Sedmi juli, koji se decenijama slavio kao Dan ustanka protiv fašizma u Srbiji, izbrisan je iz kalendara državnih praznika još 2001. godine. Dva žandarma koja su tom prilikom ubijena, rehabilitovana su početkom ove godine, po tužbi jedne novinarke iz Šapca. Tako da je Srbija, koja je kao deo bivše Jugoslavije pripadala antifašističkom evropskom pokretu, ostala bez praznika kojim se obeležava taj značajan, možda i najznačajniji, period iz njene istorije.
Iza svega toga stoji duboki razdor u srpskom društvu, na četnike i partizane, koji se osamdesetih i devedesetih godina pretvarao u najnoviju podelu na nacionalističku i građansku, Drugu Srbiju. Da li je ideja da se ove dve Srbije pomire rezultirala, hteli to akteri ili ne, praktično brisanjem antifašističkog nasleđa?
Jovan Pejin, istoričar koji smatra da je četnički pokret Draže Mihajlovića deo antifašističke borbe, kaže za nekadašnji praznik 7. juli:
"To je početak građanskog rata."
Profesor istorije dr Miloje Pršić, pukovnik u penziji, o 7. julu:
"Imate napad, ne na okupatora, tu je problem. Trebalo je izabrati, govorim o komunistima, napad na okupatora."
Profesor beogradskog Univerziteta Ljubiša Rajić:
"Činjenica je da je Nedićeva Narodna straža bila vojska koja je služila okupatorskim nemačkim jedinicama, a to je isto bio slučaj sa ljotićevcima."
Kako se u svemu tome snalaze građani:
"Početak ustanka protiv okupatora, ali je greška što su u tom momentu ubijani Srbi. Mislim da to nije u redu."
"O 7. julu ne mislim ništa dobro, iz prostog razloga, jer je to dan kad je Srbin ubio Srbina. To podrazumeva da su svi oni koji su svih ovih godina slavili taj dan slavili ubistvo."
"Ja mislim da ga treba obeležiti, pre svega zbog tradicije koju na neki način treba sačuvati."
Zapravo, u kalendaru državnih praznika Srbije iz 2001. godine nema ni jednog datuma iz 20. veka. Šta Srbija danas praznuje? Neradni dani su:
Dan državnosti-Sretenje, 15. februar (sećanje na Prvi srpski ustanak iz 1804. godine), zatim verski praznici, prvi dan Božića 7. januar, kao i Uskršnji praznici, počev od Velikog petka, zaključno sa drugim danom Uskrsa. Radno se praznuju 27. januar, Sveti Sava, kao Dan duhovnosti i 28. jun, Vidovdan, kao spomen na Kosovsku bitku 1389. godine.
Prema ovom kalendaru, 20. vek, vek najvećih turbulencija, padova i uspona, za Srbiju je sasvim beznačajan. Da li se to Srbija odriče dela veoma značajne istorije zbog dnevno političkih kalkulacija?
Profesor Ljubiša Rajić:
"To za Srbiju nije ništa čudno. Srbija je zemlja koja nije poslala delegaciju na proslavu oslobođenja Aušvica, na proslavu iskrcavanja u Normandiji, zemlja koja uopšte ne učestvuje u istoriji 20. veka dokle god Srpski pokret obnove i Socijalistička partija Srbije, i još poneko, ne odluče da su ipak četnici, Ljotić i Nedić, pobedili u Drugom svetskom ratu, a da je sve ostalo bilo čista glupost."
Na naše pitanje da li je u redu što Srbija nema datum kada obeležava dan početka borbe protiv fašizma, profesor Pršić kaže:
"Nije u redu. I to je jedna tekovina ovog naroda koja ne sme, ni u kom slučaju, da bude zanemarena i izbrisana."
Istoričar Jovan Pejin kaže da se radi na pronalaženju novog datuma kojim bi se obeležio početak antifašističkog otpora u Srbiji:
"Najverovatnije će 15. maj biti određen za Dan borbe protiv fašizma."
Na pitanje šta se važno dogodilo sredinom maja i profesor Miloje Pršić, pukovnik u penziji, objašnjava:
"Počeli su da se organizuju i počeli su da pripremaju borbu protiv okupatora. Dakle, to je bilo prvo okupljanje oko tog problema."
Profesor Pršić, međutim, kaže da ima puno datuma iz 1941. godine koji bi mogli da se uzmu kao početak zajedničke borbe četnika Draže Mihajlovića i Titovih partizana:
"Partizani i četnici zajednički napadaju na Kruševac 23. septembra. Pa onda, 7. oktobra idu na Kraljevo, posle borbe za Valjevo, pa borba za Užice. Dakle, pogledajte koliko ima tih zajedničkih borbi."
Reakcija Ljubiše Rajića dovoljno pokazuje kako će u delu građanske Srbije proći ovakav predlog:
"To što su oni jedno kratko vreme, pojedini četnici od kojih su mnogi posle prešli partizanima, vodili borbu protiv nemačkih i bugarskih okupatora na teritoriji Srbije, ne menja uopšte činjenicu da su se opredelili ili da ne rade ništa ili da krenu u građanski rat protiv partizana, zato što su partizane vodili komunisti."
Jovan Pejin komentariše praznu stranicu u srpskom kalendaru, kad je 20. vek u pitanju:
"Srbija se još uvek nalazi u tranziciji, biće i 20. vek"
Konačno, ko će biti gubitnik u celoj ovoj srpsko-srpskoj priči, kaže Ljubiša Rajić, pokazaće istorijska nauka:
"Ali ko će biti konačni, ili bar privremeni, politički gubitnik, to je već odlučeno time što je i četništvo, i nedićevstvo i ljotićevstvo, rehabilitovano. Tako da je u ovom trenutku, politički, ona strana koja je realno izgubila u Drugom svetskom ratu, postala pobednik."
