Dostupni linkovi

Rezervni sastavi policije odbijaju potčinjavanje (28.deo)


Sarajevo, Igman (1504m), 07. februar 2009.
* „Kriminal i anarhija su uzeli toliko maha, da me strah da ćemo, ako to ne počnemo energično suzbijati, još moliti četnike da dođu i zavedu red!“

* Jučer je palo 690 minobacačkih mina po Igmanu. Znaju da je tamo razmještena komanda i jedinice Armije, pa eto im živa mesa!.”

* S Rogoja nosim i divnu legendu trnovskog kraja, priču o Srbinu Čedi Domuzu, što nije mogao drugačije nego što je uradio: živeti i mreti među ljudima!


Crne se slutnje nadvijaju


29.oktobar 1992.
Odlučujem se za ponovni obilazak Igmana. U Delalićevom štabu me odgovoraju, Danju je opasno putovati automobilom. Dobili smo vest da su četnici krenuli tenkovima na Košćan. Ne pomažu upozorenja.

Ališpago (ili od milja Špago) je za volanom. Vozi pažljivo i smireno. Prolazimo kroz Bradinu. Vidim spaljene kuće. Pitam: “Ko je to uradio?”

“Ne zna se tačno, odgovara Špago. Ili neće da se zna. Poslije borbi u maju sa paravojnim jedinicama bosanskih Srba i četnika, naši teritorijalci su zauzeli selo i izbili na Ivan-sedlo. U tim borbama je oštećeno nekoliko kuća. Dva-tri dana poslije borbi u selo su uletijeli vojni policajci, koji su ga opljačkali i zatim spalili. Naši govore da su to uradili policajci HVO, njihovi da su to učinili muslimanski teritorijalci. Biće da je bilo i jednih i drugih.”

Iskren je ovaj odgovor. I logičan.
“To je glupost šta rade. Ljudima paliti kuće!? Ako ništa drugo, danas su ovde mogle živjeti izbeglice, a ne da se potucaju između Jablanice i Konjica.”
Špago me pita: “Gdje vam je pancir? Treba da ga stalno nosite, posebno kad krenete na Igman.”

“Nemaš ga ni ti! Šta onda meni vredi?” - kažem kroz smeh. „Usput, nikad mi ga niko nije ni ponudio, ali je istina da ga ja, verovatno, ne bih ni uzeo. Bosanac čo’jek!“

Špago ne odustaje: “Vi ga morate nositi! Vrijedite za tri ‘ljiljana’!”

Aha, baš smešno upoređenje, mislim se!

U logističkoj bazi trebalo je da me čeka Nihad Bojadžić, zamenik komandanta jedinice „Zulfikar“, kako bi osigurao bezbedan prolaz do Igmana. Nema ga! Komandant baze upozorava da je bez pratnje nesiguran put do planine. I Špago je protiv.“Tako mi je Delalić naredio.“ Tvrdoglavo ne slušam preporuke. Samo mi je trebalo da ispadnem kukavica pred ljudima koji se, ionako, svakodnevno susreću sa smrću! “Krećemo!”, naređujem „Povratka više nema!“

Put ide od kamenoloma do Lokve, pa iznad Kasatića, na otkrivenom terenu. U sumraku se već vide udaljena svetla Hadžića. Zbijam šale sa Špagom, pričamo viceve, razgonimo strah. Kad uđosmo u desni vidokrug oružja iz Hadžića, mahinalno se prikučih vozaču ulevo i glavu uvukoh u ramena. To će mi kao pomoći, šta li? Kad se konačno spustismo sa Karaule na asfaltni put nasta opuštanje, pa izgovorih besmislen ukor Špagi: “Vidiš, nema opasnosti! Jači smo i od straha „

Kapetan Muhamed Nogo referiše o borbenoj gotovosti jedinice, te izveštava da nedostaje ljudstvo, naoružanje i municija za aktivna dejstva, ponestaje hrane zbog velikog priliva izbeglica. „Njih treba nahraniti i nakratko zbrinuti i uputiti dalje ka Konjicu i Jablanici.“ – jada se Nogo. Dakle, situacija se ništa nije poboljšala od mog prethodnog boravka na Igmanu.

