Slobodan Milošević, nekadašnji autokratski predsednik Srbije i bivši lider Socijalističke partije (SPS), postao je deo predizborne utakmice nekoliko nedelja uoči vanrednih parlamentarnih izbora.
Bivšeg stranačkog šefa je u kampanju uključio aktuelni predsednik SPS-a Ivica Dačić koji je tokom Miloševićeve vlasti bio portparol socijalista.
Šta je rekao lider SPS-a?
Na predizbornom skupu u Gornjem Milanovcu 23. novembra Dačić je izjavio da je Slobodan Milošević bio primer kako se zemlja voli i brani i kako se za nacionalne interese ne štedi ni sopstveni život, te da je on "osuđen u ime cele zemlje i celog naroda".
Milošević je pred Međunarodnim tribunalom u Hagu bio optužen za genocid i ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu tokom devedesetih. Presudu, međutim, nikada nije dočekao, pošto je preminuo u pritvoru tokom suđenja 2006. godine.
Dačić je na skupu u Gornjem Milanovcu rekao i da Miloševićev unuk Marko "danas ponosno stoji kao treći nosilac liste koalicije" koju predvodi SPS, "pokazujući da se ideje istine i pravde, ljubavi prema zemlji i svom narodu prenose kod socijalista i pravih rodoljuba s kolena na koleno".
Unuk nekadašnjeg predsednika SPS-a Marko Milošević je u julu 2023. godine izabran za člana Glavnog odbora partije.
"Za mene je ova ideja večna", rekao je tom prilikom Milošević.
Njegov otac i imenjak Marko Milošević, sin prvog predsednika Socijalističke partije Srbije, pobegao je u Rusiju neposredno nakon petooktobarskih demonstracija 2000. godine, na kojima je srušen Miloševićev režim.
Nije se pojavljivao u javnosti sve do juna 2023. godine, kada je prisustvovao otvaranju spomenika njegovom ocu u Moskvi. Spomenik je izrađen u Srbiji, a transportovan je u glavni grad Rusije uz podršku poslanika SPS-a Igora Braunovića.
Poruka za tvrdo jezgro glasača
Dačićevo posezanje za bivšim predsednikom politikolog Boban Stojanović vidi kao pokušaj lidera SPS-a da zadrži tvrđi deo biračkog tela socijalista, onih koji imaju pozitivne emocije prema Miloševiću.
"To je uglavnom starije biračko telo, penzionersko koje je devedesetih godina u ogromnom broju glasalo između ostalog za Slobodana Miloševića. To je i pokušaj da se SPS predstavi kao siguran garant očuvanja Kosova i nacionalnih interesa u Srbiji", kaže Stojanović za Radio Slobodna Evropa (RSE).
On, međutim, sumnja da to može imati značajniji efekat.
Šta kažu građani?
Beograđanin Dejan Nikolić za RSE kaže da je bio dete kada je Slobodan Milošević došao na vlast.
"Danas imam 47 godina i osetio sam to na svojoj koži. Sa ove distance, mogu sve najgore da kažem o njemu", kaže on.
Sa druge strane, penzionerka Petra smatra da je Miloševiću trebalo podignuti spomenik na Trgu Republike u centru Beograda.
"Sramota je ko je sve sahranjen u Aleji počasnih građana, a ne dadoše to predsedniku koji se jako borio za srpski narod", kaže Petra za RSE.
Milošević je sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, gradu u istočnom delu Srbije.
Miroslav Miletić iz Beograda smatra da je Milošević "možda imao dobre pobude", ali da nije bio samostalan u odlučivanju 90-ih i da je bio izložen različitim pritiscima.
"Opet, iza sebe je imao porodicu koja je radila šta je htela, na čelu sa suprugom (Mirjanom Marković) koja je bila produžena ruka svih finansijskih tokova u tadašnjoj zemlji", kaže on.
Mirjana Marković, nekadašnja predsednica političke partije Jugoslovenska levica i supruga Slobodana Miloševića, do poslednjeg dana svog života se krila u Rusiji gde je 2006. dobila politički azil.
Protiv Marković se u Srbiji vodio postupak zbog nezakonite dodele državnih stanova. Bila je i pokrenuta istraga zbog sumnji da je pomogla sinu i njegovoj grupi u švercu cigareta.
Miloševićeve devedesete
Decenija tokom koje je Milošević upravljao Srbijom pamtiće se po eksploziji nacionalizma, ratovima, političkim ubistvima, ekonomskom slomu i međunarodnoj izolaciji zemlje.
Put ka vlasti Milošević je započeo uoči raspada socijalističke Jugoslavije, 1987. godine kada je na Osmoj sednici Saveza komunista Srbije uspeo da skrajne političkog suparnika i mentora Ivana Stambolića. Za razliku od umerene i kompromisu sklone Stambolićeve frakcije, Milošević je poziciju izborio nacionalističkom retorikom.
Dve godine kasnije postaje predsednik Srbije. Sa te funkcije obraća se desetinama hiljada ljudi na Gazimestanu , na obeležavanju 600 godina od Kosovske bitke, rečima:
"Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene."
Mnogi analitičari će ovu izjavu protumačiti kao najavu rata koji se rasplamsao u Hrvatskoj 1991. a potom se proširio i u BiH godinu dana kasnije. U agresiji na ove dve zemlje učestvuje Jugoslovenska narodna armija, koja je ostala lojalna Beogradu, ali i brojne paravojne jedinice u čijem formiranju i logističkoj podršci učestvuje Državna bezbednost Srbije.
Zbog učešća u sukobu Ujedinjene nacije (UN) nameću niz sankcija Jugoslaviji, u kojoj nakon otcepljenja Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije ostaju Srbija i Crna Gora.
