Nasilje u Srbiji je u porastu, a istraživanja pokazuju da je taj problem usko povezan sa siromaštvom, izjavila je za RSE psiholog Jelena Vlajković.
Samo u poslednjih mesec dana u Srbiji su se dogodila dva slučaja koja su šokirala javnost. U selu Metikoš kod Kraljeva penzioner je iz svoje kuće pucao i ranio policajca i jednog civila, dok se početkom oktobra u Leskovcu policajac ubio nakon što je ranio suprugu i zabarikadirao se u roditeljskoj kući.
Vlajković: Što je društvo siromašnije i što je veća strepnja kod ljudi za svakodnevni život, za golu egzistenciju, rastu napetost i agresija. Prema tome, kada govorimo o uzrocima za sve češće i brutalnije nasilje ja bih akcenat stavila na nemaštinu i strepnju koja se javlja kod svih nas a koju svakodnevno proizvode vesti sa televizije i diskusije u parlamentu. Govori se o tome da nam predstoji bankrot države, da će desetine hiljada ljudi ostati bez posla... To sve stvara određenu klimu u društvu i osećanje beznađa i depresije. A vrlo često se iz depresije i beznađa javljaju revolt i bes. Rat na prostoru bivše Jugoslavije ostavio nam je veliku količinu oružja koje danas ljudi drže po kućama, a kada ga imate u blizini mislim da lako možete da dođete u stanje da ga upotrebite.
Vlajković: Među njima ima dosta onih koji imaju određene psihičke smetnje, ali koji se ne obraćaju stručnjacima. Drugo, ako se i obrate i dobiju lekove koje treba da piju dešava se ili da ne mogu da ih kupe ili da ih neredovno uzimaju. Tako da među njima ima i tih ljudi. Prošlo je 20 godina od ratova u nekadašnjoj SFRJ pa teško možemo da govorimo o nekom posttraumatskom stresnom poremećaju, iako postoje slučajevi da se PTSP ne javlja odmah nego tek posle nekoliko godina. Ljudi sa tim poremećajem žive jedan potpuno drugačiji život i nekako im se, kako se to kaže, smanjuje fitilj za probleme.
Vlajković: Može puno toga da se učini ali treba raditi na nekoliko frontova. Prvo treba proveriti kako su ljudi dobili dozvole za nošenje oružja i kako su uopšte došli do njega. Mnogi su oružje doneli sa ratišta. Za one koji imaju dozvole treba videti da li o tome postoji mišljenje psihologa i psihijatara. A drugo, političari treba da prestanu da nas plaše. Kada čujete da možete u svakom trenutku da ostanete bez posla i na ulici, kada pomislite da vašoj deci nećete moći ni hleb da kupite, svakako ne možete dobro da se osećate.
Vlajković: Naravno da je jedna od najvažnijih stvari da se omogući da ljudi koji imaju problem mogu da zatraže pomoć kada im je potrebna. Važno je i da se preko sredstava javnog informisanja, posebno preko televizije, sve čini da se razbiju predrasude, da oni koji zatraže pomoć od stučnjaka ne budu negativno obeleženi i da o njima drugi ljudi odmah ne misle sve najgore. Potrebno je napraviti čitav pokret destigmatizacije psihijatrijskih teškoća. Mnogi među njima nisu bolesni nego su samo ljudi tananije stukture i ne mogu da podnesu uslove u kojima danas živimo i budućnost koja nam se stalno crno prikazuje.
Samo u poslednjih mesec dana u Srbiji su se dogodila dva slučaja koja su šokirala javnost. U selu Metikoš kod Kraljeva penzioner je iz svoje kuće pucao i ranio policajca i jednog civila, dok se početkom oktobra u Leskovcu policajac ubio nakon što je ranio suprugu i zabarikadirao se u roditeljskoj kući.
Vlajković: Što je društvo siromašnije i što je veća strepnja kod ljudi za svakodnevni život, za golu egzistenciju, rastu napetost i agresija. Prema tome, kada govorimo o uzrocima za sve češće i brutalnije nasilje ja bih akcenat stavila na nemaštinu i strepnju koja se javlja kod svih nas a koju svakodnevno proizvode vesti sa televizije i diskusije u parlamentu. Govori se o tome da nam predstoji bankrot države, da će desetine hiljada ljudi ostati bez posla... To sve stvara određenu klimu u društvu i osećanje beznađa i depresije. A vrlo često se iz depresije i beznađa javljaju revolt i bes. Rat na prostoru bivše Jugoslavije ostavio nam je veliku količinu oružja koje danas ljudi drže po kućama, a kada ga imate u blizini mislim da lako možete da dođete u stanje da ga upotrebite.
RSE: Zbog čega se dešava da ljudi „puknu“, da uzmu oružje i tako pokušaju da reše probleme, kakvim se osobama to najčešće događa?
Vlajković: Među njima ima dosta onih koji imaju određene psihičke smetnje, ali koji se ne obraćaju stručnjacima. Drugo, ako se i obrate i dobiju lekove koje treba da piju dešava se ili da ne mogu da ih kupe ili da ih neredovno uzimaju. Tako da među njima ima i tih ljudi. Prošlo je 20 godina od ratova u nekadašnjoj SFRJ pa teško možemo da govorimo o nekom posttraumatskom stresnom poremećaju, iako postoje slučajevi da se PTSP ne javlja odmah nego tek posle nekoliko godina. Ljudi sa tim poremećajem žive jedan potpuno drugačiji život i nekako im se, kako se to kaže, smanjuje fitilj za probleme.
RSE: Da li postoji rešenje koje bi trebalo primeniti da takvih sučajeva bude manje, šta društvo tu može da uradi?
Vlajković: Može puno toga da se učini ali treba raditi na nekoliko frontova. Prvo treba proveriti kako su ljudi dobili dozvole za nošenje oružja i kako su uopšte došli do njega. Mnogi su oružje doneli sa ratišta. Za one koji imaju dozvole treba videti da li o tome postoji mišljenje psihologa i psihijatara. A drugo, političari treba da prestanu da nas plaše. Kada čujete da možete u svakom trenutku da ostanete bez posla i na ulici, kada pomislite da vašoj deci nećete moći ni hleb da kupite, svakako ne možete dobro da se osećate.
RSE: Mentalno zdravlje skoro da je tabu tema u Srbiji, da li na tom planu treba poboljšati sistem kako bi u svakom trenutku građani imali kome da se obrate?
Vlajković: Naravno da je jedna od najvažnijih stvari da se omogući da ljudi koji imaju problem mogu da zatraže pomoć kada im je potrebna. Važno je i da se preko sredstava javnog informisanja, posebno preko televizije, sve čini da se razbiju predrasude, da oni koji zatraže pomoć od stučnjaka ne budu negativno obeleženi i da o njima drugi ljudi odmah ne misle sve najgore. Potrebno je napraviti čitav pokret destigmatizacije psihijatrijskih teškoća. Mnogi među njima nisu bolesni nego su samo ljudi tananije stukture i ne mogu da podnesu uslove u kojima danas živimo i budućnost koja nam se stalno crno prikazuje.
