Popularni srpski komičar Ivan Ivanović u svojim nedavnim dvema emisijama satirom je nišanio Hrvatsku i katoličku crkvu, na šta se publikum grohotom smejao.
Tim povodom je Demokratska zajednica Hrvata zatražila od nadležnih državnih institucija da se Televiziji “Prva” oduzme pravo na nacionalnu frekvenciju. Ocenjeno je da je emisija obilovala uvredama na račun katoličke crkve i govorom mržnje prema hrvatskom narodu.
Savet Republičke radiodifuzne agencije napokon je saopštio da je pokrenuo postupak protiv ove tv kuće.
Slaven Bačić, predsednik Nacionalnog saveta hrvatske nacionalne manjine, nema baš ništa protiv humora, satire i slobode javnog izražavanja, ali za Radio Slobodna Evropa kaže:
“Ono što vidim kao problematično jeste da se ta satira ne samo zasniva na nacionalnim ili verskim predrasudama nego – što je još gore – da ona aktivno utiče na formiranje i produbljivanje tih nacionalnih predrasuda o drugima, bilo da su ti drugi, kao u ovom konkretnom slučaju, Hrvati i katolička crkva ili neke druge nacionalne zajednice. Potvrda da je to tako jeste činjenica da su svi ti vicevi, skečevi, šale i montaže Ivana Ivanovića bili izuzetno burno pozdravljeni od strane gledateljstva. Novinarski gledano, on ima pravo da se kreće u tim satiričkim okvirima, ali ono što mislim da je politički nedopustivo jeste da na taj način jača predrasude prema drugima – u ovom slučaju prema susednim narodima i susednim zemljama."
Vredi u ovom kontekstu podsetiti kako se gotovo čitava srpska nacija žestoko razgnevila zbog satire američke stand up komičarke Čelzi Hendler, uperenog u Srbiju. Povređeni nacionalni ponos dostigao je takve razmere da je čak i ambasador Srbije u Americi uputio zvaničan protest televiziji koja emituje show gospođe Handler.
I dok sopstveni nacionalni ego teško oprašta tuđe šale i podrugljivosti na svoj račun, druge etnikume – posebno one u najbližem susedstvu – Albance, Crnogorce, Bošnjake, Hrvate, Rome i druge – ne propušta da propusti kroz izrazito negativne stereotipe.
Albance će u Srbiji gotovo svi nazivati “Šiptari”, a na primedbu da je to uvredljivo, odgovoriće da oni sami sebe tako zovu. Ni Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci ne prolaze dobro u srpskim medijskim prezentacijama – i to ne samo tabloidnim.
Nepoželjne komšije
Poslednje, martovsko, istraživanje samo je potvrdilo ovakvo stanje stvari u srpskim glavama: pokazalo je da je prema najbližim susedima, narodima i manjinskim zajednicama bivše Jugoslavije, etnička distanca u poslednje četiri godine i porasla.
O tome svedoči podatak da oko 40 odsto ispitanika nerado prihvata činjenicu da su i Albanci državljani Srbije, kao i da trećina građana ne bi želela da im Hrvati, Mađari, Romi, Bošnjaci budu komšije.
Mržnja, šovinizam i diskriminacija po etničkoj osnovi koje su Srbijom vladale devedesetih godina, nažalost, uzele su i još uvek uzimaju strašan danak, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Marko Karadžić, komesar Liberalno-demokratske partije za ljudska prava.
Kad je o medijima i medijskoj prezentaciji susednih naroda i njihovih država reč, kaže Karadžić, sloboda izražavanja jeste neprikosnovena sloboda, ali ona podrazumeva izvesna ograničenja čiji je smisao da ne sme da izaziva rasnu, nacionalnu i versku mržnju.
Marko Karadžić
“Istraživanja, ali i naš stalni kontakt sa ljudima u Srbiji, pokazuju veliki stepen nerazumevanja predrasuda i stereotipa koji dovode do diskriminacije pripadnika odredjenih nacionalnih zajednica. Nažalost, veoma mali broj ljudi shvata kakve posledice su ostavili ratovi devedesetih, nacionalna mržnja, netrpeljivost i diskriminacija, tako da je neophodna akcija bukvalno svih u ovom društvu. Tu podrazumevam medije, obrazovni sistem, političku elitu, kao i nadležne institucije koje prate rad medijskih kuća. Naravno da se uvek svi pozovu na slobodu izražavanja, ne shvatajući da ona ima odredjena ograničenja, čiji je smisao da ne sme izazivati rasnu, versku, nacionalnu mržnju i netrpeljivost”, ocenjuje Karadžić.
Ratno-huškačka prošlost i kontinuirano medijsko flertovanje aktuelnih političkih elita sa nacionalizmom i za Vukašina Obradovića, predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, predstavljaju rodno mesto velike etničke distance gradjana Srbije prema susedima u okruženju.
