Čuda i apsurda u Bosni i Hercegovini je na svakom koraku, a jedan od njih je da nekim građanima međuentitetska linija prolazi kroz dnevni boravak. Ima i onih, kojima se imanje i kuća nalazi u jednoj, a štala u drugoj državi. U takvoj međugraničnoj zoni, koju Bosna i Hercegovina i Srbija skoro 20 godina od raspada Jugoslavije nisu riješile, žive Rosa i Pavle Mikavica kod Vardišta u okolini Višegrada.
Dok predstavnici državnih komisija BiH i Srbije pregovaraju o razmjeni teritorija oko dijelova nekih opština kako bi utvrdili granicu između dvije države, Pavle Mikavica i njegova supruga Rosa iz sela Panjak iz sela Vardišta, više puta na dan povrijede graničnu liniju. Ti granični prekršaji dešavaju se na stotinjak kvadratnih metara, jer se njihova kuća nalazi u Srbiji, a dio imanja, pola štale i kačara u BiH.
„Uvodio sam vodu iz Bosne, struja je bila iz Bosne, telefon je bio iz Bosne, baba bila iz Bosne. Bilo je teško, povuci-potegni. Četiri sudske komisije sam imao dok sam dobio vodu da prevedem preko granice. Najposle sam dobio rešenje Vodoprivredne zajednice iz Sarajeva i završio se posao. Linija granice seče pravo kroz štalu. Držao sam tu volove i krave, pa jedan je, po rasporedu, bio u štali na bosanskoj strani, drugi na srbijanskoj strani.“
Svoje ilegalne prelaske granice, Pavle potvrđuje svakodnevno: kada izađe na seoski put, kad krene kod prvog komšije na kafu, obilazeći stoku u štali. Povrće ubire iz svoje bašte, ali iz druge države.
„Imam malo parcele i tamo i ovamo. Tako moram da idem da radim i tamo i ovamo. I onda moram da povredim i graničnu liniju. Dolazi policija iz Višegrada, a dolazi i iz Užica. A, ustvari, niko me ne kažnjava.“
Podijeljeno i groblje
Život u dvije države i nije tako loš. Pavle se snalazi i dovija na razne načine, naročito kada su cijene životnih namirnica u pitanju. Kaže da koristi četiri monete: konvertibilne marke, srbijanske dinare, evre, a ponekad i dolare. Na granici može sve.
„Ipak, nije mi loše. Nekada igram na dve karte. Nekad je bolje u Srbiji, nekad u Bosni. Životne namirnice su nekada bile daleko jeftinije u Bosni, a nekada u Srbiji, tako da se snalazim za život.“
Kako je sve u ovom selu prividno podijeljeno na dvije države, tako se i seosko groblje našlo na „udaru“ granice. Nasred groblja čvrsto stoji granični kamen.
„Ovo je granični kamen koji deli dve republike. Postavljen je još za vreme Franje Josipa. I groblje je podeljeno na dva dela. Ovde postoji pogranična zona – dva hektara i deset ari pogranični pojas. Ovde se sa zemljom trgovati ne može jer nema sile da se prevede.“
Na zadušne dane dolaze dva popa. Preminuli članovi nekih porodica počivaju u dvije države, udaljeni samo par koraka jedni od drugih. Pavle je za života odredio grobno mjesto za sebe i suprugu, i u šali dodaje – da se ne bi slučajno desilo da mu Rosa ostane u Bosni, a on u Srbiji:
„Ja, pošto sam večiti graničar, živim ovde bez smene, kao večni graničar. Podigao sam sam sebi spomen na granici, tako da ostajem večni graničar i na ovome i na onome svetu.“
Oko Pavlove kuće vijuga granica, savija niz šljivike i siječe štalu i vrt pored nje. Samo nekoliko metara od kućnog praga nalaze se sto i klupe za odmor. Baka Rosa iznosi kafu i sjeda do svog Pavla, da odmori stare kosti. Interesantno: ona se odmara u Bosni, a Pavle u Srbiji, jer kutak za odmor siječe državna granica. U svom rahatluku i ne razmišljaju da bi ih neko mogao kazniti ili poremetiti duševni mir.
