Iz kabineta ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića nakon sastanka sa Filipom Gordonom nije se puno moglo saznati o rezultatima susreta sa visokim američkim zvaničnikom i retkim gostom u ovom delu Balkana.
Kako su nam preneli u saopštenju, Jeremić je akcenat ponovo stavio na izveštaj Dika Martija i zahtev za sprovođenje istrage. Nismo, međutim, čuli odgovore na teme koje je Gordon postavio kao prioritete svoje posete, a to je gradnja demokratskih društava na Balkanu, u okviru toga dijalog Srbije i Kosova o važnim pitanjima koja moraju biti rešena.
Iako podvlači da se radi o redovnoj poseti, bivši amabasador Srbije u Vašingtonu Ivan Vujačić, kaže za naš program da bi razloge Gordonove posete trebalo tražiti, između ostalog, i u prilikama na Kosovu.
“Oni dolaze u posetu državama koje imaju određeni tip problema. Naravno da SAD žele da što više država prizna Kosovo, ali ne mislim da se
ova poseta može shvatiti kao pritisak. U okviru našeg pridruživanja Evropskoj uniji, Kosovo će biti tema s’ aspekta normalizacije odnosa, a da li će i priznanje jednog dana biti nekakv eksplicitniji uslov, to u ovom momentu ne znamo”, kaže Vujačić.
Osporavanje nezavisnosti Kosova, srpski zvaničnici međutim i dalje drže pri vrhu liste prioriteta, često i ispred cilja ulaska u EU. Po tom principu, biraju se i zemlje prijatelji.
“Srbija danas nema mnogo boljih prijatelja u svetu od Španije”, tako je ministar Vuk Jeremić u Beogradu dočekao špansku šeficu diplomatije, čija zemlja nije priznala Kosovo, te se još jednom poslužio nediplomatskim rečnikom:
“Popustimo li albanskim separatistima, jednostrano proglašenje nezavisnosti od 17. februara 2008. godine neće biti poslednje.”
Vraćanje duga
Može li se ovakvim rečnikom očekivati napredak u nedavno započetom dijalogu sa kosovskim zvaničnicima, i može li Srbija sa svoja čuvena četiri stuba spoljne politike (EU, Rusija, Vašington i Kina) te nekoliko strategija postati zemlja uravnotežene politike i članica EU?
Predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Barozo, šef delegacije EU u Srbiji Vinsent Deger i komesar za proširenje EU Šefan File tokom debate povodom otvaranja EU info centra u Beogradu, maj 2011
“Nedopustivo je mnogo cik-cak kretanja”, kaže spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić i dodaje da na takav način Srbija sama usporava napredak ka Briselu, iako je nakon hapšenja Ratka Mladića uverena da je pred vratima pregovora o članstvu.
“Predaja Mladića Hagu nije akontacija Evropske unije, i ne omogućava Beogradu da sada zahteva od Brisela kandidaturu, pa čak i datum početka pregovora kao nešto što je revanš za isporuku Mladića. Hvatanje Mladića je samo vraćanje duga koji je Srbija prihvatila prema sudu u Hagu. Isto tako, i tvrda retorika, formulisana onim čuvenim ‘nikada nećemo priznati Kosovo’, u vreme dok se vode pregovori ne vidim posebnog razloga da se to ističe”, ocenjuje Jakšić.
Srbija je u poslednje vreme iz Brisela primala upozorenja i zbog odnosa prema drugim susednim zemljama. Uz pritisak i oštra negodovanja povučen je zahtev za konstitutivnošću srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj, a odnosu prema BiH često se ponaša potpuno suprotno od deklarativnog zalaganja za poštovanje Dejtonskog sporazuma.
Poslanica vladajuće koalicije Nada Kolundžija, međutim, tvrdi da Beograd ima sluha kako za situaciju u regionu, tako i za savete koji stižu iz sveta, ali:
“Srbija mora da vodi računa o sopstvenim interesima. Kada se poruke odnose na neku vrstu konstatacije ili sugestije vezane za nešto što bitno narušava te interese, onda svakako pažljivo slušamo, ali politika ove zemlje mora da bude u skladu sa državnim i nacionalnim interesima.”
Po mnogima, upravo nejasni i nedefinisani interesi, te nerealna i neostvarena obećanja doveli su do apatije građana koji danas smanjuju podršku članstvu zemlje u EU. Pitali smo ih da li bi bolje bilo da vlasti imaju više sluha da poruke iz sveta:
Dramska spisateljica Biljana Srbljanović jedna je od mnogih koji su otišli iz Srbije. Politiku Beograda već godinama prati iz dalekog Bakua:
“Srbija šalje jednu vrlo konfuznu i kontradiktornu poruku. Sa jedne strane imate politiku Ministarstva spoljnih poslova, imate državnu politiku koju vodi predsednik, a koja je u najvećem broju slučajeva sasvim drugačija, a onda imate i ekonomsku i finansijsku politiku. Jutros sam slušala izjavu ministra spoljnih poslova koji je po ko zna koji put, ničim izazvan, ponovio rečenicu kako nikada nećemo dozvoliti pobedu albanskih separatista, kako on naziva građane države Kosovo. To je politika koja više ne postoji ni u jednoj zemlji, a koja nas nekako zvanično prezentuje. Uporno govorim da je naša sreća što Evropa insistira da uđemo u EU. Da je do nas, nikada se toga ne bismo dokopali.”