Odlučio sam da sadašnji boravak na Igmanu posvetim organizovanju inženjerijskog i vatrenog sistema odbrane, da utičem na organizovanje sadejstva između velikog broja sitnih jedinica i, posebno, pružim moralnu podršku komandirima i vojnicima. Jer, sjajni su borci ARBiH u vrletima Bjelašnice i Igmana! Zato, u toku noći krećem u obilazak Odreda Visoko, koji brani taktičko-operativni objekat Straište.

Amira (ne zapamtih joj prezime!), načelnik bezbednosti u odredu Visoko, dobila je zadatak da me upozna sa zadatkom i položajem koji brani jedinica. Povremeno, pod svetlom bateririje, uočavam njeno lice, glavu, stas. Deluje veoma ozbiljno, ali odlučno i energično. Niskog je rasta, sportski građena, hod muški! Kosa pod beretkom, žuta kao boja jesenjeg lišća u šumama Igmana. „Kako ste tako bujnu kosu smestili pod beretku?“ - pitam šaljivo. „Potšišao me limar kako bih svu kosu strpala pod beretku!“ - kaže šaljivo, ali ne primetih osmeh.

Dok obilazimo položaje tiho razgovaramo. Od nje doznajem da je diplomirana žurnalistkinja i predratni taksista! Ljuti se što vojnici u njoj i dalje gledaju samo ženu. “Nisam žena. Samo sam vojnik, kao i oni!” - oštra je Amira.

Ne slažem se i to joj kažem: “Neka ste vojnik, i treba da budete! Ali ste i žensko, i neka ste!”

U odredu je započela službu kao operativac. Sada je to što jeste. “Ne volim prebirati po ljudskim dušama i vršljati po papirima. Ipak, moram, služba nalaže!” Poštuje komandanta Odreda Alibegovića, pedesetogodišnjaka. Ranije se iskušao na nekim svetskim ratištima. Odličan je strelac.

“Brižan je starješina. Ne vodi nas nepromišljeno i čuva nam glave. Vojnici ga vole i poštuju.” Kakva divna satisfakcija za napore komandanta Alibegovića!

Imam primedbe na uređenje položaja odbrane na Stratištu. Urađeno je samo nekoliko zaklona i to samo za ležeći stav na čistini, bez grudobrana. Nemaju ni jednog bunkera, rova, saobraćajnice, skloništa. Na položaju dežuraju samo dva vojnika, ostali su u pripravi u nekoj napola porušenoj kući. Noć hladna, pa sede jedni drugima naslonjeni leđima kako bi se telima grejali. Vatru ne lože, bili bi pogodna meta za tenkovsku vatru sa Vidovca. Od protivtenkovskih sredstava imaju samo jedan RPG sa tri mine i jedan ručni bacač bez mina!? Komandir nije sa vojnicima. „Eno ga u hotelu!“ - referiše Amira.

Osećam da sam među vojnike došao u nevreme. Razbuđeni su, pa su mrzovoljni. Nešto im se popravi raspoloženje kada svakom dadoh po dve cigarete. Edib Šarić, kada sam polazio u obilazak Odreda Visoko, dao mi dve kutije „Drine“ – „da vam se nađu pri ruci“. Zna fakin šta treba vojnicima!

Obraćam se sanjivim vojnicima. Naglasak stavljam na značaj odbrane Straište za Igman i za Sarajevo. Ne znam da li su išta prihvatili od onoga što sam im govorio.

