Srpski "Spajdermen" krao remek-dela

Jednu od najvećih krađa umetničkih dela u istoriji učinio je Srbin, saopštila je francuska policija, a ova vest potvrdila je da su kriminalci sa Balkana aktivni u svim velikim poslovima u zapadnoj Evropi. Spajdermen je nadimak čoveka koji je u Parizu ukrao basnoslovno vredne slike Pikasa i Modiljanija, koje su na kraju završile – u smeću.

Posle godinu i po grozničave potrage za slikama koje su, prema proceni Londonskog registra za ukradene umetnine, vredne više od 100 miliona funti, francuska policija za krađu je osumnjičila, kako navodi srpska štampa, četrdesettrogodišnjeg Srbina V. T. zvanog Spajdermen, čija su specijalnost pljačke veranjem uz zidove.

Zlatko Nikolić, iz Instituta za kriminološka istraživanja u Beogradu, rekao je za RSE da ga ne čudi što su kriminalci sa ovih prostora umešani i u krađu umetničkih dela jer u svetu imaju reputaciju veštih i drskih lopova.

“To su zapravo potvrdili i pripadnici međunarodne grupe Pink Panter i sve njihove spektakularne pljačke draguljarnica u Tokiju, Dubaiju, Parizu i drugim metropolama. I pošto su stekli imidž sposobnih pljačkaša, nije čudno da ih angažuju naručioci iz Francuske i drugih zapadnih zemalja u kojima se nalaze najskuplja umetnička dela. Kriminalci sa Balkana možda i ne znaju ko je na primer Pikaso, ali im je važna brza i dobra zarada”, kaže Nikolić.

Francuske vlasti i ljubitelji umetnosti širom sveta našli su se u šoku kada je 20. maja 2010. Muzej moderne umetnosti u Parizu osvanuo bez pet izloženih remek dela Matisa, Pikasa, Braka, Modiljanija i Ležea, nakon što je tada nepoznati lopov basnoslovno vredna platna isekao iz ramova, urolao i odneo iz zgrade koja se nalazi nedaleko od Ajfelove kule.

Ispostavilo se, prema istrazi francuske policije, da je Spajdermen imao saučesnika pod imenom Džonatan B. koji je po profesiji časovničar, a da je naručilac krađe pariski antikvar Žan Mišel.

Publicista Milenko Todović, poznavalac umetnina koji se godinama bavio popisom kulturnog blaga Jugoslavije, kaže za RSE da se vrlo retko događa da ovdašnji mafijaški bosovi, koji se u Evropi uglavnom bave trgovinom drogom, naruče krađu slika svetski poznatih umetnika.

„Iz prostog razloga što ovde nema para za tako nešto... Takođe, na ovim prostorima ima malo ljudi koji imaju tu vrstu obrazovanja da mogu da prepoznaju određena umetnička dela i da procene koje su slike najvrednije. Tako da su retki oni koji uopšte mogu da organizuju krađu nekog umetničkog dela da bi ga naknadno preprodali“, ocenjuje Todorović.

Zahvaljujući pokvarenom alarmu i pospanosti čuvara pariskog Muzeja moderne umetnosti Spajdermen, koji je za tu krađu trebalo da dobije 40.000 evra, pobegao je sa remek delima “Golubica sa zrnom graška”, “Pastorala”, “Maslinovo drvo kod Estaka”, “Žena sa lepezom” i “Mrtva priroda sa svećnjakom”.

Noćna mora svakog muzeja

Na užas poklonika umetnosti i svetske javnosti, ni jedno nije pronađeno. Spajdermenov saučesnik detektivima je rekao da je u strahu i panici od policije koja mu je bila za petama sva platna uništio i bacio u kantu za smeće. “Sve slike završile su smrvljene u đubretarskom kamionu”, saopštila je pariska policija.

Ljubica Miljković, kustos Narodnog muzeja u Beogradu, kaže da se muzeji najviše plaše takvih krađa, iako su sva značajna umetnička dela evidentirana i snimljena.

„To je najopasnije što može da se desi, jer su kradljivci obično ljudi bez svesti i znanja o tome šta su to remek dela svetske umetnosti, pa se onda dogodi da te slike budu uništene ili završe na đubretu. Niko, apsolutno niko ne može da proda sliku koja je poznata i koju je uradio cenjeni autor. Takve krađe obično naručuju ostrašćeni kolekcionari. Oni imaju jaku iracionalnu želju za posedovanjem određenog umetničkog predmeta, i žele da ga imaju samo za sebe. Jer ko bi drugi mogao da poruči sliku da bi je držao u nekom podrumu ili sefu. To je nenadoknadiv gubitak za ceo svet, jer to je kao da ste sliku stavili u zatvor. Čemu onda ta slika. I takvi su najopasniji. Oni sami u tome uživaju dokle god mogu, a slika obično posle bude uništena da se ne bi otkrilo ko ju je ukrao“, navodi Miljković.

Iako ovdašnja publika retko ima priliku da u Srbiji vidi najvrednija dela svetske umetnosti, domaći muzeji sve više vode računa o bezbednosti eksponata. Pogotovu od krađe „Kupačice“ Ogista Renoara, vredne više od milion evra, iz Narodnog muzeja 96. koja je četiri dana kasnije pronađena nakon što su je lopovi diletanti nudili za desetak hiljada evra.

Poslednjih dana aktuelna je priča da se u Srbiji nalaze neprocenjive slike Pabla Pikasa „Glava konja“ i „Staklo i Krčag“, ukradene u Švajcarskoj“, za kojima traga i srpska policija.

Milenko Todović ipak sumnja da će one ovde biti pronađene.

„Ja ne verujem da neko ovde ima para za Pikasa. Ne znam ko bi to mogao da bude. Možda jedino ovih pet ili šest tajkuna, ali ne verujem da bilo ko od njih ima afiniteta za umetnost. Naprotiv“, kaže on.

Da ipak odavno ima sumnji da u Srbiji postoje ljubitelji umetnosti koji ne biraju sredstva da dođu do radova svetski poznatih autora pokazala je istraga srpske policije koja je posle petooktobarskih promena 2000. proveravala navode iz inostranstva da se kod Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika države, nalaze ukradene slike Renoara, Valtaa, Javlenskog i Šagala, ali je ustanovljeno da su one na nekoj drugoj adresi.

I haški optuženici su na razne načine vezivani su za umetnička dela, pa je jedna od verzija hapšenja poslednjeg begunca Gorana Hadžića da mu je potera ušla u trag upravo kada je u Novom Sadu pokušana prodaja slike “Portret muškarca” Amadea Modiljanija sa namerom da se finansira njegovo skrivanje.