Piše: Važa Tavberidze
Penzionisani pukovnik američke vojske Aleksander Krauter (Alexander Crowther) bio je specijalni pomoćnik vrhovnog komandanta savezničkih snaga za Evropu i stručnjak za sajbervojne operacije, koji je savetovao vladine zvaničnike u istočnoj Evropi i Latinskoj Americi.
Krauter je takođe gostujući profesor istraživač na Međunarodnom univerzitetu Floride i nerezidentni viši saradnik u vašingtonskom Centru za analizu evropske politike (CEPA), gde često objavljuje članke o ratu u Ukrajini i drugim regionalnim i globalnim temama.
U jednom od tih članaka prošlog meseca, Krauter je izneo argument da bi poraz Ukrajine u ratu s Rusijom imao ozbiljne implikacije po Evropu i da je vreme da se u Ukrajinu pošalju snage Evropske unije. U intervjuu za Gruzijski servis Radija Slobodna Evropa (RSE) govorio je o tome i drugim aspektima evropske i transatlantske podrške Kijevu.
RSE: Koliko ozbiljno treba da shvatimo reči (francuskog) predsednika Makrona (Emmanuel Macron) da ne isključuje mogućnost slanja vojnog osoblja u Ukrajinu? Izgleda je takođe osetio potrebu da istakne da je svaka reč koju izgovori "o toj stvari procenjena, promišljena i odmerena"
Aleksander Krauter: Mislim da se o tome razgovara u Evropi i mislim da to treba ozbiljno da shvatimo. Mislim da ima NATO saveznika koji ne žele da imaju veze sa slanjem trupa u Ukrajinu. Mislim da Španci ne žele da pošalju Plavu diviziju (dobrovoljačke snage iz ere diktatora Franka) ponovo u Ukrajinu. Nisu se dobro proveli prošli put kada su to uradili.
S druge strane, održavanje, logistika, tehničke stvari, kao što je upravljanje sistemima protivvazdušne odbrane, znate, svaki vojnik ili civil koji se za to odredi, to je Ukrajinac koji može biti poslat na front, zar ne? Tako da je to stvar egzistencijalne logike borbe.
Ukrajinci ostaju bez vojnika, kao i mi 1944. godine, kada smo u Evropi uzeli kuvare i dali im puške i rekli: "Sad si pešadinac". I tako je Ukrajina u toj tački gde to mora da radi.
Ako se sećate HIMARS-a (višecevni bacač raketa - High-Mobiliti Artilleri Rocket Sistems) koji su oštećeni u borbi, morali su da ih vrate nazad u SAD na popravku. Većina oklopnih vozila koja su oštećena, odvlače se u Poljsku i popravljaju se u Poljskoj.
Sve to košta vremena, novca i truda. Zašto ih ne možete održavati zapadno od reke Dnjepar? Iskreno, da sam hteo nekoga da pošaljem u Ukrajinu, postarao bih se da oni ostanu zapadno od reke Dnjepar, jer Ukrajinci kontrolišu sve zapadno od reke Dnjepar, i veoma bih jasno stavio do znanja Rusima da ne idemo istočno od reke Dnjepar.
Možete tamo upravljati sistemima protivvazdušne odbrane. Argument bi bio: "O, mi ćemo oboriti ruske avione i ubijaćemo Ruse, a to je loše, to je opravdavanje". Ali ruski avioni ne lete zapadno od reke Dnjepar. Ruski avioni lete po istočnoj Ukrajini i bacaju municiju, zar ne?
Nije to pružanje bliske vazdušne podršku ili nešto slično. Ne idu zapadno od reke Dnjepar jer će biti oboreni. Videli ste (ruski) A-50 (izviđački avion) koji je oboren, oborili su dva. Obaraju razne ruske stvari.
Ako biste mogli da navedete Amerikance ili zapadne Evropljane, ili koga god, da upravljaju veoma čvrstim sistemom protivvazdušne odbrane za obaranje svih tih raketa, Kinžale i Iskandere koji dolaze preko reke (Dnjepar), ako biste to mogli da uradite, to bi bilo od velike pomoći i ne bi ugrozilo živote Rusa.
Morate jasno reći Putinu: "Šaljemo ljude u Ukrajinu, oni neće voditi ofanzivnu borbu protiv vas... Sve što pređe Dnjepar je mrtvo". To nije zona zabrane letenja, to je protivvazdušna odbrana.