U povratku sa položaja prekorevam Amiru, ni krivu ni dužnu, zbog veoma lošeg stanja na položaju za odbranu. „Prenesite komandiru naređenje da mi se u 10.00 sati javi na raport. Očitaću mu bukvicu. Da li je svestan odgovornosti za ugrožavanje celokupne odbrane Igmana? O ovom stanju, Amira, izvestite komandanta Alibegovića!“

Amira vojnički odgovori: „Razumem, gospodine pukovniče!“, i ništa više od toga! Mislim da je njoj neprijatno što je borbeno stanje Odreda slabo. „Gospodine pukovniče, hvala što ste obišli vojnike, to je za njih veliki događaj. Uveravam vas da ćemo otkloniti sve slabosti na koje ste nam ukazali!.“ Amirin ženstveni i milozvučni glas pomogao mi je u trenutku da stavim pod kontrolu bes koji je izazvan stanjem na Straištu.

Stižem iza ponoći u hotel „Igman“, gde me čekao Edib Šarić, načelnik bezbednosti. TG. „Gospodine pukovniče, znam da ste umorni, ali molim da mi posvetite desetak minuta, kako bih vas informisao o stanju na Igmanu, koje je haotično i izmiče kontroli 1. korpusu, pa i Glavnom štabu.

„Na Igmanu se nalazi nekoliko jedinica koje samostalno, izvan sistema 'vladaju' na ovim prostorima.“ - počinje Šarić opis stanja. Šariću je nepoznata namena i uloga jedinice „Zulfikar“, te pod čijom je komandom! „To je elitna jedinica, komandant je Zulfikar Ališpago Zuka, a logističko obezbeđenje organizuje Senad Šahinpašić Šaja. Prehrambeni artikli, benzin, nafte, a posebno oružje i municija „prolaze kroz Šajine ruke“, tvrdi Edib i nastavlja: „Priča se da su „velike pare“ u pitanju. Novac je od naših izbjeglica iz Evrope i prekomorskih zemalja. Šuška se da dolaze od prijateljskih islamskih zemalja. I sve se to slijeva kod Šaje u Zagreb, u „Interkontinental“ gdje mu je centrala!“ - temperamentno govori Edib, ali ne iznosi još ni jedan argument sem trača! A, onda ponovno o jedinici „Zulfikar“. «Vojnici i oficiri ove jedinice javno se hvališu da su garda predsjednika Izetbegovića i da izvršavaju samo njegova naređenja i ničija više!“

„Ne znam koliko i šta znate o bojniku Mati Šarliji, zvanom Daidža. Za mene je on dokazani ustaša. Predstavlja se za Muslimana, porijeklom Hrvat. Bogami, veliki je Hrvat! Eto, taj čovjek ima dil sa Jukom Prazinom i Šahinpašićem. Za velike pare doprema oružje iz Hrvatske na Igman. Možda je to isto oružje koje je HVO zaplijenio ARBiH u Hercegovini?“ - pita Šarić i dovršava misao na sarkastičan način.

„Kriminal i anarhija su uzeli toliko maha, da me strah da ćemo, ako to ne počnemo energično suzbijati, još moliti četnike da dođu i zavedu red!“

A što se tiče Daidže, komandant Hrasničke brigade Fikret Prevljak ima oprečno mišljenje. Inače, kada je referisao o stanju na Igmanu, Ilidži i Hrasnici spomenuo je Daidžu u vrlo pozitivnom smislu. „Zahvaljujući Šarliji moja je brigada odbranila od četnika i zadržala pod kontrolom zonu koja nam je dodijeljena u odbrani grada. Teško naoružanje, minobacače, PAT i PAM dopremio nam je Daidža. Preko njega smo uputili na liječenje u Hrvatsku više od 50 ranjenika“. Jedan od njih dvojice nije u pravu. Ja to ne mogu da presudim.

Ne komentarišem Šarićeve stavove. Zbunjen sam i na ivici nepoverenja. Može li biti ovo istina? Naša istina? Teško se mirim sa tom mogućnošću. Šarića pažljivo slušam, a sa Delalićem ću prodiskutovati o valjanosti njegovih navoda. Ipak, zebem: “Šta ako je istina? Kako onda?”

Nastavak Šarićevog poverljivog monologa ne donosi ničeg utešnog. Reč je o famoznom odnosu Armije i policije. Rezervni sastavi policije odbijaju potčinjavanje komandi Armije.

