Nakon usvajanja odluke parlamenta Crne Gore o ulasku te zemlje u članstvo NATO saveza, Srbija zapravo, ukoliko se izuzmu kompleksne prilike u Bosni i Hercegovini, ostaje jedina zemlja na Zapadnom Balkanu, koja ne želi da se priključi tom vojnom savezu. Srbija će se tako naći u potpunom okruženju članica NATO, odnosno, aspiranata za članstvo u Severnoatlantskoj alijansi.
Koliko će okruženje Srbije NATO članicama ili NATO kandidatima raditi za Srbiju, a koliko protiv nje? Aktuelno politička elita Srbije drži se konstante, izražene u skupštinskoj rezoluciji, da Srbija ostaje vojno neutralna.
Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, ocenjuje da je ulazak Crne Gore u NATO veoma dobra vest i za Srbiju:
„Srbija će neupitno biti na manjoj distanci od NATO-a. Pre dve godine ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je rekao da se Srbije ne meša u političke odluke drugih zemalja i da ne vidi nikakve prepreke u saradnji. Mi takođe možemo da se zapitamo šta bi sada bilo sa regionalnim tenzijama da, recimo, Hrvatska nije u NATO-u, a vidimo kako je region još uvek podložan provokacijama i koliko je zbog promene geopolitičke situacije izložen nedemokratskim uticajima ne samo Rusije; mi sada već otvoreno možemo da govorimo o nedemokratskim uticajima Kine i Turske. Dakle, kao što su Srbi iz Hrvatske, Srbi iz Kanade, Srbi u Nemačkoj, postali deo NATO-a, tako su sada i Srbi iz Crne Gore postali deo NATO-a“, kaže Milićeva, koja podseća i da su zemlje Alijanse najprosperitetnije države sveta.
U tom smislu, dodaje, jako je dobra poruka koju šalje članstvo Crne Gore da politika otvorenih vrata NATO-a nije više u pitanju.
Upitana kako objašnjava većinsku podršku ulasku Srbije u Evropsku uniju, čije članice su, osim nekoliko izuzetaka, i članice NATO, a da, prema martovskom istraživanju za Institut za evropske poslove, samo 11 odsto populacije podržava ulazak zemlje u NATO, dok je 85 odsto protiv, pri čemu je među protivnicima i ogromna većina mladih, naša sagovornica kaže:
„Problem je što se javno mnenje u Srbiji formira odozgo na dole. I sadašnji proces komunikacije sa NATO-om koristi samo Aleksandru Vučiću i njegovoj kliki i NATO-u, ali ne doprinosi da šira javnost u Srbiji produbi bitna globalna saznanja i razumevanja. Naša istraživanja pre dve godine pokazala su da veliki procenat mladih ljudi pojma nema, recimo, ko je ratovao u Avganistanu krajem dvadesetog veka ili koliki je broj žrtava staljinizma. Dakle, imati anti-NATO stav je legitimno, ali ne znati elementarne stvari koje su i identitetski deo NATO-a, u smislu da su 27 zemalja-članica tog saveza demokratije, da su ogromne prednosti kolektivnog sistema bezbednosti koji štiti demokratske liberalne vrednosti i otvoreno tržište – dakle, takvo neznanje je mnogo više zabrinjavajuće nego anti-NATO stavovi“, ocenjuje Milićeva.
NATO bombardovanje se navodi kao ključni razlog protivljenja članstvu Srbije u NATO. I Crna Gora je, međutim, 1999. godine bila deo te „skraćene“ Jugoslavije, i sama je bila bombardovana, pa je taj momenat uspela da prevaziđe i odluči da postane članica Alijanse. Zašto je to Podgorici bilo lakše da učini nego Beogradu?