RSE: Izneli ste taj i druge argumente u svom tekstu za Centar za analizu evropske politike. Želim da pitam za naslov, "Vreme je za slanje EU trupa u Ukrajinu". To povlači prilično važnu razliku: umesto zapadnih snaga, kako Makron tvrdi, zadovoljili ste se posebno snagama EU, verovatno da biste pojačali stratešku autonomiju EU. Pre nego što nastavimo, dozvolite mi da vas pitam: Šta je s američkim snagama?
Krauter: Slanje američkih snaga u Ukrajinu? Ne bih imao problema da preporučim administraciji (SAD) da pošaljemo ljude za logistiku, održavanje i tehničke poslove u zapadnu Ukrajinu, držeći ih zapadno od reke Dnjepar. Uopšte ne zagovaram slanje bilo kakvih borbenih snaga, jer čim imate NATO, EU (ili) Amerikance koji ubijaju Ruse, onda je to stvarno eskalirajuće. A to ne želite.
RSE: Vi podvlačite tu poentu u članku. Kada ste rekli da bi upotreba vojnih snaga zahtevala "jasnu poruku Putinu" da to neće biti eskalirajuće, da li ovde govorimo o istom Putinu? O čoveku za kojeg se polovina svetskih stručnjaka za geopolitiku pita da li je racionalan ili nije, za koga se zna da na sve odgovara asimetrično?
Krauter: Putin je racionalan. Putin je tip tvrde moći i tu je u pitanju tvrda moć. Reč je o novcu za njega i novcu za "silovike" (rasprostranjeni termin koji opisuje mrežu bivših i sadašnjih službenika državne bezbednosti koji su povezani s KGB-om iz sovjetske ere i agencijama koje su ga nasledile) i oligarhe koji upravljaju državom u njegovo ime.
Ima dobrih i loših careva, zar ne? A dobar car, po Putinovom pogledu na svet, odlazi iz Kremlj mrtav, zar ne? Umire na poslu. Za njega su Ivan Grozni, dakle Ivan Četvrti, i (Josif) Staljin dobri carevi jer su se borili do kraja. Loši carevi odustaju. Dakle, to bi bio Nikolaj Drugi, to bi bio (poslednji sovjetski lider Mihail) Gorbačov.
Putin ne želi da uđe u istoriju kao loš car. Želi da uđe u istoriju kao dobar car. Samo će ostati u Kremlju; zakopaće se u Kremlju do kraja života. I tako sve što on radi ima za cilj da produži svoj boravak u Kremlju.
RSE: Razumem vaš rezon. Ono što ne razumem je kako američko ili evropsko vojno osoblje, delujući defanzivno, može da uklanja njegove bombe - bombe koje on baca na Ukrajinu. Kako to znači da je on dobar car u očima Kremlja? Ako toleriše da zapadnjaci idu tamo i govore: "Oh, mi radimo na defanzivi, mi ne eskaliramo. Samo ćemo, znate, u vazduhu uništiti te bombe koje bacate, tako da nijedan Ukrajinac ne bi bio ubijen."
Krauter: Pravo na samoodbranu je univerzalno.
RSE: Da li vam to deluje "dobar car" po Putinovom mišljenju, ako to dozvoli?
Krauter: Napisao sam poglavlje u knjizi o ruskom hibridnom ratu. Putin je pretio invazijom na Poljsku, Rumuniju i baltičke države. Pretio je invazijom na Finsku i Švedsku ako pristanu da uđu u NATO.
Pretio je invazijom na Norvešku zbog prihvatanja američkih trupa, Poljsku i Rumuniju zbog prihvatanja sistema za odbranu od balističkih raketa, svakoj evropskoj zemlji u kojoj se nalaze američke rakete, i pretio je ili sprovodio vežbe upotrebe nuklearnog oružja protiv Danske, Poljske, baltičkih država, Velike Britanije, Švedske, Ukrajine, EU, NATO-a i SAD. Pretio je da će protiv svih tih zemalja upotrebiti nuklearno oružje, ali to nikad nije uradio.
RSE: Mislite da blefira? Sve vreme?
Krauter: Nuklearno oružje je jedina stvar koja drži Vladimira Putina za stolom s velikim dečacima. To je jedina stvar koja sprečava da bude samo vazal Kinezima. To je bukvalno jedina pretnja koja mu je preostala.
U januaru 2022. ljudi su pričali o tome da Rusija ima drugu najbolju vojsku na svetu. Pa, sada je otkriveno da su oni druga najbolja vojska u Ukrajini, zar ne?
On više nema čime da preti. Njegova korpa je prazna. On ne može da preti, kao što je to radio s Gruzijom, vojnom intervencijom, jer jednostavno više nema vojsku.