“Komandiri stanica policije takav stav pravdaju sa - ‘tako (je) naredio ministar Pušina’! I ratna predsedništva su izvan sistema rukovođenja i komandovanja, čak znaju, iz samo njima znanih razloga ili interesa, da opstruiraju rad štabova i komandi.“ – pojašnjava Šarić. “Neću se začuditi ako jednog dana vidim kako borci odoše da sijeku drva za zimu ili da kose sijeno, ugledavši se na pojedince iz civilne vlasti, koji ‘hlade muda’ po Zagrebu!” - već ljutito i pretemperamentno Šarić oslikava zabrinjavajuće stanje na Igmanu.

Komandanti opštinskih štabova su neretko eksponenti civilne vlasti koja ih je postavila na tu dužnost. Oni opstruiraju stvaranje jedinica manevarske i prostorne strukture, ne učestvuju u borbama izvan opštinskog atara.

“Gospodine pukovniče, evo vam šlagvorta na ovo. U većini opština civilne vlasti su naklonjenije opciji ‘džihada’, očekujući veliku pomoć islamskih zemalja. Za šta se mi borimo? Za islamsku ili građansku republiku?” - pita Šarić. Ne očekuje moj odgovor. Zna ga! Ali, ne zna kako i šta dalje, pa mi na kraju monologa i postavi tako formulisano pitanje: “Pukovniče, kako dalje?”

“Jedino rešenje, Šariću, za sada je najavljeni izlazak Halilovića sa užim delom Glavnog štaba iz Sarajeva, na Igman. Ovde će biti u mogućnosti da uspostavi sistem rukovođenja i komandovanja na celoj slobodnoj teritoriji Bosne i Hercegovine. To, između ostalog, podrazumeva da će sve jedinice tipa Juka, Zuka i druge, ali i ratne sastave milicija, staviti pod komandu OS i ostvariti punu koordinaciju Glavnog štaba sa ratnim predsedništvima. Tajko će omogućiti svim činiocima oružane borbe da profesionalno i odgovorno urade svoj deo zajedničkog posla: oružane snage svoju zadaću u odbrambeno-oslobodilačkom ratu, a civilna vlast obavezu mobilizacije žive sile i tehničko-materijalnih sredstava, te logističko obezbeđivanje oružanih snaga,”

Edib se saglasio s mojim mišljenjem. Međutim, skeptičan je u pogledu Seferove ocene značaja Igmana za sveukupnu odbranu i deblokadu Sarajeva. Sumnja u izvodljivost ideje izlaska komandanta iz Sarajeva.

Odjednom, u hodnicima hotela zavlada užurbanost, galama se poveća i u toj kakofoniji usplahirenih pokreta i reči iskoči razgovetan glas, koji je nekom saopštavao novost: “Tenkovi iz Hadžića idu prema Brezovači.”

Tad se jasno čula potmula eksplozija iz tog pravca. Ediba ovo nije osobito dojmilo. Rutinerski je kazao: “To četnici gađaju iz voćnjaka u Gladnom polju iz topova-haubica. Idem da vidim o čemu se radi. Vidimo se ujutro.”

Jedva sam ga stigao pred vozilom, tipa 'kedi': “Hoću i ja s vama!”

Nije me odgovarao, pa smo odmah krenuli. Vozimo se put igmanskih Pala. Tik iznad Hadžića. U kišnoj noći, na klizavom asfaltu, po mokrom kolskom putu, “kedi” klizi sad na jednu, sad na drugu stranu, ja sve čvršće i čvršće stežem rukohvate u automobilu. Nakon tridesetak minuta vožnje sa prigušenim svetlima, zaustavlja nas straža. Također sa prigušenim baterijskim svetlom. Kontolišu nas i vozilo. Šabić im daje naše generalije. Upoznajem momke sa straže i krećem za jednim koji nas vodi na prvu liniju.