Sankcije su drastično uticale na pad životnog standarda građana Jugoslavije. Nestašice osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata postale su svakodnevica.
Toga se seća i Beograđanka Sanja. Ona u razgovoru za RSE kaže da je Milošević bio "pogrešan čovek na pogrešnom mestu".
"Predugo je bio na tom mestu i oduzeo silno vreme našoj generaciji. Nije bilo sjajno – dete mi je bilo malo, a četiri sata su bile restrikcije struje, urušavanje institucija, jedan jako mučan period bez posla", kaže Sanja.
Miloševićev režim u potpunosti preuzima kontrolu nad Radio-televizijom Srbije, javnim servisom koji postaje udarna pesnica vlasti u širenju propagande. Iz večeri u veče se na Dnevniku satanizuju pripadnici etničkih zajednica protiv kojih srpske snage ratuju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Rat u ove dve zemlje se okončava 1995. godine.
Tokom '96. i '97. Srbiju potresaju masovni antirežimski protesti, u kojima značajnu ulogu igraju i studenti, protiv krađe glasova na lokalnim izborima na kojima je prodemokratska opozicija osvojila značajan broj glasova.
Režim posredstvom policije pojačava fizičku represiju nad demonstrantima. Posle višemesečnih demonstracija koalicija "Zajedno" uspeva da izbori priznanje pobede u Beogradu.
Jula 1997. Milošević pobeđuje na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
Nekoliko meseci kasnije pojačavaju se oružani sukobi između pripadnika vojske i policije Jugoslavije protiv pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja je nastala kao reakcija na represiju Miloševićevog režima protiv Albanaca u tadašnjoj Autonomnoj pokrajini Kosovu.
U aprilu 1998. sporadični sukobi OVK sa državnim snagama prerastaju u rat na Kosovu. Nakon brojnih izveštaja o kršenju ljudskih prava i nasilja koje su policija i vojska Jugoslavije vršile nad albanskim stanovništvom na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. pokrenuo bombardovanje Jugoslavije.
Nakon gotovo tromesečnog bombardovanja, u kojem nisu bili pošteđeni ni civili kao ni kritična infrastruktura, Milošević potpisuje Kumanovski sporazum kojim se vojska i policija povlače sa teritorije Kosova, a Kosovo postaje protektorat UN-a.
Krajem septembra 2000. godine na izborima za predsednika SR Jugoslavije pobeđuje kandidat opozicije Vojislav Koštunica. Režim ne priznaje te izborne rezultate, što je za posledicu imalo masovne proteste širom Srbije. Nezadovoljstvo građana kulminiralo je u revoluciji petog oktobra u Beogradu, gde se okupilo stotine hiljada ljudi.
Dan kasnije Milošević priznaje Koštuničinu izbornu pobedu. U junu 2001. vlast koju su činile stranke okupljene oko Demokratske opozicije Srbije izručuju ga Međunarodnom tribunalu koji je protiv njega podigao optužnicu još 1999. godine.
U pritvoru Tribunala preminuo je 11. marta 2006. godine, ne dočekavši izricanje presude.
U vreme njegove vladavine u Srbiji su ubijeni novinar Slavko Ćuruvija, koji je kritički pisao o Miloševićevom režimu, političar Ivan Stambolić koji se pominjao kao mogući kandidat opozicije na izborima 2000. godine, a jedan od lidera opozicije Vuk Drašković je preživeo dva atentata – 1999. i 2000. godine.
Socijalisti posle Petog oktobra
Nakon demokratskih promena u zemlji SPS nije ostao van parlamenta, ali je imao minoran broj poslanika. Pružili su podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice 2004. godine, ali nisu ušli u vladu.
To su učinili četiri godine kasnije kada su postali deo Vlade Mirka Cvetkovića, čiju okosnicu je činila Demokratska stranka.
Nakon Miloševićeve smrti 2006. lidersku poziciju u SPS-u preuzima Ivica Dačić koji je na tom mestu ostao do danas. Upravo je Dačić 2008. potpisao Deklaraciju o političkom pomirenju sa Borisom Tadićem, tadašnjim predsednikom Demokratske stranke koja je bila jedna od predvodnica antirežimskih protesta tokom Miloševićeve vladavine.
"Mire se narodi, države, ljudi, članovi porodica, ovo nije medijski i politički spektakl. Ako smo na zajedničkom poslu, ne treba više da gledamo samo u prošlost, već da iz nje izvlačimo najbolje kako bi Srbija imala bolju budućnost", rekao je tom prilikom Dačić, koji je tada bio zamenik predsednika Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova.
Na godišnjoj skupštini Socijalističke partije Srbije 2009. godine stranka donosi odluku da se reformiše kao partija "moderne levice i socijaldemokratske orijentacije".
Vlast sa demokratama delili su do 2012. godine, kada upravljanje državom preuzima Srpska napredna stranka. Tokom prethodnih deset godina Dačić je menjao funkcije od premijera, preko predsednika Skupštine Srbije do ministra spoljnih poslova, što je funkcija koju danas obnaša.
Boban Stojanović podseća da se SPS tokom vlasti Demokratske stranke prilično distancirao od Miloševića, ali napominje da se to promenilo sa dolaskom naprednjaka.
"U ovim novim okolnostima pokušavaju da igraju na kartu emocija i sećanja starijih birača, tvrdokornog krila SPS-a koji već trideset godina glasaju za SPS", kaže Stojanović.
Izbori u Srbiji zakazani su za 17. decembar, kada će građani glasati na parlamentarnom, pokrajinskom i lokalnom nivou.
Na prethodnim parlamentarnim izborima održanim u aprilu 2022. godine koalicija oko socijalista je osvojila 11 posto glasova, odnosno 31 mesto u Narodnoj skupštini.