Iskreno, teško je nekome pretiti političkim ratovanjem: "Sprovodiću informativne operacije u vašoj zemlji, iritirati vaše ljude". To jednostavno ne funkcioniše dobro, zar ne? Sve što mu je preostalo jeste da preti nuklearnim oružjem, tako da je veoma slobodan u pretnji upotrebom nuklearnog oružja. Ali, mislim da bi, ako NATO snage pogode rusku teritoriju, on apsolutno upotrebio nuklearno oružje.
RSE: On je u svom govoru o stanju nacije 29. februara prilično jasno podvukao da će biti nuklearnih posledica ako dođe do poteza kakav je Makron nagovestio. Verujete li da je to još jedan Putinov blef?
Krauter: Pretio je da će baciti nuklearnu bombu na Švedsku i Finsku ako uđu u NATO.
RSE: U redu, dakle najveći kontraargument ideji Makrona koji iznose sve te zapadne prestonice jeste da bi slanjem trupa u suštini one postale strana u ratu. Zar se to ne bi dogodilo?
Krauter: To je diskusija o primanju Ukrajine u NATO, jer time NATO uzima deo tog rata. Ako pročitate pravila o pristupanju Evropskoj uniji i NATO-u, ona kaže da moraju postojati dobrosusedski odnosi. Dakle, to je jedna od stvari koje se tumače kao "finalizovana granica".
Rusi nisu to na vreme shvatili da spreče, recimo, baltičke države, ali su shvatili na vreme da spreče Moldaviju, Ukrajinu, Azerbejdžan, Jermeniju i Gruziju. Sve što treba da uradite je da okupirate kvadratni metar svog suseda i on odjednom ne ispunjava uslove za ulazak u NATO ili Evropsku uniju.
Sada, NATO ili Evropska unija mogu da odustanu od tog zahteva... I to je ono o čemu ljudi sada razgovaraju: ne da li će Ukrajina ući u NATO, već kada i pod kojim okolnostima će ući u NATO.
Mislim da će samit NATO-a (u Vašingtonu, 9-11. juna) zavisiti od te diskusije: Kada i kako, pod kojim okolnostima, Ukrajina ulazi u NATO? Na jednom kraju spektra su ljudi koji kažu da Ukrajina jednostavno nije spremna da uđe u NATO...
RSE: Čini se da je u ovom trenutku konsenzus da će se ulazak Ukrajine u NATO i EU dogoditi posle rata, a ne tokom rata, upravo iz straha da Evropa i Zapad ne bi postali učesnici rata. Dakle, kako to odgovara na moje početno pitanje, da se čini da je glavna bojazan Zapada da ne želi da bude viđen kao strana u ratu?
Krauter: Postoje tri grupe. Postoji grupa "Ukrajina nije spremna za ulazak u NATO". "Ona je u ratu. Korumpirana je. Da li je zaista demokratija?" Sve te stvari. Nasuprot toga, što sam nedavno čuo, jeste ovo: "Ako ona nije spremna da uđe u NATO, postoji i nekoliko članica NATO-a koje nisu spremne da uđu".
Na drugom kraju spektra je grupa "Moraju odmah da budu u NATO-u". A onda je u sredini ona velika grupa o kojoj ste govorili, a to je, kao na samitu u Bukureštu 2008. - "Da, oni će eventualno ući u NATO, baš kao i Gruzija".
Mislim da će se na velikom delu samita (NATO-a) te tri grupe, ne nužno raspravljati međusobno, ali da će vratiti politici. Reč je o ubeđivanju druge osobe da uradi ono što vi želite da uradi. NATO, da bi imao uspešan samit, moraće da smisli kako da sredi ta tri različita tabora i napravi neku vrstu konsenzusa.
RSE: Do sada je njegov način da to smisli bio da odloži stvari. Šta se promenilo?
Krauter: To je umerena grupa, ta velika, amorfna grupa u sredini koja kaže: "Da, oni će na kraju ući." Verujem da su mnogi ljudi koji su odlagali stvari u prvoj fazi rata rekli: "Oh, Ukrajinci će izgubiti. Dakle, hajde da ne pričamo o tome." A onda je u drugoj fazi rata bilo: "Oh, Ukrajinci će pobediti, ne moramo da pričamo o tome dok oni ne pobede". Sada je, "Oh, Bože, to je pat pozicija, niko neće pobediti, ... pretpostavljam da moramo nešto da uradimo." Dakle, postoji veliki pritisak da se donese neka odluka o tome kuda sve ovo ide.
