Dostupni linkovi

Od tijumfa do tragedije: Četiri decenije poljskog sindikata ‘Solidarnost’


Leh Valensa i Tadeuš Mazovjecki u Varšavi 1989.

Pre 40 godina potpisan je istorijski sporazum između štrajkača u poljskom brodogradilištu "Lenjin" u Gdanjsku i komunističkog režima koji je doveo formiranja prvog nezavisnog sindikata u tadašnjem sovjetskom bloku.

Pre 40 godina, 31. avgusta 1980. godine, potpisan je istorijski sporazum između štrajkača u poljskom brodogradilištu "Lenjin" u Gdanjsku i komunističkog režima koji je doveo formiranja “Solidarnosti” prvog nezavisnog sindikata u tadašnjem sovjetskom bloku, što je bilo nezamislivo samo nekoliko meseci ranije.

Tokom 1970-ih je bilo oko hiljadu štrajkova širom zemlje, ali nisu izazvali veće potrese do prelomne 1980. kada zbog novog rasta cena, pre svega mesa, radnici u Gdanjsku i obližnjim gradovima izlaze masovno na ulice sredinom avgusta te godine.

Jedan od okidača za proteste bilo je i otpuštanje radnice brodogradilišta Ane Valentinovič 7. avgusta zbog aktivnosti u ilegalnom sindikatu – pet meseci pre penzionisanja. To je izazvalo revolt radnika ovog preduzeća koji su započeli štrajk 14. avgusta tražeći od uprave da je vrati na posao.

Vlast je zatečena i ne poseže za silom kao ranijih godina. Počinju pregovori i uprava odmah pristaje na deo zahteva, ali su demonstranti želeli više, u prvom redu formiranje nezavisnih sindikata.

"Nisam dopustio da me komunisti prevare", rekao je nekoliko godina kasnije Leh Valensa, harizmatični lider ovog sindikata i prvi predsednik postsocijalističke Poljske. Električar po struci, u vreme osnivanja "Solidarnosti" je imao 37 godina i bio bez posla zbog aktivizma.

Socijalistički režim od 22. avgusta u pregovorima predstavlja potpredsednik vlade Mieječislav Jagielski. Brodogradilište je bilo zatvoreno, ali su okupljene porodice radnika i pristalice ispred ulaza – koje su donosile hranu, piće i cveće - mogle da preko zvučnika prate razgovore dve delegacije, dok su širom zemlje održavane mise u cilju podrške štrajkačima.

Oni su strahovali od gušenja štrajka, imajući vidu ranija iskustva iz 1956. godine kada su vlasti su upotrebile silu i ubile na desetine radnika koji su protestovali u Poznanju.

Sličan scenario je ponovljen i 1970. kada je ubijeno 44 nezadovoljna radnika u baltičkim brodogradilištima u intervenciji vojske i policije.

Podrška pape

Međutim, bili su ohrabreni podrškom pape Jovana Pavla Drugog, njihovog sunarodnika, koji je izabran na čelo Rimokatoličke crkve 1978. Sledeće godine je posetio domovinu poručujući svom narodu:

"Ne plašite se, promenite lice Zemlje. Naša nacija se budi, ostale nacije se bude."

On je nadahnuo narod, koji se u međuvremenu organizovao u sindikat "Solidarnost". Zbog toga je Leh Valensa izjavio da "papi pripada 50 odsto zasluga za rušenje komunizma".

Papa Ivan Pavle Drugi i Leh Valensa, 1987. godine
Papa Ivan Pavle Drugi i Leh Valensa, 1987. godine

Članstvo od 10 miliona

Vlast pristaje na 21 zahtev nezadovoljnih radnika, pa je Valensa na televiziji objavio prekid štrajka zapevavši poljsku himnu u čemu mu se pridružio potpredsednik Vlade.

"Nismo dobili sve što smo hteli, već ono što je bilo moguće u ovoj situaciji. Ostatak ćemo dobiti kasnije", kazao je Valensa.

Ovim sporazumom omogućeno je slobodno sindikalno organizovanje, pravo na štrajk, rast plata, ograničavanje cenzure, oslobađanje političkih zatvorenika te emitovanje jednom sedmično katoličke mise na državnom radiju i televiziji.

Inače, Valensa je potpisao dogovor sa olovkom na kojoj je bila papina slika, a deo dekora bili su krst i Lenjinova bista.

Ubrzo je, 24. oktobra, formiran sindikat Solidarnost, koji je na kraju narastao na deset miliona članova, odnosno četvrtinu stanovništva Poljske.