Odgovarajući na ovo pitanje Jelica Minić, predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, za RSE lakonski konstatuje:
„Zato što je Crna Gora bila ugrožena od Srbije u vreme Miloševićevog režima, a mi nismo bili ugroženi od Crne Gore.“
I Minićeva smatra da će ulazak Crne Gore u NATO biti dobra vest za Srbiju:
„To će za Srbiju biti bezbednija situacija. U prvom trenutku to može izazvati negativne efekte u Srbiji, ali već na neki malo duži rok, i uz posmatranje izbliza koji su efekti za Crnu Goru nakon ulaska u NATO, mislim da se raspoloženje prema NATO-u u Srbiji može popraviti. To će biti Srbija okružena NATO-om i Evropskom unijom i to objektivno povećava bezbednost Srbije. Ona se, htela-ne htela, u tu mrežu uključuje jer i NATO savez i EU imaju svoje vrlo konkretne potrebe na teritoriji našeg regiona – pored ostalog, to je i Berlinski proces – i mi ćemo morati da se umrežimo. To se odvija na razne načine, ne samo institucionalno-ugovornim putem, već se i kroz razne partnerske mehanizme mi zapravo tim savezima približavamo“, objašnjava Jelica Minić.
Ona, međutim, dodaje da će biti potrebno još vremena da se izmene negativne percepcije u Srbiji prema NATO savezu, ali da će to toga, ipak, doći:
„Ono što nam se dešavalo poslednjih par godina, poput izbegličke krize ili problema u Evropi koji će se verovatno dalje intenzivirati, sa terorizmom, sa posledicama ratova na Bliskom istoku, u arapskom svetu, to će Srbiju, hteli mi to ili ne, približavati NATO savezu“, očekuje Jelica Minić.
I na konferenciji Atlantskog saveta Srbije, održanoj u Beogradu, govorilo se o rezultatima i perspektivama saradnje Srbije i NATO.
Branimir Filipović, pomoćnik ministra spoljnih poslova Srbije, rekao je tada da je Srbija dostigla najviši nivo saradnje sa NATO kroz Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP).
„Dostigli smo najviši instrument saradnje sa NATO kroz Individualni akcioni plan partnerstva – za zemlju partnera koja ne želi da pristupi NATO-u. Srbija je, dakle, u ovom trenutku kroz IPAP u ovom trenutku postigla najviši cilj dostizanja formalnog odnosa sa NATO-om koji je najviši oblik saradnje koji ne podrazumeva članstvo“, podsetio je Filipović.
Istovremeno je Čezare Marineli, šef Kancelarije NATO za vezu u Beogradu, istakao da niko ne vrši pritisak na Srbiju da se pridruži Servernoatlantskoj alijansi i da je program Partnerstvo za mir, kome se priključila ne sprečava da sarađuje i sa nečlanicama NATO.
„Srbija se ne gura u članstvo NATO saveza. Što se nas tiče, to je u redu, ne predstavlja nam to problem, NATO i sve članice NATO to poštuju. Dakle, to nije problem i mi ne teramo Srbiju da uđe u NATO. To je stvar o kojoj će Srbija sama odlučivati, kao što su, uostalom, i mnoge druge zemlje. To znači da će Srbija sama odlučivati o tome koju vrstu aktivnosti želi sa Alijansom, a koju ne želi. Razume se, program NATO Partnerstvo za mir, kome se Srbija pridružila, ne sprečava Srbiju da sarađuje sa bilo kojoj drugom zemljom koja nije članica NATO-a, tako da to uopšte nije problem“, poručio je Čezare Marineli.
Srpski političari insistiraju na vojnoj neutralnosti Srbije, ali na vojnom planu Srbija učestvuje kako u zajedničkim vežbama i sa Rusijom, tako i sa NATO savezom. Zvaničnici, poput potpredsednika Vlade i šefa diplomatije Ivice Dačića, čak tvrde da je bilo mnogo više vežbi sa NATO savezom nego sa Rusijom.
Dačić je u novembru prošle godine, pred održavanje vežbi sa Rusijom i Belorusijom „Slovensko bratstvo 2016“, rekao da Srbija sa Rusijom ima dve vojne vežbe, a sa NATO i zemljama EU dvadeset do trideset.
Ipak, mnogo više se u srpsku javnost plasiraju informacije o vojnim vežbama sa Rusima ili susretima sa njihovim funkcionerima nego o manevrima sa vojnicima NATO.
Tako je bilo i pre nekoliko dana. Dok je u medijima bila visoko plasirana poseta srpskog ministra odbrane Zorana Đorđevića Moskvi, na potpunoj margini je ostala informacija o obuci srpskih jedinica sa američkom vojskom koja se ovog meseca održava u bazi Borovac kod Bujanovca na jugu Srbije.
Facebook Forum