RSE: A slanje zapadnih trupa u Ukrajinu moraće da sačeka bar do samita?
Krauter: Ne, jer to je EU, a ne NATO. Zato moj članak govori o Evropskoj uniji a ne o NATO-u. Zato što je NATO trenutno nekako zaglavljen do samita. NATO već ima misiju koja pomaže Ukrajini. EU ima misiju (vojne pomoći) EUMAM.
(Predsednica Evropske komisije) Ursula fon der Lajen (Von Der Leyen) je bila vrlo jasna da želi da podrži Ukrajinu, tako da je ovo ogromna prilika za Evropsku uniju da uskoči i uradi te stvari. Ako pogledate ko je odgovoran za bezbednost u Evropi, očigledno je: imate unutrašnju, imate spoljnu, imate meku moć, imate tržišnu moć, a zatim imate informacionu moć.
NATO je odgovoran za spoljnu tvrdu moć Evrope. Unutrašnja tvrda moć, spoljna meka moć, spoljna informaciona moć, unutrašnja informaciona moć, sve to pripada Evropskoj uniji, a ne NATO-u.
NATO ima jednu stvar. To je od vitalnog značaja. Ali moramo se setiti da je Evropska unija odgovorna za sve ove druge aspekte. Bezbednost je više od same spoljne tvrde moći.
RSE: Da li vidite da postoji apetit za to u EU? Zato što se Nemačka, Poljska i Češka, skoro sve zemlje koje su doprinele više u smislu pomoći Ukrajini nego sama Francuska, izgleda protive takvoj vrsti poteza.
Krauter: Da li se protive?
RSE: Pa, izgleda da su oni vrlo jasni u vezi sa tim, kada je reč o zvaničnim izjavama.
Krauter: To je isto kao (pitanje oko obaveze članica NATO-a da odvajaju na odbranu) dva odsto BDP-a. To je jedna od onih stvari gde mi, mrzim da to spominjem, "imamo žrtve". "Oh, ne možemo da sprovodimo ofanzivne operacije u Avganistanu jer bi neko mogao da bude povređen i onda bih to morao da objašnjavam biračima". Ali o tome niko ne govori biračima. Ako pogledate ankete, u Evropi zapravo postoji podrška za takve stvari.
RSE: Za slanje trupa u Ukrajinu?
Krauter: Za energičnu podršku Ukrajini. Mislim da anketari u Varšavi ne postavljaju pitanje: da li mislite da treba da idete u Ukrajinu? Oni ne pitaju.
RSE: Mislim da će vrlo brzo postaviti pitanje da li biste podržali slanje zapadnih trupa u Ukrajinu. Da li zaista mislite da postoji apetit za takav potez'? Zar ne mislite da postoji razlika između energične podrške Ukrajini kada vas pitaju o tome i reći: "Da, u redu nam je da se šalju zapadne trupe u Ukrajinu"?
Krauter: Mislim da je slanje zapadnih trupa u Ukrajinu deo energične podrške Ukrajini.
RSE: Ali da li jedno podrazumeva i drugo kada postavljate to pitanje?
Krauter: Mogao bih sada da navedem pola tuceta zemalja koje bi bile spremne da pošalju ljude u Ukrajinu.
RSE: Izvolite, biće to sjajan naslov.
Krauter: Neću to raditi u intervjuu. Znate ko su te zemlje. Možete navesti neke zemlje. Ne želim da kvarim stvari političkim liderima u tim zemljama. Neću da ih stavljam u nezgodnu poziciju, to nije moj posao. Ja sam analitičar i savetnik.
RSE: Zar to na neki način nije ono što je nemački kancelar Olaf Šolc (Scholz) uradio kada je rekao da britanski vojnici pomažu Ukrajincima da ispaljuju rakete Storm Shadow (projektile dugog dometa)?
Krauter: Trebalo bi da vidite na kakvu je reakciju naišao. Neću da se stavljam u poziciju u koju se Šolc stavio. Ja sam savetnik i savetujem Evropsku uniju da počne da razmišlja o tome da pošalje neke ljude, ne kontingente iz svake zemlje Evropske unije.
Kao što znate, neko to mora da plati, neko mora da obezbedi štab za komandu i kontrolu ili neki intelektualni okvir. Šta kažete na Zajedničke ekspedicione snage (Joint Expeditionary Force – JEF)? (Deset severnoevropskih zemalja, predvođenih Velikom Britanijom, čine JEF.) Možda možete uzeti JEF i uspostaviti štab preko puta poljske granice kod Lviva i tamo staviti štab JEF-a i da se ljudi rotiraju u JEF-u.
