Dostupni linkovi

Šesti deo: Nisam navikao da tugujem


Ispred Ambasade Austrije u Sarajevu, bošnjački intelektualci i umetnici organizovali su potpisivanje peticije za oslobađanje Jovana Divjaka, arhivska fotografija
11. mart

Sa Interneta sam skinuo juče dat intervju beogradskom Kuriru. Bio sam zabrinut kakav će biti sadržaj. Novinar je dosta korektno preneo naš razgovor. Izvorno ga uvršćujem u ovaj feljton.

Ekskluzivni intervju Jovan Divjak, četvrtak, 10.03.2011. godine,
Autor: Saša M.Stajić
Divjak: Vikao sam ne pucajte!
Naravno da je ubistvo vojnika JNA u Dobrovoljačkoj bio zločin! I za taj zločin neko treba da odgovara. Znaju se imena ljudi koji su odgovorni za to, poručuje Divjak.

Osećam se fenomenalno! Takav sam kakav sam , i da mi ne ide dobro u životu, nisam navikao da tugujem!

Ovako razgovor za Kurir počinje Jovan Divjak, osoba čije je ime toliko pominjano poslednih dana u Srbiji, a da mnogi i ne znaju ko je zapravo taj čovek. Naredni redovi pokušaće da daju makar neke odgovore...

Pretpostavljam da ste upoznati sa svim što je pratilo film „Montevideo, bog te video“ u Sarajevu?

- Znam za ono što sam pročitao u novinama. Čuo sam da je taj mladi glumac nosio majicu s mojim likom i da je reditelj Bjelogrlić izjavio da mu je žao što nisam došao na premijeru.

Bjelogrlić je juče to na neki način demantovao. I objasnio da je s vama imao ne baš prijatan susret na premijeri "Lepa sela..." u Sarajevu.

- Ma to nije tačno! On je jedna od prvih osoba koja je došla u Sarajevo iz Beograda posle rata. Sećam se da sam mu prišao, kucnuo ga po ramenu i rekao mu: "Što si gađao Sarajevo?", na šta mi je on odgovorio: "Da sam ga gađao, ne bih ga promašio!"

Čekajte, da li ste vodili ozbiljan i napet razgovor ili ne?

- Kakav crni napet razgovor?! Ja sam se našalio, ništa negativno nisam ni osećao, ni rekao Bjelogrliću.

On to, izgleda, nije tako shvatio.

- Upućujem vas na njegov intervju zagrebačkim novinama, ne sećam se više kojim, gde je pričao u drugačijem tonu.

I dobro, gde ste vi danas u celoj toj ratnoj priči?

- Ja sam se celog života protivio ratu. Ja sam za istinu i odgovornost. Naravno, i za pomirenje, ali da bi do njega došlo, treba da saznamo istinu.

A kako ona glasi?

- Koja istina? Srpska, hrvatska ili bošnjačka? Istina glasi da je u Hrvatskoj pre rata bilo 14 odsto Srba, a danas ih je samo tri odsto. Da je u Banjaluci pre rata živelo 40 odsto Bošnjaka, da ih sada ima manje od dva procenta... Ko je kriv za to? Da li su svi ljudi odgovarali? Da li su sve tri strane sele da iskreno razgovaraju o tome? Nisu. I ne verujem da će u skorije vreme.

Zašto?

- Pa, evo upravo iz ovih razloga koji su doveli do svega toga što se dešavalo posle premijere tog filma. Dovoljna je jedna iskra da raspali staru vatru. Ja bih voleo da neko konačno počne da je gasi, ali vođe sva tri naroda izgleda na to još nisu spremne.

Možete li da pojasnite vašu trenutnu situaciju?

- Ajmo ovako. Malo ljudi zna da sam 2005. bez ikakvih problema boravio u Beogradu. Išao sam u Jugoslovensko dramsko pozorište, niko se tada nije interesovao za mene. S novom vlašću, 2008. godine, podiže se ta besmislena optužnica protiv mene.

Roditelji 42 ubijena vojnika i oficira u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. ne misle tako?

- Čujte, ja se za to ne osećam krivim! Pokušavao sam da sprečim mnogo veći zločin od onog koji se desio. Imate taj famozni snimak na kome se čuje moj glas kako pokušavam da smirim situaciju. Vikao sam: Ne pucaj! Ali, kao nekom ko je živeo 1.400 dana u jednoj vrsti logora, Sarajevu pod opsadom, jasno mi je zašto me sada ponovo žele u logoru.

Da li ste spremni da konačno objasnite šta se tog dana desilo?