Iza svega toga stoji duboki razdor u srpskom društvu, na četnike i partizane, koji se osamdesetih i devedesetih godina pretvarao u najnoviju podelu na nacionalističku i građansku, Drugu Srbiju. Da li je ideja da se ove dve Srbije pomire rezultirala, hteli to akteri ili ne, praktično brisanjem antifašističkog nasleđa?
Jovan Pejin, istoričar koji smatra da je četnički pokret Draže Mihajlovića deo antifašističke borbe, kaže za nekadašnji praznik 7. juli:
"To je početak građanskog rata."
Profesor istorije dr Miloje Pršić, pukovnik u penziji, o 7. julu:
"Imate napad, ne na okupatora, tu je problem. Trebalo je izabrati, govorim o komunistima, napad na okupatora."
Profesor beogradskog Univerziteta Ljubiša Rajić:
"Činjenica je da je Nedićeva Narodna straža bila vojska koja je služila okupatorskim nemačkim jedinicama, a to je isto bio slučaj sa ljotićevcima."
Kako se u svemu tome snalaze građani:
"Početak ustanka protiv okupatora, ali je greška što su u tom momentu ubijani Srbi. Mislim da to nije u redu."
"O 7. julu ne mislim ništa dobro, iz prostog razloga, jer je to dan kad je Srbin ubio Srbina. To podrazumeva da su svi oni koji su svih ovih godina slavili taj dan slavili ubistvo."
"Ja mislim da ga treba obeležiti, pre svega zbog tradicije koju na neki način treba sačuvati."
Zapravo, u kalendaru državnih praznika Srbije iz 2001. godine nema ni jednog datuma iz 20. veka. Šta Srbija danas praznuje? Neradni dani su:
Dan državnosti-Sretenje, 15. februar (sećanje na Prvi srpski ustanak iz 1804. godine), zatim verski praznici, prvi dan Božića 7. januar, kao i Uskršnji praznici, počev od Velikog petka, zaključno sa drugim danom Uskrsa. Radno se praznuju 27. januar, Sveti Sava, kao Dan duhovnosti i 28. jun, Vidovdan, kao spomen na Kosovsku bitku 1389. godine.
Prema ovom kalendaru, 20. vek, vek najvećih turbulencija, padova i uspona, za Srbiju je sasvim beznačajan. Da li se to Srbija odriče dela veoma značajne istorije zbog dnevno političkih kalkulacija?
Profesor Ljubiša Rajić:
"To za Srbiju nije ništa čudno. Srbija je zemlja koja nije poslala delegaciju na proslavu oslobođenja Aušvica, na proslavu iskrcavanja u Normandiji, zemlja koja uopšte ne učestvuje u istoriji 20. veka dokle god Srpski pokret obnove i Socijalistička partija Srbije, i još poneko, ne odluče da su ipak četnici, Ljotić i Nedić, pobedili u Drugom svetskom ratu, a da je sve ostalo bilo čista glupost."
Na naše pitanje da li je u redu što Srbija nema datum kada obeležava dan početka borbe protiv fašizma, profesor Pršić kaže:
"Nije u redu. I to je jedna tekovina ovog naroda koja ne sme, ni u kom slučaju, da bude zanemarena i izbrisana."
Istoričar Jovan Pejin kaže da se radi na pronalaženju novog datuma kojim bi se obeležio početak antifašističkog otpora u Srbiji:
"Najverovatnije će 15. maj biti određen za Dan borbe protiv fašizma."
Na pitanje šta se važno dogodilo sredinom maja i profesor Miloje Pršić, pukovnik u penziji, objašnjava:
"Počeli su da se organizuju i počeli su da pripremaju borbu protiv okupatora. Dakle, to je bilo prvo okupljanje oko tog problema."
Profesor Pršić, međutim, kaže da ima puno datuma iz 1941. godine koji bi mogli da se uzmu kao početak zajedničke borbe četnika Draže Mihajlovića i Titovih partizana:
"Partizani i četnici zajednički napadaju na Kruševac 23. septembra. Pa onda, 7. oktobra idu na Kraljevo, posle borbe za Valjevo, pa borba za Užice. Dakle, pogledajte koliko ima tih zajedničkih borbi."
Reakcija Ljubiše Rajića dovoljno pokazuje kako će u delu građanske Srbije proći ovakav predlog:
"To što su oni jedno kratko vreme, pojedini četnici od kojih su mnogi posle prešli partizanima, vodili borbu protiv nemačkih i bugarskih okupatora na teritoriji Srbije, ne menja uopšte činjenicu da su se opredelili ili da ne rade ništa ili da krenu u građanski rat protiv partizana, zato što su partizane vodili komunisti."
Jovan Pejin komentariše praznu stranicu u srpskom kalendaru, kad je 20. vek u pitanju:
"Srbija se još uvek nalazi u tranziciji, biće i 20. vek"
Konačno, ko će biti gubitnik u celoj ovoj srpsko-srpskoj priči, kaže Ljubiša Rajić, pokazaće istorijska nauka:
"Ali ko će biti konačni, ili bar privremeni, politički gubitnik, to je već odlučeno time što je i četništvo, i nedićevstvo i ljotićevstvo, rehabilitovano. Tako da je u ovom trenutku, politički, ona strana koja je realno izgubila u Drugom svetskom ratu, postala pobednik."