Zajedničke ekspedicione snage su osmišljene za raspoređivanje u istočnoj Evropi prema članu 5, zar ne? Postoji opcija. Postoje opcije.
Ne kažem da Ursula van der Lajen treba da napravi jednoglasnost u Evropskoj uniji, jer u Evropskoj uniji nema jednoglasnosti – baš kao što nema jednoglasnosti u NATO-u. Ali moramo početi da razmišljamo o različitim pristupima.
Dakle, počinjete sa "u čemu je problem?" Problem je što Ukrajinci ostaju bez ljudi. Kako da pomognete Ukrajincima? Ne mislim da će Francuzi uhvatiti sve Ukrajince u Francuskoj, proterati ih i naterati ih da odu kući da bi mogli da se bore. To nije opcija, zar ne?
Šta je politički izvodljivo? Šta je umetnost mogućeg? Jedna od umetnosti mogućeg je da Evropska unija počne da se uključuje i da razgovara sa svojim članicama o njihovoj ulozi u bezbednosti. Oduvek su želeli ulogu u bezbednosti. Pa, hej, tu je tvoja prilika.
RSE: Čitajući između redova koji se mogu izvući iz ovog incidenta između Šolca i Britanije je da bi tako nešto moglo da se uradi, ali ispod radara, bez zastava i fanfara, i to bi mogao biti mnogo poželjniji put za one koji su neodlučni. Ako je to slučaj, onda u suštini Makron nije dobro uradio što je to izneo na videlo.
Krauter: Ako ćete Putinu da poručite "imamo ljude na terenu, ali oni samo rade odbrambene operacije, neće ubiti nijednog Rusa", onda mora da postoji neki nivo političkog dogovora u Evropi da se to uradi.
RSE: Mislite li da je u Evropi postojao politički dogovor o nekoj vrsti spremnosti za to, a Makron je to tada nekako izrazio? Ili je Makron u suštini govorio naglas stvari koje verovatno nije trebalo da se izgovore?
Krauter: Verujem da Makron pokušava da katalizuje diskusiju; pokušava da pokrene diskusiju.
Jer iskreno, da je Ursula fon der Lajen to iznela a da to nije uradio i neki nacionalni lider, verovatno bi naišla na neke probleme, politička trvenja unutar Evropske unije.
Dakle, ono što se sada dogodilo jeste da je jedna velika članica Evropske unije to iznela, što sada omogućava svima ostalima da o tome razgovaraju kao što je Šolc raspravljao o tome.
RSE: Govorili ste o logističkom osoblju koje deluje u defanzivnom kapacitetu. Jedan način da se to uradi bi bio obaranje projektila koje Rusija ispaljuje na Ukrajinu.
Krauter: To je opcija. To je kao ruka u kartama: gomila različitih opcija, od kojih bi jedna bila postavljanje sistema protivvazdušne odbrane zapadno od reke Dnjepar.
RSE: Šta ako neko od tog logističkog osoblja pogine ili bude povređen ruskim bombama ili mecima? Da li bi strana koja je pretrpela žrtve bila obavezna da odgovori i, ako jeste, da li bi to izazvalo lančanu reakciju među njenim saveznicima?
Krauter: Ne, to nije osnova za pozivanje na član 5 ili nešto slično. Ako zemlja X u Evropskoj uniji pošalje ljude u Ukrajinu i Rusi uspeju da ubiju neke od njih, ja to ne vidim kao casus belli (lat. povod za rat).
Ne možete da kažete: "Oh, ubili su jednog mog građanina, hajde sada da idemo na član 5 i da izvršimo invaziju na Rusiju". Ne možete to da uradite. To bi se radilo sa razumevanjem da prihvatate značajnu količinu rizika.
Zavisi od zemlje, zavisi koliko ljudi bude ubijeno, zavisi od toga da li su tamo otvoreno ili ne. Ima Evropljana i Amerikanaca koje ubijaju u Africi, ubijaju u Aziji, i o tome se jednostavno ne raspravlja.
"Šta je prihvatljiv rizik?" je zaista diskusija koju Evropska unija mora da ima. Ne mogu da im kažem koji je prihvatljiv rizik u Nemačkoj ili Francuskoj; samo oni mogu da vode tu unutrašnju diskusiju. Dakle, kao savetnik, pokušavam da ih navedem na tu diskusiju. Pokušavam da katalizujem tu diskusiju.
Facebook Forum