Veliki test za Obamu

Piše: Džordž Fridman (George Friedman), priredio Dragan Štavljanin.

Nakon uspeha Republikanaca na izborima za američki Kongres, predsedniku Baraku Obami biće sužen manevarski prostor, pre svega na domaćoj političkoj sceni. Sada bi mogao da se više fokusira na spoljnu politiku. No, nakon početnog entuzijazma zbog Obaminog izbora, svet ga sve više doživljava kao političara sličnog prethodnim američkim predsednicima, piše Džordž Fridman u američkoj Agenciji za strateške analize “Stratfor”.

Rezultati izbora za američki Kongres su očekivani. Republikanci su preuzeli kontrolu u Predstavničkom domu, ali ne i u Senatu.

Predsednik Barak Obama se nada da će Republikanci ponovo pokazati ideološku rigidnost. Naime, kada su 1994. Republikanci ostvarili sličnu pobedu u vreme predsednikovanja Bila Klintona, njihov lider Njut Gingrič (Newt Gingrich) nastojao je da iskoristi predsedavanje Predstavničkim domom u cilju oblikovanja državne politike.

Međutim, Klinton je ponovo izabran 1996. pobedivši vodeći u osnovi kampanju protiv Gingriča a ne republikanskog kandidata Boba Dola (Dole). Obama se nada da će imati istu priliku. No, novi predsedavajući Predstavničkog doma Džon Boner (John Boehner), već je nagovestio da ne namerava da igra istu ulogu kao Gingrič već da je spreman da traga za kompromisom.

Gledano iz drugog ugla, SAD su ostale predominantno zemlja desno od centra. Obama je ostvario ubedljivu pobedu na izborima 2008, ali nije promenio arhitekturu američke politike. Skoro 48 odsto birača je glasalo protiv njega. Iako je procentualno osvojio najviše glasova od vremena Ronalda Regana, to nije ni približno opsegu Reganove pobede.

Regan je transformisao američku politiku, Obama nije. Uprkos oduševljenju njegovih obožavalaca, Obamin izbor nije označio postojano pomeranje nacije ka levici.

Njegov pokušaj da vlada sa pozicije levice stoga je dovela do očekivanog rezultata. Javnost mu je oduzela mogućnost da usvaja zakone o unutrašnjim pitanjima. Umesto toga, zemlja se pomerila ka poziciji iz koje niko ne može da donosi odluke bez veoma pažljivih pregovora. Kao rezultat, zakoni su krajnje neutralni.

Evropsko nerazumevanje Obame

Zadovoljstvo Evropljana zbog Obamine pobede je izraz velikog nerazumevanja. Mada su Evropljani smatrali da će im Obama omogućiti veći uticaj na američku politiku – i povrh svega konsultovati se sa njima – on je isticao da će Evropljani biti voljniji da pomognu SAD ako Vašington bude kooperativniji sa EU.

Stoga, iako je dobio Nobelovu nagradu za mir na početku romanse, taj entuzijazam je ubrzo uveo kada su Evropljani shvatili da je Obama jednostavno jedan u nizu američkih predsednika. Preciznije, oni su uvideli da umesto da je u stanju da deluje u skladu sa svojim željama, okolnosti ograničavaju novog predsednika tako da mora da vodi politiku kao i njegovi prethodnici.

Uprkos retorici tokom kampanje, Obamina pozicija kada je reč o Iraku je neznatna promena roka za povlačenje trupa u odnosu na njegovog prethodnika Džordža Buša.

U Avganistanu, njegova strategija je povećanje broja vojnika do nivoa koji ni Buš nije razmatrao. Kada je reč o Iranu, njegova politika je ista kao i Bušova: sankcije sa nagoveštajem šta bi moglo da sledi potom.

Evropljani su veoma brzo razočarali u Obamu, naročito kada je pojačao vojnu kampanju u Avganistanu zatraživši pri tom I od njih da pošalju dodatne trupe u trenutku kada su oni razmatrali njihovo povlačenje.

Možda je najupečatiljiviji bio njegov govor muslimanskom svetu u Kairu, gde je pokušao da im se približi i uspotavi nove odnose sa njima.
Problem je što je u govoru Obama upozorio da SAD neće napustiti Izrael – što je isti stav i prethodnih predsednika. Teško je utvrditi o čemu Obama razmišlja.

