Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova nemiri i nasilje, posle Beograda, izbili su i u Banjaluci, a usledili su i zahtevi za održavanjem referenduma o nezavisnosti Republike Srpske. Pre nego što je skupština RS usvojila rezoluciju kojom najavljuje da će, ukoliko većina zemalja UN-a i EU priznaju nezavisnost Kosova, raspisati referendum o izdvajanju iz Bosne i Hercegovine, premijer Milorad Dodik uputio je na skupu u Beogradu jasnu poruku:
"Srbija je naša otadžbina. Živimo u BiH, ali na Srbiju gledamo kao na našu otadžbinu. Zato želim sve da vas pozdravim sa dubokim uverenjem da Republika Srpska zna svoj put, da ima strpljenja, da će svakim danom biti jača i moćnija, da je Republika Srpska tu da pomogne Srbiji onoliko koliko ona to može."
Na mitingu koji su, ispostavilo se na kraju, organizovali koalicija srpskog premijera Vojislava Koštunice i radikali, usledile su ovacije. Iako Koštuničina stranka ne iznosi jasan stav povodom moguće nezavisnosti RS, takve ideje imaju podršku. Funkcioner Demokratske stranke Srbije Dragan Šormaz:
"Mi podržavamo Dejtonski sporazum, ali ako se o njemu ne bi vodilo računa kao što se nije vodilo računa o Rezoluciji 1244, onda bi oni bili primorani da zaštite Republiku Srpsku."
Radikali su jasni. Prema rečima funkcionera Srpske radikalne stranke Milorada Mirčića, Beograd bi morao da bude prvi koji bi priznao nezavisnost Republike Srpske:
"Svedoci smo ovakvog presedana. Šta bi bilo logičnije nego da priznaju i Rusija i Indija i Kina i Srbija? Valjda bi po tom nekom redosledu najlogičnije bilo da Srbija prizna prva."
S druge strane, ocenjujući da se otvaranjem ovog pitanja stvari ponovo postavljaju pogrešno, funkcioner opozicione Liberalno demokratske partije Nikola Samardžić upozorava da posledice mogu biti kobne po stabilnost čitavog regiona:
"Umesto da se otvore važni reformski procesi u RS, kao i u Srbiji i BiH u celini, koji se tiču decentralizacije, demilitarizacije, denacionalizacije, ponovo se vraćamo na preživele koncepte. Mislim da su danas prilike za ostvarenje tog koncepta manje realne nego što su to bile pre 20 godina, ali da postoji gotovo istovetna opasnost koja bi mogla dovesti do nove i konačno kobne društvene dezintegracije, i u Srbiji i u BiH."
Srbija se, ni nakon rušenja režima Slobodana Miloševića, nije oslobodila hipoteke prikrivenih ili otvorenih teritorijalnih pretenzija prema susednim državama, naročito prema BiH. Ipak, ideju o pravu Republike Srpske na nezavisnost podržava čak i deo stručne javnosti u Srbiji. Profesorka Fakulteta političkih nauka Ljubinka Trgovčević:
"Naravno, bila sam pristalica i još uvek jesam da Bosna može ostati jedinstvena država. Međutim, ne vidim da je stvaranje dve države albanskog naroda na tlu Balkana jedino moguće, a da se isto pravo ne da i drugim narodima."
Ipak, ima i onih koji, navodeći pogubne posledice ovakvih inicijativa, upozoravaju na to da se na scenu u Srbiji vraćaju devedesete. Prema rečima predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko ideja ‘velikosrpskog projekta’ zapravo nikada nije ni prestala da postoji:
"Sve ovo što se desilo juče, što je demonstrirano kao aspiracija na Republiku Srpsku i na Kosovo, jeste strategija Beograda – ona nikad nije ni prestala da bude strategija Beograda. To je bila manje-više skrivena agenda, ali se juče izašlo sa punim zahtevima prema svim susednim zemljama i to jeste destabilizacija regiona. Dakle, Tomislav Nikolić i SRS nikada nisu ni odustajali od ideje 'Velike Srbije', ona je još uvek u njihovom programu, a nije ni Vojislav Koštunica. Juče smo na delu imali političke snage u Srbiji koje su kontinuitet Miloševićeve politike."