“Etnička distanca prema drugim narodima koja se u Srbiji očigledno povećava posledica je naše neposredne prošlosti i takozvane dehumanizacije neprijatelja, odnosno, dehumanizacije čitavih naroda kroz tu ratno-huškačku i šovinističku propagandu. Toga se, nažalost, naši političari, koji generišu i rečnik medija, nisu odrekli. To je jedan od uzroka, a drugi je neprestano šurovanje ili koketiranje sa nacionalizmom kao pogodnim sredstvom za osvajanje glasova. U tom smislu neophodno je da pre svih sami mediji povedu računa o načinu na koji izveštavaju o drugim narodima, nacionalne manjine ili manjinske grupe. Razume se, to je zadatak i ostalih društvenih grupa – političke elite koja u medijski prostor prečesto unosi tu etničku distancu prema svima koji nisu Srbi”, smatra Vukašin Obradović.
Tim povodom je Demokratska zajednica Hrvata zatražila od nadležnih državnih institucija da se Televiziji “Prva” oduzme pravo na nacionalnu frekvenciju. Ocenjeno je da je emisija obilovala uvredama na račun katoličke crkve i govorom mržnje prema hrvatskom narodu.
Savet Republičke radiodifuzne agencije napokon je saopštio da je pokrenuo postupak protiv ove tv kuće.
Slaven Bačić, predsednik Nacionalnog saveta hrvatske nacionalne manjine, nema baš ništa protiv humora, satire i slobode javnog izražavanja, ali za Radio Slobodna Evropa kaže:
“Ono što vidim kao problematično jeste da se ta satira ne samo zasniva na nacionalnim ili verskim predrasudama nego – što je još gore – da ona aktivno utiče na formiranje i produbljivanje tih nacionalnih predrasuda o drugima, bilo da su ti drugi, kao u ovom konkretnom slučaju, Hrvati i katolička crkva ili neke druge nacionalne zajednice. Potvrda da je to tako jeste činjenica da su svi ti vicevi, skečevi, šale i montaže Ivana Ivanovića bili izuzetno burno pozdravljeni od strane gledateljstva. Novinarski gledano, on ima pravo da se kreće u tim satiričkim okvirima, ali ono što mislim da je politički nedopustivo jeste da na taj način jača predrasude prema drugima – u ovom slučaju prema susednim narodima i susednim zemljama."
Vredi u ovom kontekstu podsetiti kako se gotovo čitava srpska nacija žestoko razgnevila zbog satire američke stand up komičarke Čelzi Hendler, uperenog u Srbiju. Povređeni nacionalni ponos dostigao je takve razmere da je čak i ambasador Srbije u Americi uputio zvaničan protest televiziji koja emituje show gospođe Handler.
I dok sopstveni nacionalni ego teško oprašta tuđe šale i podrugljivosti na svoj račun, druge etnikume – posebno one u najbližem susedstvu – Albance, Crnogorce, Bošnjake, Hrvate, Rome i druge – ne propušta da propusti kroz izrazito negativne stereotipe.
Albance će u Srbiji gotovo svi nazivati “Šiptari”, a na primedbu da je to uvredljivo, odgovoriće da oni sami sebe tako zovu. Ni Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci ne prolaze dobro u srpskim medijskim prezentacijama – i to ne samo tabloidnim.
Nepoželjne komšije
Poslednje, martovsko, istraživanje samo je potvrdilo ovakvo stanje stvari u srpskim glavama: pokazalo je da je prema najbližim susedima, narodima i manjinskim zajednicama bivše Jugoslavije, etnička distanca u poslednje četiri godine i porasla.
O tome svedoči podatak da oko 40 odsto ispitanika nerado prihvata činjenicu da su i Albanci državljani Srbije, kao i da trećina građana ne bi želela da im Hrvati, Mađari, Romi, Bošnjaci budu komšije.
Mržnja, šovinizam i diskriminacija po etničkoj osnovi koje su Srbijom vladale devedesetih godina, nažalost, uzele su i još uvek uzimaju strašan danak, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Marko Karadžić, komesar Liberalno-demokratske partije za ljudska prava.
Kad je o medijima i medijskoj prezentaciji susednih naroda i njihovih država reč, kaže Karadžić, sloboda izražavanja jeste neprikosnovena sloboda, ali ona podrazumeva izvesna ograničenja čiji je smisao da ne sme da izaziva rasnu, nacionalnu i versku mržnju.
Ratno-huškačka prošlost i kontinuirano medijsko flertovanje aktuelnih političkih elita sa nacionalizmom i za Vukašina Obradovića, predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, predstavljaju rodno mesto velike etničke distance gradjana Srbije prema susedima u okruženju.
“Etnička distanca prema drugim narodima koja se u Srbiji očigledno povećava posledica je naše neposredne prošlosti i takozvane dehumanizacije neprijatelja, odnosno, dehumanizacije čitavih naroda kroz tu ratno-huškačku i šovinističku propagandu. Toga se, nažalost, naši političari, koji generišu i rečnik medija, nisu odrekli. To je jedan od uzroka, a drugi je neprestano šurovanje ili koketiranje sa nacionalizmom kao pogodnim sredstvom za osvajanje glasova. U tom smislu neophodno je da pre svih sami mediji povedu računa o načinu na koji izveštavaju o drugim narodima, nacionalne manjine ili manjinske grupe. Razume se, to je zadatak i ostalih društvenih grupa – političke elite koja u medijski prostor prečesto unosi tu etničku distancu prema svima koji nisu Srbi”, smatra Vukašin Obradović.