Možda je smatrao da će približavanjem islamskom svetu, muslimani zauzvrat shvatiti američkku privrženost Izraelu. Umesto toga, muslimani su doživeli Obamin govor da, mada je spreman na drugačiji ton prema njima, osnovna struktura američke politike u ovom regionu neće biti promenjena.

Zašto Obama veruje u resetovanje

U oba slučaja – evropskom i islamskom – mora se postaviti isto pitanje: Zašto Obama veruje da menja odnose sa drugima kada njegova politika nije bitno drugačija od Bušove?

Odgovor je da Obama izgleda da veruje da je ključni američki problem u odnosima sa svetom retoričke prirode.

SAD nisu pažljivo objasnile svoje namere drugima i stoga izgledaju arogantno.

Čini se da Obama veruje da nije toliko važna suština politike već senzibilitet koji je okružuje.

Ne radi se tome da on veruje da može biti šarmantan, već da je spoljna politika personalna, odnosno formira se na temelju poverenja i bliskosti a ne na interesima. Obama stoga smatra da može da objasni politiku SAD muslimanima a da je u osnovi ne menja.

Američka politika na Bliskom istoku ostaje nepromenjena, Gvantanamo i dalje postoji, a mnogi elementi politike kojima se suprostavljao tokom izborne kampanje – i dalje se prisutni, što vređa ostatak sveta u istoj meri kao i za vreme Buša.

Štaviše, pogoršani su odnosi SAD sa Kinom. Mada se stiče da su odnosi Vašingtona sa Moskvom poboljšani, to se uglavnom tiče atmosfere.

Ovo nije kritika Obame, jer se on zalaže i za veoma razumne politike koje bi Amerika trebalo da sledi. No, još nisu ostvarene suštinske promene u američkoj poziciji u svetu koje Evropljani i Obamine pristalice podržavaju. To možda nije tačno, ali jaz između onoga što Obama govori i šta se dešava je toliko dubok da to utiče na globalnu percepciju.

Globalna očekivanja i izazovi za Obamu

Putujući dosta u poslednjih godinu dana i susrevši se sa mnogim liderima i uopšte dobrim poznavaocima prilikma u svojim sredinama, mogu da kažem prilično pouzdano da se Obama globalno doživljava kao lider čija retorika nije ispunila očekivanja.

Ne radi se o tome da bilo ko očekuje da ispuni ono što je obećao, jer nijedan političar to ne čini u potpunosti, ali u svetu gledaju na Obamu kao na političara koji smatra da će retorika promeniti stvari. U tom smislu, on se doživljava kao naivan i, što je još gore, kao neodlučan i nemaštovit.

Dakle, niko ne očekuje od njega da pretvori retoriku u stvarnost, ali očekuju neke značajne promene u spoljnoj politici i snažno prisustvo SAD u svetu. Bez obzira na kritike na račun Amerike, i dalje se očekuje da ona bude u centru zbivanja, delujući odlučno.

Ministar inostranih poslova jedne male, ali ne beznačajne zemlje, to mi je predočio na sledeći način: Obama liči na političara koji kao da nije predsednik i da SAD na čijem je čelu nisu snaga sa kojom treba računati. Nisu donete odluke na koje ostali svetski lideri čekaju. Nadležnosti američkih emisara su nejasne, američko ministarstvo odbrane i inostranih poslova imaju različite stavove, a ozbiljna pitanja još nisu rešena.

Obama je nakon ovih izbora ozbiljno oslabljen na domaćoj sceni.

Ako nastavi dosadašnjim putem, ostatak sveta će ga doživljavati kao oslabljenog predsednika, iako to ne bi trebalo da bude u spoljnopolitičkim pitanjima.
On više ne može da kontroliše Kongres, ali i dalje kontroliše spoljnu politiku. Može da izađe iz ovog poraza kao moćni predsednik u spoljnoj politici, delujući odlučno u Avganistanu i u drugim oblastima. Nije u pitanju šta bi trebalo da čini, već da li će uopšte izabrati da deluje na važan način.

Ovo je veliki test za Obamu. Regan je ojačao svoje prisustvo u svetu nakon poraza na izborima za Kongres 1982. To je jedna od mogućnosti, i najvažnije pitanje je da li će se na nju odlučiti. To ćemo znati za nekoliko meseci. Ako to ne učini, globalna zbivanja i procesi će se odvijati i bez angažmana i zahteva za pomoć od SAD. Onda pitanja koja su sada pod kontrolom neće više biti mirna.