- Desio se sukob dve vojske! JNA je ušla u grad, pucala, ali zbog čega? S druge strane je bilo pripadnika Teritorijalne odbrane Sarajeva, "zelenih beretki", pripadnika Patriotske lige... Trebalo je obaviti razmenu između uhapšenog Alije Izetbegovića i generala Kukanjca, ali su stvari izmakle kontroli. I onda se desio zločin.

Mislite na ubistvo vojnika JNA?

- Naravno, to je bio zločin! I za taj zločin neko treba da odgovara! Znaju se imena ljudi koji su odgovorni za to, nema ih još mnogo u životu, ali ima i onih koji jesu.

Kako se oni zovu?

- Nema potrebe da ja govorim o tome, vodi se već pet godina istraga u Sarajevu. Ona će, nadam se, dati odgovor na pitanje ko je kriv za ubistvo tih sedam vojnika.

Kako sedam, zar ih nije 42?!

- Broj o kojem govorite odnosi se i na sukobe koji su se desili dan ranije.

Da li je tačno da vam je tog dana Juka Prazina preko radio-veze poručivao da će doći da vas zakolje ako vam je žao četnika?

- Nije.

A šta je s pismima koje ste pisali Aliji Izetbegoviću?

- Bilo ih je dva, maja 1992. i godinu dana kasnije. Upozoravao sam na masovni lopovluk i krađu koja se dešavala prema imovini proteranih i ubijenih, kao i na ponašanje mnogih ratnih komandanata, poput Cace, Ćele...

I šta vam je Alija odgovorio?

- Da je u svim revolucijama tako.

Da li vas je taj odgovor zadovoljio i smirio?

- Nije, ali šta sam mogao da radim?

Da se vratite u Beograd?

- Ma, gde da se vratim? Moji koreni su u Bosni, ja sam Bosanac, Sarajlija, Evropejac! Čitavih 45 godina sam proveo u Sarajevu. Samo sam rođen u Srbiji, kada je moj otac učitelj bio na službi tri godine na Jablanici kod Smedereva.

Vi ste Srbin?

- Kakve to veze ima s bilo čim? U Srbiji nemam nikog, ništa, ni kučeta, ni mačeta! Na izborima u BiH bilo je ljudi koji su se, besni zbog svega, izjašnjavali kao Eskimi.

Zašto ste onda tek 1998. vratili čin generala Armije BiH? Pominjalo se da ste besni zbog otkrića jame Kazani u koju su bacani ubijeni Srbi.

- O toj jami sam pričao još 1993. Čin sam vratio iz građanske neposlušnosti.

Video sam kako se dodeljuju odlikovanja, upozoravao da će mnogi od tih, tada s ljiljanima kao činovima, završiti u Hagu. I bio sam u pravu.
Bilo vam je žao što niste i vi odlikovani?

- Ma, drago mi je što nisam! Da jesam, ne bih mogao sada da lajem ovoliko (smeh).

Mnogi detalji iz vaše biografije su nerazjašnjeni. Kako ste napustili JNA?

- Nisam napustio JNA, ja sam u Teritorijalnoj odbrani bio još od 1984. U vreme rata bio sam komandant TO okruga Sarajevo.

Optužuju vas da ste oružje JNA ustupili teritorijalcima i za to uzeli pare?

- Čitam pre neki dan u novinama, neko piše da sam u Beč došao kako bi u Hipo banci uzeo pare od "balija" zato što sam omogućio ubistva Srba. Meni je to i smešno i tužno. Kakve crne pare...

Pa, dobro, jeste li ustupili to oružje ili niste?

- To je bilo oružje TO, koja je, kao što rekoh, bila pod mojom komandom.
Došao bih opet u Srbiju

Gde ste trenutno?

- U Beču. I biću izgleda još neko vreme jer će proces, nažalost, potrajati. Ali, drago mi je da su me prethodnih dana mnogi zvali, iz svih bivših republika.

I iz Srbije?

- I iz Srbije, naravno. Zvali su me iz Helsinškog odbora, Žene u crnom...

Da li biste opet došli u Srbiju?

- Zašto da ne, ako se povuče ta besmislena optužnica! Znate kako, jednom mi je jedna žena rekla koliko ću živeti, pa sam izračunao da mi je ostalo još 4.617 dana (smeh).

Čime planirate da se bavite kad se sve završi?

- Već godinama stipendiramo decu bez roditelja, talente, mlade Rome... Kroz 40.000 stipendija podelili smo više od 1,6 miliona evra. Hvala svim prijateljima koji pomažu, posebno onim iz Francuske, Španije...