Kako su nam preneli u saopštenju, Jeremić je akcenat ponovo stavio na izveštaj Dika Martija i zahtev za sprovođenje istrage. Nismo, međutim, čuli odgovore na teme koje je Gordon postavio kao prioritete svoje posete, a to je gradnja demokratskih društava na Balkanu, u okviru toga dijalog Srbije i Kosova o važnim pitanjima koja moraju biti rešena.
Iako podvlači da se radi o redovnoj poseti, bivši amabasador Srbije u Vašingtonu Ivan Vujačić, kaže za naš program da bi razloge Gordonove posete trebalo tražiti, između ostalog, i u prilikama na Kosovu.
“Oni dolaze u posetu državama koje imaju određeni tip problema. Naravno da SAD žele da što više država prizna Kosovo, ali ne mislim da se
ova poseta može shvatiti kao pritisak. U okviru našeg pridruživanja Evropskoj uniji, Kosovo će biti tema s’ aspekta normalizacije odnosa, a da li će i priznanje jednog dana biti nekakv eksplicitniji uslov, to u ovom momentu ne znamo”, kaže Vujačić.
Osporavanje nezavisnosti Kosova, srpski zvaničnici međutim i dalje drže pri vrhu liste prioriteta, često i ispred cilja ulaska u EU. Po tom principu, biraju se i zemlje prijatelji.
“Srbija danas nema mnogo boljih prijatelja u svetu od Španije”, tako je ministar Vuk Jeremić u Beogradu dočekao špansku šeficu diplomatije, čija zemlja nije priznala Kosovo, te se još jednom poslužio nediplomatskim rečnikom:
“Popustimo li albanskim separatistima, jednostrano proglašenje nezavisnosti od 17. februara 2008. godine neće biti poslednje.”
Vraćanje duga
Može li se ovakvim rečnikom očekivati napredak u nedavno započetom dijalogu sa kosovskim zvaničnicima, i može li Srbija sa svoja čuvena četiri stuba spoljne politike (EU, Rusija, Vašington i Kina) te nekoliko strategija postati zemlja uravnotežene politike i članica EU?
“Predaja Mladića Hagu nije akontacija Evropske unije, i ne omogućava Beogradu da sada zahteva od Brisela kandidaturu, pa čak i datum početka pregovora kao nešto što je revanš za isporuku Mladića. Hvatanje Mladića je samo vraćanje duga koji je Srbija prihvatila prema sudu u Hagu. Isto tako, i tvrda retorika, formulisana onim čuvenim ‘nikada nećemo priznati Kosovo’, u vreme dok se vode pregovori ne vidim posebnog razloga da se to ističe”, ocenjuje Jakšić.
Srbija je u poslednje vreme iz Brisela primala upozorenja i zbog odnosa prema drugim susednim zemljama. Uz pritisak i oštra negodovanja povučen je zahtev za konstitutivnošću srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj, a odnosu prema BiH često se ponaša potpuno suprotno od deklarativnog zalaganja za poštovanje Dejtonskog sporazuma.
Poslanica vladajuće koalicije Nada Kolundžija, međutim, tvrdi da Beograd ima sluha kako za situaciju u regionu, tako i za savete koji stižu iz sveta, ali:
“Srbija mora da vodi računa o sopstvenim interesima. Kada se poruke odnose na neku vrstu konstatacije ili sugestije vezane za nešto što bitno narušava te interese, onda svakako pažljivo slušamo, ali politika ove zemlje mora da bude u skladu sa državnim i nacionalnim interesima.”
Po mnogima, upravo nejasni i nedefinisani interesi, te nerealna i neostvarena obećanja doveli su do apatije građana koji danas smanjuju podršku članstvu zemlje u EU. Pitali smo ih da li bi bolje bilo da vlasti imaju više sluha da poruke iz sveta:
Dramska spisateljica Biljana Srbljanović jedna je od mnogih koji su otišli iz Srbije. Politiku Beograda već godinama prati iz dalekog Bakua:
“Srbija šalje jednu vrlo konfuznu i kontradiktornu poruku. Sa jedne strane imate politiku Ministarstva spoljnih poslova, imate državnu politiku koju vodi predsednik, a koja je u najvećem broju slučajeva sasvim drugačija, a onda imate i ekonomsku i finansijsku politiku. Jutros sam slušala izjavu ministra spoljnih poslova koji je po ko zna koji put, ničim izazvan, ponovio rečenicu kako nikada nećemo dozvoliti pobedu albanskih separatista, kako on naziva građane države Kosovo. To je politika koja više ne postoji ni u jednoj zemlji, a koja nas nekako zvanično prezentuje. Uporno govorim da je naša sreća što Evropa insistira da uđemo u EU. Da je do nas, nikada se toga ne bismo dokopali.”
