Posle jučerašnjeg incidenta u Skupštini Srbije, bacanja cipele na predsedavajuću Gordanu Čomić, prisećamo se na šta je sve parlament poslednjih godina povremeno ličio i istražujemo da li je to novijeg datuma.
Da ne pratite skupštinske rasprave preko javnog servisa, pomislili biste da je ovo insert iz neke nemaštovite domaće serije ili dokument zabeležen u nekoj seoskoj krčmi.
Kad je parlament počeo povremeno da liči na kafanu sa pijanim raspojasanim postponoćnim gostima, kafanu u kojoj lete čaše, cipele, prosipa se piće na glave prisutnih, psuje, preti, tuče? - pitali smo dugogodišnjeg skupštinskog izveštača i dobrog poznavaoca srpskog parlamentarizma, novinara lista Vreme Milana Miloševića. On je odgovorio, pozivajući se na najveći pravni autoritet u predkomunističkoj Srbiji, profesora Slobodana Jovanovića, “od uvodjenja višepartizma”:
“Ima jedan opis atmosfere iz Skupštine Srbije za koji on kaže da je puna bukača i večitih interpelanata (to se odnosilo na tadašnju Narodnu radikalnu stranku). I to godinama obeležava veoma intenzivne političke sukobe izmedju ondašnjih radikala i naprednjaka , a posle se to prenosilo i na druge. Pre rata je profesor Kažić napravio rečnik neparlamentarnih izraza: bitanga, secikesa, lezilebović, pljačkaš, krvopija..."
RSE: Uh, pa to su nežne reči...
Milošević: Tada su one bile podjednako uvredljive kao ove neke danas.
Sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović:
“Ovo ponašanje u parlamentu je jednostavno prilagodjavanje profilu postojećih birača date stranke i potencijalnih birača date stranke. “
Ipak, kaže Mihajlović, jedna stranka se izdvaja i ona manje više kreira tu atmosferu incidenata.
“Vojislav Šešelj je radikalima zadao norme svojim ponašanjem u Skupštini i van nje i Radikalna stranka, ili bar njen deo koji je ostao uz Šešelja, drži se tih Šešeljevih normi.”
Pre nego što će otići u Hag, Šešelj je, da li u parlamentu ili nekoj tv emisiji, bez razlike, svašta izgovarao:
Nećemo otkriti šta je bilo u parlamentu a šta u šou programu pokojnog Minimaksa. Potpuno isto.
Iako se ovako nešto, ipak, teško može zamisliti u nekom drugom predstavničkom domu, naši sagovornici podsećaju na tuče i u japanskom pa i u britanskom parlamentarnom zdanju, nekada uzoru političke korektnosti.
Na pitanje kakav recept treba primeniti kako bi se govor i ponašanje narodnih poslanika upristojio, Milan Milošević je odgovorio, nimalo utešno:
“Pa, recept je, otprilike, isti kao za britansku zelenu travu. Treba da se gaji 400 godina, onda toga ima manje, ali izbija opet... Dosta to zavisi od autoriteta predsednika Skupštine koji nema kod nas tu natpartijsku snagu, ni autoritet. Kažu da je to nekada bilo. Kad političari od autoriteta preuzmu Skupštinu, onda se njihova reč malo bolje poštuje.”
Ako nas dugogodišnji skupštinski izveštač nije utešio, na neki način, ipak, jeste istraživač Srećko Mihajlović. Na naše pitanje ko ima više šanse da bude izabran za predsednika Srbije, fin, ugladjen, pristojan kandidat ili onaj koji psuje, pljuje, poliva vodom, preti...on je odgovorio, verovatno imajući u vidu poslednje predsedničke izbore:
“Više šansi ima onaj koji je finiji, ugladjeniji, koji je pristojan gradjanin. Utoliko, što je većina gradjana Srbije, ipak, pristojna.”
Da ne pratite skupštinske rasprave preko javnog servisa, pomislili biste da je ovo insert iz neke nemaštovite domaće serije ili dokument zabeležen u nekoj seoskoj krčmi.
Kad je parlament počeo povremeno da liči na kafanu sa pijanim raspojasanim postponoćnim gostima, kafanu u kojoj lete čaše, cipele, prosipa se piće na glave prisutnih, psuje, preti, tuče? - pitali smo dugogodišnjeg skupštinskog izveštača i dobrog poznavaoca srpskog parlamentarizma, novinara lista Vreme Milana Miloševića. On je odgovorio, pozivajući se na najveći pravni autoritet u predkomunističkoj Srbiji, profesora Slobodana Jovanovića, “od uvodjenja višepartizma”:
“Ima jedan opis atmosfere iz Skupštine Srbije za koji on kaže da je puna bukača i večitih interpelanata (to se odnosilo na tadašnju Narodnu radikalnu stranku). I to godinama obeležava veoma intenzivne političke sukobe izmedju ondašnjih radikala i naprednjaka , a posle se to prenosilo i na druge. Pre rata je profesor Kažić napravio rečnik neparlamentarnih izraza: bitanga, secikesa, lezilebović, pljačkaš, krvopija..."
RSE: Uh, pa to su nežne reči...
Milošević: Tada su one bile podjednako uvredljive kao ove neke danas.
Šešeljeve norme ponašanja
Sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović:
“Ovo ponašanje u parlamentu je jednostavno prilagodjavanje profilu postojećih birača date stranke i potencijalnih birača date stranke. “
Ipak, kaže Mihajlović, jedna stranka se izdvaja i ona manje više kreira tu atmosferu incidenata.
“Vojislav Šešelj je radikalima zadao norme svojim ponašanjem u Skupštini i van nje i Radikalna stranka, ili bar njen deo koji je ostao uz Šešelja, drži se tih Šešeljevih normi.”
Pre nego što će otići u Hag, Šešelj je, da li u parlamentu ili nekoj tv emisiji, bez razlike, svašta izgovarao:
Nećemo otkriti šta je bilo u parlamentu a šta u šou programu pokojnog Minimaksa. Potpuno isto.
Iako se ovako nešto, ipak, teško može zamisliti u nekom drugom predstavničkom domu, naši sagovornici podsećaju na tuče i u japanskom pa i u britanskom parlamentarnom zdanju, nekada uzoru političke korektnosti.
Na pitanje kakav recept treba primeniti kako bi se govor i ponašanje narodnih poslanika upristojio, Milan Milošević je odgovorio, nimalo utešno:
“Pa, recept je, otprilike, isti kao za britansku zelenu travu. Treba da se gaji 400 godina, onda toga ima manje, ali izbija opet... Dosta to zavisi od autoriteta predsednika Skupštine koji nema kod nas tu natpartijsku snagu, ni autoritet. Kažu da je to nekada bilo. Kad političari od autoriteta preuzmu Skupštinu, onda se njihova reč malo bolje poštuje.”
Ako nas dugogodišnji skupštinski izveštač nije utešio, na neki način, ipak, jeste istraživač Srećko Mihajlović. Na naše pitanje ko ima više šanse da bude izabran za predsednika Srbije, fin, ugladjen, pristojan kandidat ili onaj koji psuje, pljuje, poliva vodom, preti...on je odgovorio, verovatno imajući u vidu poslednje predsedničke izbore:
“Više šansi ima onaj koji je finiji, ugladjeniji, koji je pristojan gradjanin. Utoliko, što je većina gradjana Srbije, ipak, pristojna.”
