Dačić, Čerčil i Staljin

Dok njihovi susedi ubrzano grabe ka evropskoj porodici, u koju će Hrvatska ući već za godinu i po dana, srpski politički prvaci, dva meseca pred moguće dobijanje statusa kandidata za EU, ne samo da optužuju Brisel da Srbiji na tom putu stalno postavlja nove “barikade” nego i javno emituju bizarne zavereničke priče da se Evropa na Zapadnom Balkanu vraća geopolitici dveju imperija, odnosno, strategiji njegove podele “carskim rezom” iz Jalte.

Ako je verovati Ivici Dačiću, zameniku premijera i lidera Socijalističke partije Srbije - a on je to vrlo ubedljivim tonom poručio privrednicima u Vranju - linija podele Balkana biće ista ona koja je nekada delila Otomansku imperiju i Austrougarsko carstvo, odnosno, linija kojom su taj region podelili Vinston Čerčil i Josif Visarionovič Staljin u Jalti. Nekako je tom prigodom Dačić, valjda u predizbornoj žurbi, ispustio Frenklina Ruzvelta.

Kao “dokaz” za tako opisane geopolitičke namere Brisela zamenik srpskog premijera ponudio je decembarsku odluku Saveta EU o nedodeljivanju Srbiji statusa kandidata za EU, koju je nazvao duboko pogrešnom.

Uprkos tome što su evropski zvaničnici to već više puta demantovali, Dačić je još jednom ponovio da neke članice Unije postavljaju nemoguće uslove za članstvo, aludirajući na to da je u poslednjim trenucima pred decembarsku sednicu Saveta EU od Srbije traženo priznanje Kosova.

Osim neznanja istorije, ali i temeljnih ciljeva i vrednosti Evropske unije, Dačić i drugi srpski visoki zvaničnici, prave zaokret od proevropskog ka pseudopatriotskom diskursu zato što pruža zgodan alibi za neuspehe u ispunjavanju obećanja o napretku na putu evropskih integracija i za lov na biračke duše okrenute prošlosti, smatraju sagovornici Radija Slobodna Evropa.

Takve izjave prizivanju duh i delo Slobodana Miloševića, iz čijih je skuta Dačić i potekao, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Željko Ivanji, poslanik Ujedinjenih regiona Srbije, odnosno, G17 plus:

„Kao da ponovo čujem Slobodana Miloševića. Očigledno da se
Ivica Dačić na taj način obraća miloševićevskim biračima koje želi da ponovo prigrli, povampirujući taj duh i to vreme. Takva retorika i takvi stavovi ne doprinose evropskim integracijama Srbije. Ideja Evrope nije ideja pravljenja nekih novih granica, naprotiv, ideja je da granica nema. Dačićevo pozivanje na neke istorijske dogovore u ovom pogledu, odnosno, na podelu Balkana na Otomansko carstvo i Austrougarsku monarhiju nedopustivo je i proističe kako iz jedog paušalnog poznavanja istorije tako i iz nepoznavanja same suštine Evropske unije“, ocenjuje Ivanji.

Teorije geopolitike

Naš sagovornik podseća da je bizarnost čitave ove priče osnažena i podatkom da je Ivici Dačiću pre dve godine dodeljeno priznanje „Najevropljanin“ za doprinos približavanju Srbije Evropi, čime se bivšem Miloševićevom pulenu pružila šansa da se nađe u prestižnom društvu ranijih laureata, među kojima su i Zoran Đinđić i Desimir Tošić.

Geopolitika o kojoj govori Dačić nema dodirnih tačaka sa realnošću, naročito posle pada Berlinskog zida. Njegove i slične izjave ciljaju na biračko telo i nemaju dugo trajanje, ali ipak Srbiji mogu naneti štetu na putu njenih evrointegracija, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa spoljnopolitički analitičar i bivši ambasador u Nemačkoj Ognjen Pribićević:

“Te izjave, bez obzira što su predizborne i što se brzo zaboravljaju, ipak, utiču na javno mnenje, a s druge strane, izazivaju veliko podozrenje na
Zapadu. Ukoliko i dalje želimo da idemo ka Evropskoj uniji, onda treba znati da takva vrsta poruka tamo nikako neće biti dobro primljena. A što se tiče same Dačićeve teorije, ona svakako ne spada u teorije geopolitike koje su u poslednjih dvadeset-trideset godina dominantne. Posebno ne posle pada Berlinskog zida. Mislim da je budućnost čitavog Balkana u Evropskoj uniji i to je nešto što stalno podvlače i lideri EU i Sjedinjenih Država”, ukazuje Pribićević.

Dačićeva izjava, osim banalnog nivoa ignorancije i neznanja istorije, pokazuje još nešto mnogo opasnije, kaže za naš radio Svetlana Slapšak, profesorka antropologije i balkanologije i direktorka Instituta za balkanske i mediteranske studije i kulturu u Ljubljani:

“Reč je, zapravo, o nekoj skrivenoj čežnji za hladnoratovskim podelama jer
kada su one nestale, svet se do te mere relativizovao i izgubio svaki pol: crno-belo, dobro-loše i sve ostalo, sa koje god strane da ste gledali, čime je, zapravo, iz celoga sistema ispao, ako hoćete, i neki etički sat, neki mehanizam koji je bio ugrađen u obe strane. Iako su jedna drugu kritikovale zbog ovoga ili onoga, one su istovremeno propovedale određene principe koje bi, kao, trebalo poštovati. Koliko znamo, uglavnom nisu bili poštovani, ali – ako ništa drugo, to je poštovano u jeziku. I sad, neko iz veoma male zemlje u potpuno drugačijem kontekstu tu svoju čežnju za jasnim podelama mora da prenese, što samo pokazuje da u svojoj lokalnoj politici u toj maloj zemlji u kojoj živi, zapravo ne razume šta se događa. I to je, ja mislim, veoma loš znak za politiku”, ocenjuje Slapšak.

A kako reči i njihovi autori imaju i moć da stvaraju realnost, kako će naša sagovornica lako dokazati, treba čuti i njeno upozorenje:

“I Dačić i ostali proizvođači reči i diskursa oko njega već godinama, i godinama, i godinama proizvode diskurs o Kosovu koji se, naravno, materijalizuje. Prosto zato što sada postoje i institucije i grupe koje se uvek mogu aktivirati da se nešto napravi onoga trenutka kad se stvari smire”.

Dačičeva teorija zavere je običan alibi za neuspehe aktuelne “evroreformske vlade”, ukazuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković:

“Kada se nađete u takvoj poziciji u kojoj se našao Dačić – a takođe i Tadić – onda je lako okriviti Evropu za sve nedostatke u vašoj politici. Ono za šta je javnost Srbije ostala uskraćena jeste odgovor na pitanje zbog čega je vladajuća koalicija stavljala pod tepih političke zahteve Evropske unije vezane za rešavanje kosovskog pitanja. Nemoguće je da oni do 9. decembra nisu znali na koji način Srbija treba da normalizuje odnose sa Kosovom, kao što je nemoguće da nisu znali da priča “i Evropa i Kosovo”, odnosno, priča o paralelnim kolosecima nije priča koja može da služi kao orijentir u realpolitici. A u ovom slučaju, ministar Dačić postao je i “istorijski kreativan”, upotrebivši istorijsku analogiju sa podelom Evrope između Austrougarske i Otomanske imperije – čisto da još jednom podseti da taj diskurs koji je obeležavao devedesete godine još uvek može vrlo lako i brzo da oživi”, kaže Dejan Vuk Stanković.