Nisam čestito ni zakoračio na mračnu stazu, a već se okliznuh na mokro lišće, padoh celom dužinom tela na tlo, pa se na leđima i stražnjici otisnuh niz padinu. Jedva se zaustavih kod neke breze. Svuda iz mraka, ili se meni postiđenom samo tako činilo, odjekivao je smeh. Dižem se, a jedan od vojnika me, kao, teši:

“To se i nama događa, gospodine pukovniče, iako smo ovdje dva mjeseca!”

Pažljivo saslušah Kasumovića, komandira voda na Palama. Svojski se trudi da mi, u skoro praskozorje, pokaže položaje srpske vojske. “Ovih dana su četnici baš nemilosrdni. Iz voćnjaka u Gladnom polju su večeras ispalili 14 granata iz haubice 155 mm. Jučer je palo 690 minobacačkih mina po Igmanu. Znaju da je tamo razmještena komanda i jedinice Armije, pa eto im živa mesa!.”
Dok to govori Kasumović rukom pokazuje dole, u mraku, položaje srpskih tenkova. Ima ih, po njegovoj proceni, oko dvadesetak. Da ga ne povredim u naporu da me što potpunije informiše, prešućujem da tenkove uopšte ne vidim. Mračno je, a moje oči više nisu mladalačke.

“Šta je sa tenkovima koji su krenuli na Brezovaču?” - pitam komandira, jer njih nikako ne spominje. “Bio je lažnjak! Stražar je primijetio pokret tenkova u Hadžićima i prebrzo reagovao. Dao je uzbunu. Nije sačekao i uvjerio se u kome su pravcu stvarno krenili.” Šabić asistira komandiru upadicom da se to dešava mladim vojnicima, malo iz straha, a više iz borbenog neiskustva.

Obišao sam kompletan položaj, prozborio sa svakim vojnikom pokoju reč, pohvalio njihovu hrabrost. Komandir me pozdravlja na rastanku i zahvaljuje na poseti. Na upit zašto mi se zahvaljuje, odgovara: “Gospodine pukovniče, vi ste prvi iz Komande iz Sarajeva koji nas obilazi i daje moralnu podršku da uspijemo u borbi sa četnicima”

U inspekciju jedinice «Zulfikar» stižem sa izvesnim predubeđenjem. Ono je posledica „poverljivog“ razgovora sa Edibom Šarićem, kome ova jedinica nije prirasla srcu. Međutim, u momentu prvog kontakta sa jedinicom menjam mišljenje.

Dočekuje me postrojen počasni stroj, pravi-pravcati vojnički stroj, poravnat po frontu i dubini. Na moj vojnički pozdrav „POZDRAV DOMOVINI!“ čujem složan i uigran u gromoglasni otpozdrav – “POZDRAV!” Strojem komanduje Nihad Ališpago, zamenik komandanta Zuke. Smotru vršim u prostorijama hotela “Mrazište” gde su smešteni. Brade vojnika sveže obrijane, dugmad sva na broju, propisno zakopčana, čizme izglancane, devojke uredne kose, nenametljivo našminkane, u čistim vojničkim uniformama. Milina gledati! Takvu jedinicu do sada nisam video u Armiji RBiH.

U spavaonicama, u kuhinjskom bloku i radnim prostorijama uočljivih slabosti nema. Cepidlačim, ali u duši sam zadovoljan što pred sobom imam tako ustrojenu vojsku.

Nihad saopštava kratak istorijat jedinice. Na Igmanu su od maja 1992. godine. Kroz nju je prošlo oko 600 boraca, s tim da ih danas ima oko 150. Vojnici su poreklom iz desetak većih bosanskohercegovačkih mesta (Bihać, Tuzla, Mostar, Zenica, Sarajevo i dr.), a 30 procenata sastava čine Sandžaklije. Zajedno su srednjoškolci, radnici, profesori, studenti. Dvadesetak je devojaka. Multinacionalna je jedinica. Do sada su učestvovali u svim borbama na Igmanu i u operaciji “Jug–92”. Imaju 16 poginulih boraca, najviše u napadu na Krupac, čak šestoricu. Ranjenih je 74.

