Javni dug u prvih osam meseci ove godine povećan je za oko sedam odsto, a do kraja godine mogao bi biti za deset odsto veći nego prošle godine, upozorio je guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić, naglasivši da nije dobro što se Srbija brzo zadužuje.
U apsolutinim brojkama iskazano, stvari stoje ovako: ukupan javni dug Srbije na kraju avgusta iznosio je 9,7 milijardi evra ili za oko milijardu evra više nego na kraju prošle godine. Pitanje je pritom da li dobijamo više investicija, da li se taj novac ulaže u nesto što će doneti profit ili se zadužujemo da bi održali javnu potrošnju na istom nivou, upozorio je guverner.
A kad je reč o zaduženosti zemlje, novi zajmovi od Rusa i Evropljana, Srbiju bi već iduće godine mogli baciti u zonu duga tešku oko 30 milijardi dolara.
Srbija do kraja ove ili u sledećoj godini očekuje ruski kredit od milijardu dolara, 400 miliona od Svetske banke i 600 miliona dolara na osnovu povećanja kvote u MMF-u. Računajući i najavljeni zajam Evropske unije od 200 miliona evra, kao i 1,2 milijarde evra od zaključenja druge i treće revizije aranžmana sa MMF-om, ukupna zaduženost Srbije će već sledeće godine porasti trostruko u odnosu na dug pre osam-devet godna.
Ekonomisti, poput Miloja Kanjevca, direktora Instituta za tržišna istraživanja, takodje upozoravaju da zemlja ulazi u zonu visoke zaduženosti.
“2000. godine Srbija je bila dužna 10 milijardi osamsto dvadeset devet miliona i sedamsto dolara, a sada sa krajem ovog meseca oko 31 ili 32 milijarde – zavisi od toga koliko će MMF pozajmiti. To je, dakle, tri puta veće zaduženje za samo 8-9 godina! A za to vreme prodato je sve što je moglo da se proda i što je bilo najbolje!”
Najveća javna potrošnja u regionu
Suština problema pred kojima se nalazi Srbija je u činjenici da ima preveliku javnu potrošnju. Ona je najveća u regionu i kreće se oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, a možda i više, podseća ekonomista Nebojša Savić, a povodom novonajavljenih kredita postavlja pitanje:
“Da li će ti novi kreditni aranžmani predstavljati nastavak stare tradicije da se država zadužuje i usmerava pare u potrošnju ili će ta sredstva biti iskorišćena za razvoj, recimo, infrastrukture, zaokruživanje projekata autoputeva, železnice, razvoja obrazovanja? U ovom drugom slučaju novi dug ne bi morao da predstavlja veliki problem jer bi ta sredstva bila usmerena u kreiranje onog što je veoma potrebno privredi i budućem razvoju. A onda bi se ti krediti mogli vraćati iz budućeg rasta i razvoja.”
Niko nema razloga da se raduje zbog toga što Srbija dobija kredite od MMF-a, Evropljana, a sada i Rusa, kad niko ne vodi računa da taj dug treba i vratiti. Strašno je što se ta sredstva troše neproduktivno, na pokrivanje budžetskog deficita, odnosno plate velikog broja činovnika koji su uglavnom neefikasni – ocenjuje Miloje Kanjevac:
“Zadužujemo unučad, a možda i praunučad, ko će to da vrati? Domaćin koji bi se tako ponašao u mojoj Toplici ili Šumadiji ne bi mogao da oženi sina jer niko ne bi išao u kuću koja se tako ponaša.”
Stoga Nebojša Savić upozorava:
„Ukoliko to novo zaduživanje bude usmereno u tekuću potrošnju - ili u rast penzija ili u rast plata ili u povećanje raznih troškova – dakle, ne bude imalo investicionu namenu, onda bismo mi došli u ozbiljan problem i zaista bi mogla da bude ugrožena otplata tih kredita.“
U apsolutinim brojkama iskazano, stvari stoje ovako: ukupan javni dug Srbije na kraju avgusta iznosio je 9,7 milijardi evra ili za oko milijardu evra više nego na kraju prošle godine. Pitanje je pritom da li dobijamo više investicija, da li se taj novac ulaže u nesto što će doneti profit ili se zadužujemo da bi održali javnu potrošnju na istom nivou, upozorio je guverner.
A kad je reč o zaduženosti zemlje, novi zajmovi od Rusa i Evropljana, Srbiju bi već iduće godine mogli baciti u zonu duga tešku oko 30 milijardi dolara.
Srbija do kraja ove ili u sledećoj godini očekuje ruski kredit od milijardu dolara, 400 miliona od Svetske banke i 600 miliona dolara na osnovu povećanja kvote u MMF-u. Računajući i najavljeni zajam Evropske unije od 200 miliona evra, kao i 1,2 milijarde evra od zaključenja druge i treće revizije aranžmana sa MMF-om, ukupna zaduženost Srbije će već sledeće godine porasti trostruko u odnosu na dug pre osam-devet godna.
Ekonomisti, poput Miloja Kanjevca, direktora Instituta za tržišna istraživanja, takodje upozoravaju da zemlja ulazi u zonu visoke zaduženosti.
“2000. godine Srbija je bila dužna 10 milijardi osamsto dvadeset devet miliona i sedamsto dolara, a sada sa krajem ovog meseca oko 31 ili 32 milijarde – zavisi od toga koliko će MMF pozajmiti. To je, dakle, tri puta veće zaduženje za samo 8-9 godina! A za to vreme prodato je sve što je moglo da se proda i što je bilo najbolje!”
Najveća javna potrošnja u regionu
Suština problema pred kojima se nalazi Srbija je u činjenici da ima preveliku javnu potrošnju. Ona je najveća u regionu i kreće se oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, a možda i više, podseća ekonomista Nebojša Savić, a povodom novonajavljenih kredita postavlja pitanje:
“Da li će ti novi kreditni aranžmani predstavljati nastavak stare tradicije da se država zadužuje i usmerava pare u potrošnju ili će ta sredstva biti iskorišćena za razvoj, recimo, infrastrukture, zaokruživanje projekata autoputeva, železnice, razvoja obrazovanja? U ovom drugom slučaju novi dug ne bi morao da predstavlja veliki problem jer bi ta sredstva bila usmerena u kreiranje onog što je veoma potrebno privredi i budućem razvoju. A onda bi se ti krediti mogli vraćati iz budućeg rasta i razvoja.”
Niko nema razloga da se raduje zbog toga što Srbija dobija kredite od MMF-a, Evropljana, a sada i Rusa, kad niko ne vodi računa da taj dug treba i vratiti. Strašno je što se ta sredstva troše neproduktivno, na pokrivanje budžetskog deficita, odnosno plate velikog broja činovnika koji su uglavnom neefikasni – ocenjuje Miloje Kanjevac:
“Zadužujemo unučad, a možda i praunučad, ko će to da vrati? Domaćin koji bi se tako ponašao u mojoj Toplici ili Šumadiji ne bi mogao da oženi sina jer niko ne bi išao u kuću koja se tako ponaša.”
Stoga Nebojša Savić upozorava:
„Ukoliko to novo zaduživanje bude usmereno u tekuću potrošnju - ili u rast penzija ili u rast plata ili u povećanje raznih troškova – dakle, ne bude imalo investicionu namenu, onda bismo mi došli u ozbiljan problem i zaista bi mogla da bude ugrožena otplata tih kredita.“