Na internetu pročitah tekst autora Borisa Dežulovića: “Šta je Sarajevu Jovo Divjak?” - sarkazam, analiza, protest ne znam kako da okarakterišem tekst. I njega prenosim u celini

Boris Dežulović, 10.03.2011. godine u 08:27h

Šta je Sarajevu Jovo Divjak?

General Jovan Divjak danas je samo simbol svijeta, još uvijek duboko podijeljenog plitkim rovovima na brdu Žuč. Njegove poruke rodnom Beogradu tamo ne čuju, pa mu sude zbog stvari koje je sam osudio - i to, jebiga, malo bliže Dobrovoljačkoj ulici od srpskih tužitelja - dok poruke gradu kojega je izabrao nekako do toga grada ne dopire. Ispražnjen od sebe samog, čovek - simbol Jovan Divjak za Beograd je izdajnik vlastite krvi i jezika, a za Sarajevo tek prazna uniforma poštenog Srbina, kositreni general za počasne smotre.

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da mi ispriča vic. Ima Kožo taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic. Elem, obilazio general Jovan Divjak položaje na Žuči i pitao Muju kakva je situacija. „Ne brinite, generale“, reportirao mu Mujo, „ovdje srpska noga neće kročiti !“ „Krasno, vojniče“, odgovorio mu je na to general Divjak. “Već je kročila!“.
Jebiga Kožo, kakav ti je to vic, tu ratnu anegdotu s generalom Divjakom svi znaju. Nije to vic, odgovorio je Kožo: vic je bio kada je sutradan general Divjak opet krenuo u obilazak položaja na Žuči, pa završio u vojnom zatvoru u Parsoviću kraj Konjica. Srpska noga, otada više nije kročila na brdo Žuč. Iz nekih razloga, međutim, taj se nastavak anegdote o generalu Divjaku - koji je u zatvoru kraj Konjica, pod istragom zbog sumnjive nacionalnosti svoje noge, piše glasovito pismo sarajevskim prijateljima - nešto se rjeđe prepričava.
Generala Divjaka upoznao sam nekoliko dana prije nego što ga je Armija BiH poslala na “specijalni zadatak” u Konjic. Bio je jedan od ukupno dva klasična, starinska oficira koja sam susreo za sve vrijeme rata. I obojicu sam susreo tog decembra, 1992. godine.

Prvog sam upoznao na Vran-planini, vozeći se u automobilu priključenom dugačkoj koloni UNPROFOR-a, kada je laki tenk na čelu zahvatio nekog žutog mješanca što se uzlajao skačući oko grdosija u svojoj avliji. Jadni je pas cvileći ležao u krvavom snijegu smrskanih nogu, kad se konvoj iznenada zaustavio. Iz džipa je izašao britanski oficir i, kao u nekom crno - bijelom filmu, izvadio pištolj, repetirao ga, dostojanstveno uspravljen jednim hicem dokrajčio patnje nesretne životinje, pa uskočio natrag u terenac i naredio pokret.

Drugog sam upoznao koji tjedan kasnije, kod nekih prijatelja na Koševu, kad je hodnik nebodera ispunilo komešanje, žamor i dječja graja. Praćen buljukom klinaca, nekakav stariji oficir obilazio je zgradu i zadržavao se u kratkim razgovorima sa stanarima, a onda s jednim penzionerom bacio partiju šaha, praćen glasnim komentarima i zajebavanjem kibicera iz kućnog savjeta. Koji je ovo?, pitao sam. General Divjak, rekao mi je Zlajo. Čuj, general?!, odgovorio sam s blagom nevjericom. A gdje su novinari?, pitao sam, jer nikad nisam vidio da živ general u ratu diže moral civilima, a da to nije za televizijske kamere. To je general Jovo Divjak, rekli su mi, onako kako se izgovara nešto što samo po sebi sve objašnjava. Tada sam prvi put čuo za Jovu Divjaka.

Takve ratne legende Sarajevo pamti i rado prepričava. Srbin, rođeni Beograđanin, koji je ostao u gradu u kojemu je proveo gotovo pola života, odbijajući da se pridruži vojsci što se odbila pridružiti narodu, general i gospodin koji hrabri Sarajlije pretrčavajući raskršća na aleji snajpera i sa stanarima izbušenih koševskih nebodera razgovara na svojoj tečnoj i nikad izgubljenoj ekavici, a sa stranim novinarima i diplomatima na tečnom francuskom - general Jovan Divjak brzo je postao simbol obrane grada u kojemu te 1992. nije bilo važno tko si i čiji si, nego gdje si.