Dok predstavnici državnih komisija BiH i Srbije pregovaraju o razmjeni teritorija oko dijelova nekih opština kako bi utvrdili granicu između dvije države, Pavle Mikavica i njegova supruga Rosa iz sela Panjak iz sela Vardišta, više puta na dan povrijede graničnu liniju. Ti granični prekršaji dešavaju se na stotinjak kvadratnih metara, jer se njihova kuća nalazi u Srbiji, a dio imanja, pola štale i kačara u BiH.
„Uvodio sam vodu iz Bosne, struja je bila iz Bosne, telefon je bio iz Bosne, baba bila iz Bosne. Bilo je teško, povuci-potegni. Četiri sudske komisije sam imao dok sam dobio vodu da prevedem preko granice. Najposle sam dobio rešenje Vodoprivredne zajednice iz Sarajeva i završio se posao. Linija granice seče pravo kroz štalu. Držao sam tu volove i krave, pa jedan je, po rasporedu, bio u štali na bosanskoj strani, drugi na srbijanskoj strani.“
Svoje ilegalne prelaske granice, Pavle potvrđuje svakodnevno: kada izađe na seoski put, kad krene kod prvog komšije na kafu, obilazeći stoku u štali. Povrće ubire iz svoje bašte, ali iz druge države.
„Imam malo parcele i tamo i ovamo. Tako moram da idem da radim i tamo i ovamo. I onda moram da povredim i graničnu liniju. Dolazi policija iz Višegrada, a dolazi i iz Užica. A, ustvari, niko me ne kažnjava.“
Podijeljeno i groblje
Život u dvije države i nije tako loš. Pavle se snalazi i dovija na razne načine, naročito kada su cijene životnih namirnica u pitanju. Kaže da koristi četiri monete: konvertibilne marke, srbijanske dinare, evre, a ponekad i dolare. Na granici može sve.
„Ipak, nije mi loše. Nekada igram na dve karte. Nekad je bolje u Srbiji, nekad u Bosni. Životne namirnice su nekada bile daleko jeftinije u Bosni, a nekada u Srbiji, tako da se snalazim za život.“
Kako je sve u ovom selu prividno podijeljeno na dvije države, tako se i seosko groblje našlo na „udaru“ granice. Nasred groblja čvrsto stoji granični kamen.
„Ovo je granični kamen koji deli dve republike. Postavljen je još za vreme Franje Josipa. I groblje je podeljeno na dva dela. Ovde postoji pogranična zona – dva hektara i deset ari pogranični pojas. Ovde se sa zemljom trgovati ne može jer nema sile da se prevede.“
Na zadušne dane dolaze dva popa. Preminuli članovi nekih porodica počivaju u dvije države, udaljeni samo par koraka jedni od drugih. Pavle je za života odredio grobno mjesto za sebe i suprugu, i u šali dodaje – da se ne bi slučajno desilo da mu Rosa ostane u Bosni, a on u Srbiji:
„Ja, pošto sam večiti graničar, živim ovde bez smene, kao večni graničar. Podigao sam sam sebi spomen na granici, tako da ostajem večni graničar i na ovome i na onome svetu.“
Oko Pavlove kuće vijuga granica, savija niz šljivike i siječe štalu i vrt pored nje. Samo nekoliko metara od kućnog praga nalaze se sto i klupe za odmor. Baka Rosa iznosi kafu i sjeda do svog Pavla, da odmori stare kosti. Interesantno: ona se odmara u Bosni, a Pavle u Srbiji, jer kutak za odmor siječe državna granica. U svom rahatluku i ne razmišljaju da bi ih neko mogao kazniti ili poremetiti duševni mir.