Amir Reko, zvani Makedonac, bivši oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA), a kasnije i komandant 43. Drinske brigade Armije BiH u Goraždu, spasio je ljeta 1992. godine 44 srpska civila. Odbivši da napadne selo Bučje, koje je bilo na meti jedne od operacija, pozvao je mještane da se predaju i garantovao im sigurnost. Njegov je čin tim veći jer je tri dana prije tog događaja, Reko saznao da su u selu Gudelj srpske snage ubile njegovu majku, djeda i još sedam članova porodice, a potom ih i spalili u napuštenoj kući. Reko, goraždanski heroj ljudskosti danas ima samo jedan cilj, da njegov čin bude spomenik njegovoj majci i putokaz generacijama da zlo nikada nije pravi put.
Odluku da dezertira iz JNA, u kojoj je služio kao oficir u Bitoli, Amir Reko zvani Makedonac donio je kada je shvatio da se raspada bivša država i da se BiH nalazi u teškom stanju. Obratio se svom prijatelju, također oficiru Draganu Simiću koji ga je nakon višednevnog putovanja doveo do linije razdvajanja u Goraždu. Iako je znao da je školovani oficir koji će se sigurno priključiti snagama koje su branile Goražde, Dragan mu je bio i više nego podrška.
„Srpske snage su zauzele teritoriju do Ustiprače. Kuće su gorjele od Višegrada prema Međeđi i samo smo se susretali s tenkovima.“
Vjerovali su da se na mostu zauvijek rastaju, a skoro i da je bilo tako, posvjedočio je Dragan Simić u dokumentarnom filmu „Makedonac“.
„Sa tog punkta izlazi borac verovatno Vojske Republike Srpske u toj fazi jer su oznake bile kao iz filma Veljka Bulajića – čovek s kosom do ramena, bradom, kokardom i šajkačom i pitao 'kuda braćo?'. Dokumenta smo pokazali, vojne legitimacije, pogledao je moju i nije reagovao, a kada je video Amirovu promenio je izraz lica. Onda je meni rekao: 'Dođi ovamo'. Prošao sam iza džakova, ušao u sam taj punkt, i bila je tu jedna postaja, i istog momenta mi je rekao – hoćeš li ti da ga ubiješ ili mi?“
Reko je uspio i ušao u grad. Pridružio se snagama tada Teritorijalne odbrane. Potom je uslijedio napad srpskih snaga zbog kojeg je postojala prijetnja da 75 hiljada ljudi, koliko ih je bilo u Goraždu dožive tragičnu sudbinu ostalih gradova duž Drine. Jedan od ključnih položaja bilo je selo Bučje, koje je naseljeno Srbima, ali i dobro utvrđeno. Ljudi su bili naoružani i ukoliko bi se desilo da se spoje sa srpskim snagama koje su napredovale, ozbiljna opasnost je prijetila gradu. Na sastanku je donesena odluka da se selo „očisti“, kaže Reko. Upravo na tom sastanku saznao je i nešto što će mu život učiniti mnogo težim.
„Kurir je došao da izvjesti o napredovanju srpskih snaga i rekao da su u podrumu kuće u selu Gudelj utjerani, da je pucano u njih i zatim je kuća zapaljena i naveo je imena moje majke, djeda, sedam članova moje porodice.“
Tri dana kasnije Reko odlazi u Bučje. Razgovara s ljudima iz sela i ubjeđuje ih da se predaju zajedno s naoružanjem. Istovremeno Goražde nemilosrdno granatiraju srpske snage, a pod komandom Reko ima ljude koji su došli iz Višegrada, Foče... Pobijeni su im članovi porodice i koji su bili željni osvete.
„Uspio sam autoritetom da te ljude stavim u stranu i rekao sam Srbima da su moju majku prije tri dana ubili Srbi, i moju familiju pobili i zapalili ih žive, i da se ja mogu svetiti, ali da to ne želim jer oni nisu ništa krivi. I da ja njima želim pomoći, što sam i uradio.“
Milivoje Čarapić, mještanin sela, smatra da živote duguju upravo Rekinoj odluci.
„To nam je prenio i kaže: 'Niste vi krivi'. Revolt, osveta dolazi za njegovog ko je nastradao, ali taj čovjek to nije dao i mislim da smo zahvaljujući njemu čitavi. Amir je tamo stajao i malo jačim glasom ih je ućutkao i poslušali su ga. Bučjani što su živi samo Bog i Amir Reko – Makedonac.“
Svi su preživjeli, a Amir je ovim činom vratio dug prijatelju. Namjera mu je, kaže, da ova priča ostane spomenik njegovoj majci, ali i poruka da se mora izaći iz začaranog kruga. U pripremi je i igrano-dokumentarni film o ovom događaju, a postoji i inicijativa da Reko bude nominovan za Nobelovu nagradu za mir.
Facebook Forum