Kad danas, dvadesetak godina, Sarajevo kliče: “Jovo, Srbine, čaršija je uz tebe!“, kliče zapravo simbolu ispražnjenom svoga punog značenja, simbolu nečega čega više nema, i čega nema odavno. Priča o generalu koji se na brdu Žuč nalazi s jedine ispravne strane poučna je priča, ali za one sa druge strane rova, one koji, evo će dvadeset godina, još shvatili nisu, pa dižu optužnicu protiv jedinog srpskog generala na pravoj strani još od 1945.

Sve dok na kraju priče nije ostao samo simbol: general iz anegdote kojemu vojnik na prvoj liniji obrane obećava da tu srpska noga neće kročiti, zgodne priče u kojoj general ima srpske noge, a vojnik to ne zna, jer u čizmi Armije BiH, jebiga, svaka je noga ista, i bošnjačka, i hrvatska, i srpska, i svaka je sarajevska.

Sarajevu pak na uho i dušu ostaje nastavak te anegdote, ostaju priče koje se ovih dana ne prepričavaju tako često. Ostaje priča o generalu koji je za čaršiju i za sebe bio Bosanac, a za Izetbegovićeve štapske kadrovike samo Srbin. Srbin i kad je u Predsjedništvu trebalo strancima dokazivati multietničnost Armije BiH, i kad je u zatvoru u Parsovićima trebalo dokazivati da nije četnik. Srbin koji je upravo iz svoga bosanstva, a ne srpskosti, dva puta u ratu tražio od Alije pomoć za progonjene srpske civile. Srbin koji je iz toga bosanstva, a ne srpskosti, vratio generalski čin zbog zataškavanja zločina na Kazanima. Koji je iz tog bosanstva jasno rekao kako je ubijanje prestravljenih regruta u Dobrovoljačkoj ulici ratni zločin, i kako nije srpsko tužilaštvo krivo što Sarajevo u dvadeset godina nije prstom maklo ni nogom kročilo da osudi ubojice. Koji iz tog bosanstva podsjeća kako su danas od pedeset pet direktora sarajevskih osnovnih škola pedeset i četvorica Bošnjaci.

General Srbin, a Bosanac, koji je u to svoje bosanstvo na kraju tiho sklonjen i penzioniran, odbijajući biti čovjek-simbol i stiropor za dekoraciju svečanih obljetnica, izabravši u miru istu stranu kao i u ratu, jedinu časnu i jedinu ispravnu, dodavajući svom časnom imenu puno i jedino ispravno značenje.
Izvan tog bosanstva, general Divjak danas je samo simbol svijeta, još uvijek duboko podijeljenog plitkim rovovima na brdu Žuč. Njegove poruke rodnom Beogradu tamo ne čuju, pa mu sude zbog stvari koje je sam osudio - i to, jebiga, malo bliže Dobrovoljačkoj ulici od srpskih tužitelja - dok poruke gradu kojega je izabrao nekako do toga grada ne dopiru. Ispražnjen od sebe samog, čovjek - simbol Jovan Divjak za Beograd je izdajnik vlastite krvi i jezika, a za Sarajevo tek prazna uniforma poštenog Srbina, kositreni general za počasne smotre.

General Divjak svome je Sarajevu bio dobar dok je jedina srpska noga što je na Žuč kročila bila njegova, dobar je Sarajevu i dok ga preko Interpola traži srpsko tužiteljstvo. Dok je, dakle, čovjek - simbol, vrijedniji u beogradskom zatvoru nego u sarajevskoj slobodi. U međuvremenu, izvan svoje simboličke biografije, zarobljen u svome bosanstvu, Jovan Divjak tiho vodi fondaciju Obrazovanje gradi BiH, školuje ratnu siročad i male Rome, pa sa svojim stipendistima obilazi gradske škole i raspituje se kakva je situacija.
“Ne brinite, gospodine”, odgovaraju mu u svojim uredima direktori sarajevskih škola. “Ovdje srpska noga neće kročiti!”
Oslobođenje

*U sedmom nastavku dnevnika možete saznati kako je Jovan Divjak u srcu stare Evrope obilježio svoj 74.-ti rodjendan; što su mu bili najdraži pokloni; može li bečka kafana izdržati balkansku glasnost, te što prognozira Divjakov advokat u vezi sa slučajem uhapšenog generala.

Prethodne delove Dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati OVDE

O Jovanu Divjaku

Jovan Divjak je uhapšen 3. marta u Beču po potjernici iz Srbije za slučaj "Dobrovoljačka ulica".

Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.

29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.

Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.

Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.

RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.

Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.

Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
XS
SM
MD
LG