Poreska uprava Srbije počinje unakrsnu kontrolu prihoda i imovine, nakon prijavljivanja građana koji poseduju imovinu vredniju od 320.000 evra. Takvih se, uzgred, prijavilo tek negde oko 3.700 duša, dok poreznici smatraju da ih je najmanje 10.000.
Ako prilikom kontrole utvrde razliku između prijavljene imovine poreskog obveznika i njegovih prihoda, ona će biti oporezovana po stopi od 20 odsto.A ako se otkrije da građanin imovinu iznad 35 miliona nije ni prijavio, razrezaće mu porez po stopi od tri odsto.
Uterivanje poreskog duga u državnu kasu je, naravno, sasvim u redu, ali se ovde odmah nameće pitanje kakva će biti sudbina ove kontrole, kada se zna da je Zakon o unakrsnoj kontroli prihoda i imovine donet još pre deset godina i da nije doneo ama baš nikakve efekte. Ali, to čak i nije najvažnije. Mnogo važnije je pitanje da li država ovako pere nezakonito stečenu imovinu.
Koji to prevarant i lopov velikog kalibra ne bi pristao da plati 20 odsto neprijavljenog dela imovine ili tri odsto od celokupnog nelegalno stečenog bogatstva i da ga tako legalizuju?
“U uređenim državama”, kaže jedan čitalac, “kriminalci za pranje plena dobijaju 30-50 odsto vrednosti čistih para. A kod nas im država daje 80 odsto. Pa ko da ne krade?”.
Zašto se u ovoj poreskoj akciji voda navodi pre svega na mlin naplate poreza, a ne krivičnog dela utaje poreza? Nije li u pravnoj državi normalno da se utaja poreza sankcioniše kao krivično delo? Uostalom, kao krivično delo ta rabota i jeste definisana u Srbiji, na šta podseća i poslanik Srpske napredne stranke Zoran Babić:
“Da li zakon targetira i nalaže krivično sankcionisanje nekoga ko ne prijavi a otkrije se i dokaže da poseduje imovinu iznad 320.000 evra? Da. Ni za jedno krivično delo, naročito tog obima, ne treba da važe pravila kao za prekršaj tipa prelaska na crveno svetlo, pa onda platite i oduzmu vam pet poena, već mora da postoji drastična sankcija. Naprosto, nemerljiva je, recimo, sankcija nevezivanja pojasa sa pokušajem sakrivanja imovine i neplaćanja poreza. Gradimo institucije sistema koje će i unakrsno proveravati imovinu u odnosu na prihode, neće biti zaštićenih, ma koliko bili snažni u politici ili bilo gde; ako su primanja nesrazmerno mala u odnosu na imovinu kojom se raspolaže, pa onda imamo ljude koji nemaju ni dan radnog staža, a voze skupocene automobile ili žive u luksuznim nekretninama, institucije sistema time moraju sistematski da se bave. Dakle, ne politika, ne parlament, nego za to zadužene institucije sistema”, kaže Babić.
Da u srpskom zakonodavstvu nema prepreke da utaja poreza bude krivično delo i da imovina stečena kriminalnim delom bude oduzimana, potvrdjuje i Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, ali i pojašnjava:
Nemanja Nenadić
“Postoje pravni mehanizmi da se oduzme nezakonito stečene imovina, ali da bi se oni primenili državni organi moraju posedovati dokaz da je reč o nezakonitom sticanju imovine, primerice, ukoliko je moguće dokazati da se neko bavio švercom duvanskih proizvoda, trgovinom narkotika, da je primao mito ili bilo šta što ukazuje na nezakonito poreklo imovine. Tada je, naravno, moguće u krivičnom postupku i primenom Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom oduzeti celokupnu tu imovinu. Ukoliko, pak, takvi dokazi ne postoje ili nisu dovoljno snažni ili, pak, ukoliko tužioci i drugi državni organi nisu spremni da povedu postupak iz bilo kog drugog razloga, onda ovakve mere poreske prirode predstavljaju jedini način da se makar deo tog novca dovede u budžet. To, svakako nije najsrećnije rešenje, ono je na određeni način i nepravično, ali predstavlja jednu od mogućnosti da se makar delom uđe u trag nezakonitom sticanju novca”, smatra Nenadić.
Pitanje prvog miliona
Upitan zašto pravosuđe mora da dokazuje da li je lice steklo imovinu kriminalnim aktima da bi mu je oduzelo, ukoliko je unakrsnom kontrolom imovine i prihoda već bilo ustanovljeno da tu imovinu nije moglo steći legalnim putem, Nemanja Nenadić kaže:
”Po našim zakonima to nije dovoljno za oduzimanje imovine. Postoji, međutim, jedna mogućnost i na nju smo ukazivali, a to je uvođenje krivičnog dela nezakonitog bogaćenja, koje bi predstavljalo upravo ovo o čemu vi govorite, naime, da bude dovoljna činjenica da neko poseduje imovinu za koju ne poseduje dokaze o legalnom poreklu. To krivično delo nezakonitog bogaćenja postoji kao mogućnost iz Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv korupcije, međutim – to još uvek u Srbiji ne postoji jer nije bilo političke volje da se tako nešto uvede”.
Ovaj naš sagovornik smatra i da naplata poreza na razliku između imovine i prihoda još uvek ne mora biti legalizacija nezakonito stečene imovine, ali da nije jasno da li će Poreska uprava takve podatke prosleđivati tužilaštvu, odnosno, da li će se tužilaštvo za njih biti zainteresovano.
Nije jasno ni da li će u korelaciji sa s unakrsnom kontrolom imovine i prihoda biti još krajem godine najavljivani zakon o ispitivanju porekla imovine. Zakon koji ni u trinaestoj godini srpske tranzicije nije ugledao svetlo dana.
Činjenica da u Srbiji takvog zakona još nema Jelisavetu Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije upućuje na moguću spregu između naših vlada i tajkuna i da se na taj način sprečava da se utvrdi kako je ko došao do imovine”.
Upitan zašto u Skupštini Srbije još nema predloga ovog zakona, iako je iz Vlade najavljeno da će tamo biti upućen krajem januara ili početkom februara, poslanik SNS-a Zoran Babić kaže da Srpskoj naprednoj stranci nije u interesu brzometno štancovanje zakona koji će biti loši ili neprimenjivi, kao što je do sada bio slučaj, nego da taj zakon temeljno pripremi. Upravo usvojena Strategija za borbu protiv korupcije, dodaje on, krucijalno se razlikuje od prethodne jer predvidja i monitoring borbe protiv korupcije. Na pitanje kada ćemo ugledati zakon o ispitivanju porekla imovine, Babić kaže da će to verovatno biti na početku jesenjeg zasedanja Skupštine.
Čak je i Republika Srpska usvojila ovakav zakon i on će ispitivati poreklo imovine od devedeset druge godine. U Srbiji se, međutim, čuju glasovi da njegovu zonu primene treba ograničiti na poslednjih pet godina, iako je jasno da famozni prvi milion najčešće potiče iz devedesetih. Babić s tim u vezi lakonski poručuje:
“Svako ko je siguran u ono što radi ili u ono što je u prethodnom periodu radio, neće imati problema sa tim rokom. Ko je siguran neće imati problema uopšte - neka se ispituje od 1900. pa na ovamo”.
