja krajnja dilema da li se to odnosi i na Folksdojčere koji su takođe bili sa prostora Vojvodine, a bili su u Hitlerovoj vojsci”, primećuje Omerović.

"Nemoguće je da danas, putem nekog zakona, zbog pritisaka ili ucene neke političke partije u vladajućoj koaliciji, donosimo zakone kojima ćemo omogućiti pripadnicima okupacionih snaga ili kvinslinzima da eventualno budu rehabilitovani", kaže Omerović.

Silovanje istorije

On primećuje i da u Nacrtu zakona o rehabilitaciji postoji nedorečena formulacija, prema kojoj pripadnici okupacionih snaga, koji su delovali na prostoru Srbije tokom Drugog svetskog rata i počinili zločine, nemaju pravo na rehabilitaciju, ali da to nije precizirano i za kvislinge, osnosno, saradnike okupatora:

"U Nacrtu zakona se ne vidi ili se pokušava sakriti da smo, recimo, u Beogradu imali specijalnu policiju Dragog Jovanovića, koja je držala logor na Banjici, a podsetio bih i na zločine u Jajincima, Starom sajmištu. Kvinslinzi nemaju nacionalni identitet, oni su i ''hortijevci'' i pripadnici muslimanske policije i balisti i pripadnici Ravnogorskog pokreta, kao i ljotićevci i nedićevci", kaže Omerović.

On je naglasio da neće glasati za zakon kojim se izjednačavaju zločinci i žrtve, uz ocenu da je "silovanje istorije i vređanje žrtava i istine izjednačavanje pravih antifašista sa onima koji su od početka rata bili uz Hitlera". Kriterijum učešća, odnosno, neučešća u ratnim zločinima kad su u pitanju pripadnici okupacionih snaga treba uvažiti, ocenjuje istoričarka Branka Prpa:

“Normalno da ljudi koji su prisilno mobilisani i koji nisu uzeli učešće u masovnim zločinima ne treba da trpe sankcije koje se odnose i na njihove potomke”.

Sagovornica Radija Slobodna Evropa smatra, međutim, da vladin predlog Zakona o rehabilitaciji, krije opasnost prekrajanja istorije:

“Postoji mnogo ljudi koji su odgovorni za ratne zločine i za kolaboraciju. Ono što smo poslednjih godina videli jeste da se odlučivalo prosto političkim voluntarizmom – imali smo, recimo, priliku da se uverimo kada je u pitanju četnički porket Draže Mihajlovića kako se to ljudi rehabilituju. Na tom spisku je bilo onih koji su apsolutno odgovorni za ratne zločine. Ja kao istoričar prosto ne verujem da će se to sada objektivizovati tako da će se zaista izvršiti selekcija onih koji nisu kolaborirali, koji nisu učestvovali u okupacionim vlastima, koji su bili samo prisilno mobilisani i onih koji su uzeli aktivno učešće u ratu”, skeptična je naša sagovornica.

Žrtve na ovim prostorima su ogromne i ono što je smetalo u celokupnoj političkoj i sudskoj praksi prethodnih godina jeste što niko nije postavio viktimološko pitanje. S jedne strane su bili oni koji su navodno bili nepravedno osudjeni, ali s druge strane nije bilo žrtava da kažu šta misle o tome. Bilo koji proces rehabilitacije kada su u pitanju ratni zločini ne može proći bez postavljanja viktimološkog pitanja. Taj proces jednostavno ne sme biti pre svega pitanje političke volje koja će post festum arbitrirati u istoriji, naglašava Branka Prpa.

Zakon ostavlja mnoge praznine i neodređenosti, što je posledica i brzine i mnogih ideoloških upliva, ocenjuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković:

“Mislim da je to urađeno u prinudi. Posle loše verzije Zakona o restituciji i implikacija tog zakona po evropske integracije Srbije to je na brzinu promenjeno, barem kada je reč o Mađarima, ali su ovakve manjkavosti i neodređenosti u Zakonu prisutne zbog problematične metodologije u njegovoj izradi, nedostatka javne rasprave, kao i zbog strašne sklonosti da se sve ideološki relativizuje. Tako smo dobili Zakon koji je već sada, pre nego što je uopšte i usvojen, otvorio prostor da bude kritčki osporen. Dakle, on je proizvod svih ovih pomenutih nesrećnih okolnosti koje onemogućavaju da se istakne ono što je trebalo da bude njegov primarni cilj, a to je da se nepravedno osudjeni ljudi rehabilituju. Takva osetljiva problematika mora da se radi mnogo studioznije i temeljnije, a ne da se preseca preko kolena. Očigledno je da je to rađeno na brzinu i pod pritiskom različitih političkih i interesnih krugova”, ocenjuje Dejan Vuk Stanković.