Bivši predsednik Poljske i nobelovac Leh Valensa pored plakata tokom sastanka Evropskog centra solidarnosti, Poljska 31. avgust 2020
Bivši predsednik Poljske i nobelovac Leh Valensa pored plakata tokom sastanka Evropskog centra solidarnosti, Poljska 31. avgust 2020

Ponovo u ilegali

Uprkos spremnosti komunističkih vlasti na kompromis i omasovljenju Solidarnosti, u koji su ulazili ne samo radnici, već i intelektualci i drugi slojevi – to je bilo vreme velike neizvesnosti i tenzija, jer se nije znalo da li će režim u strahu od gubitka pozicije upotrebiti silu ili će Moskva izgubiti strpljenje i poslati trupe da slome bunt u Poljskoj.

Naime, tada je važila doktrina sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva o "ograničenom suverenitetu" unutar socijalističkog lagera, što je omogućavalo Moskvi da po svom nahođenju interveniše.

General Vojćeh Jaruzelski, poljski lider tokom 1980-ih, navodio je to je mnogo kasnije kao argument u svojoj odbrani pred istražnom komisijom postkomunističkih vlasti, tačnije da je uveo ratno stanje u decembru 1981. godine da bi predupredio sovjetsku intervenciju.

Sindikat "Solidarnost" je zabranjen, a između 15.000 i 20.000 njegovih aktivista uhapšeno, među njima i Leh Valensa, koji je proveo godinu dana u zatvoru. Nobelova nagrada za mir, koju je dobio 1983, bila je svakako značajna podrška celom pokretu, ali nije mogao da ode na dodeljivanje jer su mu poljske vlasti uskratile pasoš.

Trijumf 1989.

"Solidarnost" je nastavila da deluje u ilegali da bi promena klime u Sovjetskom Savezu sa Gorbačovljevom perestrojkom, u kombinaciji sa sve gorom domaćom ekonomskom situacijom, primorala poljske vlasti da organizuju u proleće 1989. razgovore za okruglim stolom sa predstavnicima "Solidarnosti". To je rezultiralo izborima i formiranjem prve postsocijalističke vlade u sovjetskom bloku u jesen te godine.

'Poraz Solidarnosti'

Većina čelnika i članova Solidarnosti su se svrstali u nekoliko partija. Lider pokreta Leh Valensa je nakon završetka mandata 1995. pokušao da se vrati na vlast 2000, ali je dobio samo jedan odsto glasova.

Nekadašnje pristalice su ga optuživale zbog autoritarnog vladanja, a on je uzvraćao da su ga izdali zbog podrške Lehu Kačinjskom na predsedničkim izborima.

U svakom slučaju, reč "solidarnost" nije više slogan u Poljskoj. Švajcarski profesor Dejvid (David) Ost je napisao knjigu "Poraz Solidarosti". Očito je reč o mnogo dubljem fenomenu nego što su problemi postkomunističke tranzicije u kojoj su zanemarena prava radničke klase koja je bila nosilac političkih promena.

Kako ističe bugarski analitičar Ivan Krastev, uzrok kasnijih problema treba tražiti u samoj prirodi događaja 1989. godine.

Po njegovim rečima, postojale su "dve 1989": Jedna kosmopolitskih intelektualaca poput Vaclava Havela i Adama Mihnjika, a druga nacionalista kao što je Jaroslav Kačinjski (Jaroslaw Kaczynski).

"Neko vreme su mirno koegzistirali zato što je pridruživanje Evropskoj uniji bilo najbolji način da se trajno izmakne iz zone ruskog uticaja. Ali tenzija između kosmopolitizma (evropskih integracija) i nacionalizma nikada nije nestala. Centralna i istočna Evropa mogu da uvezu zapadne političke institucije, ali ne i društvene identitete koji ih podržavaju. Tamo je bilo socijaldemokrata, ali ne i jakih sindikata; bilo je klasičnih liberala, ali bez stvarne zajednice biznismena", navodi Krastev.

Od nekadašnjeg sindikata "Solidarnosti" je ostala istoimena organizacija blisko povezana sa populističkom Vladom koju predvodi Partija zakona i pravde. Zbog toga, ali i ranijih grešaka uključujući i Leha Valense, mnogi odbacuju nasleđe ovog sindikata, ističe Dejvid Ost.

"To je žalosno. Ustanak ‘Solidarnosti’ je bio jedan od najvećih levičarsko- demokratskih društvenih pokreta od Drugog svetskog rata. Sadašnja levica i dalje može mnogo toga da nauči iz njegovog iskustva i razvoja," ističe Ost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG