„Noćni razgovori“ na Slobodnoj zoni: Problem imigranata i mogućnost solidarnosti

Kakav je odnos prema emigrantima u Evropi, postoji li solidarnost sa ovim ljudima i da li je Stari kontinent “zreo” za neku novu revoluciju obespravljenih, neke su od tema o kojima se u subotu razgovaralo u Dvorani kulturnog centra Beograda, na prvoj od četiri tribine koje pod nazivom “Noćni razgovori” predstavljaju prateći program filmskog festivala Slobodna zona.

Povod za razgovor “Problem imigranata i mogućnost solidarnosti” bila je projekcija filma “Indignados” reditelja Tonija Gatlifa, koji govori o Beti, devojci iz Afrike, koja kao emigrantkinja luta evropskim zemljama u nadi da će pronaći bolje mesto za život od onog u kojem je rođena. No, Evropa je usred krize, a nezadovoljni građani u Atini, Parizu, Madridu su “okupirali” trgove. Književnica Dubravka Ugrešić koja je moderirala razgovor i, kao gostujuća selektorka izabrala ovaj film, istakla je da “Indignados” šalje poruku da je u Evropi život jednako nesiguran kao i u Betinoj domovini.

“Emocija nema nigdje u Europi. Svatko je svatkome na neki način rob. Ni Rumuni prema Rumunima ne pokazuju solidarnost, nego ih odvode na farme u Češku, gdje im objećavaju da će dobiti posao berući šparoge koje, narvno, idu za Holandiju. A, onda se ispotavlja da te ljude drže kao roblje, da im nedaju nadnicu, da im ne daju ništa”, rekla je Dubravka Ugrešić.

Junakinja filma “Indignados” ne bi se dobro provela u Srbiji, u kojoj većina građana uopšte ne zna za problem emigranata, smatraju urednice emisije “Peščanik”, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Problem jeste, prema rečima Vukovićeve, manjak solidarnosti kod građana Srbije, no još je važnije to što nema pravnog okvira.

“Mi ne stižemo uopšte do pitanja da li su građani Srbije solidarni ili ne. Ne, legislativa, u ovoj državi još uvek nepotpuna, dozvoljava da nijedan azil nisu odobrili. Ne zato što je Dačić grozan čovek (što jeste), nego što ima pravo. Zakonski je namestio da ga ništa ne obavezuje da bilo kome da azil”, objašnjava Svetlana Vuković.

Njena koleginica Svetlana Lukić, pak, podseća da nisu samo emigranti iz Avganistana građani drugog reda u Srbiji.

“Kad govorimo o tome, izvinite koliko ljudi zna o tome da imamo hiljade ljudi, Roma, koji nemaju nijedan papir. Dakle, nemaju nijedan dokaz da su državljani ove zemlje. Šta to znači? To znači da nemaju pravo na socijalnu pomoć, zdravstveno osiguranje. Dakle, ne govorim o Avganistancima, govorim o ljudima koji su rođeni u ovoj zemlji bez ikakvog dokumenta”, kaže Lukićeva.

Revolucija i ideološka zbrka

Gatlifov film u fokus stavlja socijalne proteste koji su tokom recesije izbili jednom delu evropskih zemalja. Lutajući ulicama Atine, Pariza i na koncu Madrida, Beta nailazi na masovne demonstracije čiji zamajac predstavlja socijalno nezadovoljstvo građana, a kadrove sa “okupiranih” trgova prate citati iz eseja “Pobunite se!” Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, čiji je spis postao bestseler pre nešto više od godinu dana. Između Betine sudbine i razloga zašto se ljudi širom Evrope bune postoji veza, smatra antropološkinja Jelena Vasiljević koja, međutim, dodaje da je i u filmu prikazano da se u tim pokretima može videti izvesna ideološka zbunjenost koja krizu definiše kao moralnu, a ne kao sistemsku:

“Ako to nije sistemska kriza, onda nije ni politička, pa onda nema potrebe da politički artikulišete alternative. To je ono što se često vidi kao nedostatak tih protesta i na neki način je to i nedostatak ovog filma, da poveže u čemu je zapravo ta veza između Beti i demonstranata na koje nailazi.”

Prema rečima Vasiljevićeve ta je svetonazorna konfuzija prisutna i u srbijanskom društvu: “Kod nas je problem taj teret devedesetih i činjenica da su levu politiku manipulisali Milošević i JUL. Otpor prema Miloševiću nikada nije bio artikulisan kroz bilo kakvu socijalnu politiku ili politiku sa levim predzankom. On je mogao da bude samo antinacionalistički i ništa drugo.”

Trenutna dešavanja u Evropi i svetu pokazuju, prema rečima Svetlane Lukić, da su se stekli svi uslovi za revoluciju.

“I u tome ima neke jeze i straha od toga što može da se desi. S jedne strane imate strašno ubrzanje gde milioni ljudi propadaju kroz te socijalne slojeve. A, da ne govorimo o krahu čitavih država. S druge strane, imate sve ovo što gledamo i što je nedostatno s obzirom na tektonski poremećaj i na katastrofu koja se dešava. S obzirom na ono što sam čitala, ja ne vidim kako bi te stvari mogle da se zaustave, osim onim što se zove revolucija”, ističe Lukićeva.

Ima li šanse da taj predrevolucionarni talas zahvati i Srbiju? Neki od prisutnih u prepunom foajeu Dvorane kulturnog centra naveli su kao primer nedavne studentske blokade na Beogradskom univerzitetu. Međutim, politikolog Miloš Ćirić smatra da se ne može govoriti ni o kakvoj revoluciji sve dok se u srbijanskom društvu ćuti o balastu nedavne ratne prošlosti.

“Ukoliko se ne okupimo oko nekakvih vrednosti koje su izgubile svaki smisao u ovom društvu i ponovo ne osmislimo kako da ih imenujemo, ne vredi nam ni 48 bodova za studente niti srednja klasa”, istakao je Ćirić.

“Noćni razgovori” nastavljaju se u nedelju uveče, kada će se, nakon filma “Ponovo zajedno”, razgovarati o dijalogu između studenata srpske i albanske nacionalnosti na Kosovu.