Impresioniran onim što sam vidio i čuo, obratio sam se vojnicima emotivnim i vatrenim rečima: “Hoćemo, možemo i moramo osloboditi Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu!” Interesuju me procene stanja na Igmanu, pa se upuštam u kraći razgovor sa komandirima. Juka, sarajevski intelektualac, procenjuje da neće biti ništa od deblokade Sarajeva spolja, ako se stanje na Igmanu radikalno ne poboljša.

Kako je život nepredvidiv! S dozom istinskog straha krenuo sam u obilazak jedinice, iz nje izlazim s novom energijom, “napunjenih akumulatora”. Njihovo poverenje u mene i podrška koju mi daju obavezuju, podstiču na još veću aktivnost i požrtvovanje. Ništa od Šarićeve sumnje u jedinicu!

Nihada nasamo, pri rastanku, upitah za sudbinu bolničarke Vesne. Nestala je prateći ranjenika u bolnicu u Hrasnicu. Govori se da je silovana, pa ubijena!? Iznenađen mojim pitanjem. Odgovara: “Tačno je da je nestala. Sumnjamo da je pobjegla svojima. Poduzimamo sve da doznamo istinu. Zasad nemamo nikakvih tragova. Izvijestiću vas čim nešto saznam. “ Bio je veoma ubedljiv.

Posle obilaska jedinice „Zulfikar“ krećem sa Vehbijom Karićem i njegovim sinom u obilazak Opštinskog štaba Trnovo.

Beležim već hronični, do bola uobičajni spisak problema: nemaju municije (“imamo samo po jedan borbeni komplet pješadijske municije”); nije regulisano logističko obezbeđenje; svega 50 procenata boraca uniformisano; nema sredstava veze, goriva, vojnostručnih kadrova, nema..., nema ... Pa i onog što bi moglo biti, nema, ili ga ima malo, okrnjenog. Morala!

Na samom vrhu Rogoja, u blizini porušenog motela, utrkujući se u priči, grupa vojnika nam pripoveda o hrabrosti Čede Domuza. Kakav je to junak bio! Pripadao je rezervnom sastavu policije. Nenametljiv i skroman izvan borbe, u borbi prava suprotnost - energičan, hrabar, eksplozivan. Na trnovskim bojištima uvek prvi u napadu, u odstupanju poslednji, dok se svi ne izvuku na pogodniji položaj. Bio je neumoran. Danima nije silazio sa položaja, na više nego zaslužen odmor.

“Ovdje se osjećam najbolje i najsigurnije” - zapamćene su Čedine reči. U predasima borbi voleo je šalu, vic i priču o svojoj ženi Vesni, kćeri i sinu. “Samo da se ‘ovo’ što prije završi, da se vratim porodici!” - bila je njegova neskrivena želja. Za hrabre govore da ih “prati sreća!” Da je tako, Čedo bi bio uz svoje najbliže. Nije. Poginuo je jednog ranog jutra kada je izlazio na položaj, u smenu svojim saborcima. Tek što je zakoračio u zaklon, pao je ničice na tlo, pogođen metkom u čelo. Miralem, Čedin saborac i drug, nadgrađuje ova kazivanja patetičnom dodatkom “da su i ptice tog momenta zanijemile, a naš Vučko zaurlao da mu se pasji urlik čuo do Trnova. Takav je Čedo bio... “

Suton se počeo spuštati kada smo se sa Rogoja vraćali na Igman. U meni je narasla bojazan hoće li ovi hrabri ljudi, prekaljeni u borbama za Trnovo, snaći snage i mogućnosti, jer hrabrosti im ne nedostaje, da odbrane položaje zavučene u dubinu neprijateljske teritorije. Treba im hitno pomoći. Tražiću od Glavnog štaba stručne kadrove da im pomognu u planiranju i organizovanju odbrane. Upozoriću komandanta Halilovića na važnost ovog kraja za odbranu, a i za deblokadu Sarajeva.

Odavde nosim i divnu legendu trnovskog kraja, priču o Srbinu Čedi Domuzu, što nije mogao drugačije nego što je uradio: živeti i mreti među ljudima!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG