Dostupni linkovi

Gost Press kluba je Zoran Hristić, kompozitor i nekadašnji muzički urednik Radio Beograda i Televizije Beograd. Dobio je otkaz u vreme Miloševića. Pisao je muziku za nekih 60 filmova i dobitnik je dve Zlatne Arene.

RSE: Koji vam je najmiliji od tih filmova?

HRISTIĆ: Sigurno Hasanaginica. Radio sam je sa velikim slikarom Mićom Popovićem i u tom filmu je po prvi put upotrebljen jedan sasvim novo napravljeni instrument. Ali, da krenem iz početka.

Kompozitor koji radi muziku za film, mora da čuje taj film. Mislim da je moja profesija da čujem. Kada sam prvi put gledao taj film, bio sam očajan jer ništa nisam čuo. Onda, sasvim slučajno, mada nisam siguran da su to slučajnosti, sretnem prijatelja, arhitektu Peđu Ristića Isusa, koji je diplomirao na akustici, na arhitekturi. Imao je prvo potkrovlje na Senjaku. Pošto je napravio jedan instrument, pozvao me da ga vidim. Čim sam pipnuo taj instrument, znao sam da je to muzika za Hasanaginicu. U to vreme nije bilo ni sintisajzera, ni elektronskih zvukova. Taj instrument smo nazvali drdafon i bio sam prvi drdafonista na svetu. Onda je došla Pula. Milena Dravić je igrala glavnu ulogu. Stvarno su ljudi u Areni bili zgranuti, jer im nije bilo jasno šta to svira. Imao sam sreću da je naš veliki književnik, Meša Selimović, bio predsednik žirija, a Mića Popović shvatio da je to, to. Ne znam da li bi baš svi to mogli. Tada sam dobio prvu Zlatnu Arenu. Nije bilo lako. Na prostorima bivše Jugoslavije bilo je sjajnih kompozitora filmske muzike.

RSE: Shvatam što su novinari u Miloševićevo vreme bili proterivani sa radija i televizije, ali zašto i muzički urednik?

HRISTIĆ: Upravo zbog novinara. Pokojni Ćuruvija me zamolio da za njegov list jedanput mesečno napišem kolumnu. Mogao sam da pišem šta hoću. Napisao sam članak u kojem sam objasnio muziku tog doba. Mislim da je to i tema našeg razgovora. Odatle je sve krenulo. Duboko sam razmišljao, kao muzički urednik, zašto je sve to tako. Muzika nije naivna stvar, nije ona sredstvo samo duhovnog uzdizanja, nadgradnje i veselja. Ona može da bude veoma upotrebljiva. Uvek navodim primer, što je istina i što je istorija svetske muzike konstatovala, da su u vreme Hitlera napisani najbolji marševi, ali su oni služili da milione ljudi povedu u suludi pohod. Mi smo generacija koja je rasla i vaspitavana u vreme komunizma. Vaspitavani smo na masovnim pesmama. I danas, kada bi me neko probudio u ponoć, znam da otpevam bez greške pesmu - U tunelu, u sred mraka, sija zvezda petokraka. Istovremeno, čitava naša generacija, pa i 30 i više generacija, nije imalo šanse da čuje Mokranjčevu Liturgiju, najgenijalnije delo srpske muzičke literature.

Onda je došlo vreme Miloševića. U celoj kolumni sam ovo vrlo kratko objasnio i niko nije rekao da to nije istina. Pošto su se oni naučili iz komunizma, vrlo dobro su upotrebili taj turbo-folk i tu novokomponovanu narodnu muziku. Veoma sam se borio protiv toga, ali su meni, kao uredniku, tvrdili da je to nešto što narod voli. To nije istina. Narod ne može da voli nešto dok mu to ne pustite preko radija i televizije. To nije bilo to što narod voli. Jednostavno, došlo je do spoja centra moći - to je bila muzika vlasti - i muzike. To nije bilo ono što narod voli, već nametnuti pogled na svet.

Novokomponovani pevači i pevačice postaju preko noći bogati, pevaju po trgovima i svo masovno trovanje ide preko ekrana, da bi se stvorio jedan prividan Potemkinov svet vlasti - nije tako strašno i sve je lepo. Prisustvovao sam kada su majke bacale decu u ruke novokomponovanih pevača. Do te mere ih je vlast podigla, jer im je to veoma odgovaralo. Onda je došlo do apsurda, do najstrašnije stvari, po meni, a to su patriotske novokomponovane pesme, pesme kao Mali Knindža. U tim spotovima Srbi pevaju uz zaklane i pečene volove u Bosni - udri, kolji i slično, držeći kame u ustima. Ta vrsta muzike učinila je svoje. Finale je pevanje po trgovima u vreme bombardovanja, trgovima na kojima sam posle ili pre demonstrirao, a debelo sam ih zaobilazio, jer me bilo sramota onoga šta se tu peva.

RSE: Dobitnik ste nacionalne penzije. Da li vam je to neka satisfakcija za sve ono što ste prošli za vreme Miloševića?

HRISTIĆ: Od države, do sada, nisam ništa dobio. Jeste, to mi je neka satisfakcija, ali i priznanje. Ipak sam zašao u neke godine i dobio kakvu-takvu materijalnu sigurnost. Lepo je to od države, od Ministarstva kulture. Ispada da hvalim Ministarstvo kulture zbog ovoga, ali zašto se do sada niko nije setio da to uradi. Gledajući spisak, zadovoljan sam što sam tu sa Mirom Stupicom, Oliverom Marković i Bokijem Kostićem, i ostalim vrlo značajnim ljudima.

RSE: Nekada su pevači narodne muzike bili prava sirotinja. Sećam se Vasilije Radojčić, koja je bila službenica Radio Beograda, sa nekom prosečnom ili ispod-prosečnom platom. Danas su zvezde sa estrade jako bogate, imaju bazene, kuće, besna kola, toalete.

HRISTIĆ: U to doba, o kome govorite, Radio Beograd je bio reper autohtone narodne kulture. Tu je bila vrlo rigorozna selekcija biranja pevača. Oni su vrlo skromno živeli, ali su bili savršeni pevači. Sada, kada ih slušam, kažem da su sjajni. Tim pevačima nije bila potrebna ogromna količina tehnike da bi im glas lepo zvučao. Ljudi su se rodili sa tim sjajnim glasom. To je trajalo dok nije novac ušao u tu vrstu muzike. Negde pre 20 godina, jedan od vrlo jakih materijalnih centara, bila je produkcija gramofonskih ploča. Znam kakav je bio sistem da snimite te ploče. Bila je to jedna vrsta stvaranja muzičke mafije, koja nije imala visoke kriterije neke umetnosti.

Šta smo postigli sa svim ovim o čemu govorim, sa turbo-folkom i novokomponovanom muzikom, koja se nigde nije proizvodila u svetu, sem kod nas? Bilo je malo u Rumuniji, ali sa visokim poetskim zahtevima. Kod nas nije bilo nikakvih poetskih zahteva. Sami smo se smejali nekim novokomponovanim pesmama. Prosto je genijalno šta su ti ljudi izmišljali. Sećam se jedne pesme - Suzama sam lepio tapete kada si došla i odvela dete. To je nešto od čega se nećemo dugo oporaviti. To je apsolutni raskid sa tradicijom. Jedan ozbiljan narod, sigurno da živi na tradiciji, da ne spominjemo Engleze. Skoro sam rekao šta se sada u Šumadiji radi. Peva se, vrti rukama i kukovima, kao da su u haremu, kao da od polumeseca i zvezde ne vide rođeni krst. To je tako, ne samo u Šumadiji, pogledajte svadbe mladih po Beogradu. Ne mogu više da edukujem ni jednu vlast o tome šta znači kultura i sport. Sport su zastava i himna i u to treba ulagati, kao i u kultura. Kuba je ponovo u žiži interesovanja sveta, isključivo preko muzike. Irci vladaju Evropom, taj mali narod sa četiri miliona genijalnih ljudi. I njih predstavlja muzika.

Komunisti su vrlo dobro znali šta ih predstavlja. Jedanput sam sedeo sa svojim prijateljem, Aleksandrom Popovićem, možda našim najznačajnijim dramskim piscem, koji je tako malo levičario. Uvek smo se više smejali, nego ozbiljno razgovarali. On mi je jednom rekao - U nekim segmentima sećaćemo se Titovog doba kao zlatnog Periklovog doba. Samo što mu nisam skočio za gušu. Posle, razmišljajući, shvatio sam da je bio u pravu. Ali, to su komunisti znali. Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu. Otvaraju se BITEF, FEST, BEMUS, cela kulturna Evropa nam dolazi na noge. Naravno da je tu bio i jedan politički faktor, ali Tito i komunisti su se dobro naučili od SSSR-a. Znam pouzdano šta znači kultura. Pre nego što ministar inostranih poslova SSSR-a negde ode, da o nečemu razgovara, oni pošalju Baljšoj teatar i svi popadaju u nesvest kada vide taj balet i operu. Onda on dođe i kaže - To smo mi. Normalno da posle toga drugačije razgovaraju. Mi u Evropsku uniju, pre svega, treba da uđemo kulturom. Ovde im nije jasno - kakva kultura? Nije im jasno?!

RSE: Gledate li Skupštinu jer tu je kultura govora?

Kultura je i ponašanje, način življenja i odnos među ljudima ...


HRISTIĆ: To je slika o kojoj govorim. Ne ogleda se kultura samo u toj vrhovnoj kulturi, nije kultura pročitana knjiga i odlazak u pozorište. Kultura je i ponašanje, način življenja i odnos među ljudima. Kada to pogledate, dovoljno je da otvorite ekran i vidite Skupštinu. Gde je tu ponašanje? Gde je tu odnos među ljudima? U kakvim kućama i porodicama žive ti ljudi koji to izgovore? Mora da ih je neko vaspitao.

RSE: Da li ste se nekada pitali zašto je Srbija, koja je bila lider u regionu, pre 20-30 godina, sada među poslednjima? Ko je kriv - Milošević, ili mi sami što smo mu verovali, ili oni oko njega, koji su napravili poseban sistem, koji se i sada razvija dalje, ali u istom pravcu?

HRISTIĆ: Da nije bilo Engleza, možda ovde ne bi bilo komunizma, ili da nisu ubili kralja Aleksandra u Marselju. To su ljudi koji razmišljaju po 50 godina unapred kada urade takve stvari. Čim je komunizam bio pri kraju, videlo se, kako ovde, tako i u Istočnoj Nemačkoj, kao i svuda, da je to na staklenim nogama.

Moj otac, koji je bio bankar i trgovac, kada sam mu šezdesetih godina rekao da ne bih išao odavde, jer baš počinjemo dobro da živimo, mada sam imao puno prilika i preko filma da odem da radim van tadašnje Jugoslavije, bio je zaprepašćen. On mi je samo rekao, i to neću nikada zaboraviti, zna čovek, time se bavio - Pazi, ovo je sve na staklenim nogama. Bio je potpuno u pravu. Te staklene noge, kada su se polomile, mi smo otišli do đavola. Drugi su se snašli, jer nisu imali rat i raspad države, a bili su kulturni narodi, kao Česi i Slovaci.

Mi, kao multi-kulturalna sredina, smo bili, po meni, fenomenalno interesantni. Upravo ta različitost među kulturama koje su živele u jednoj zemlji, koja se zvala Jugoslavija, bila je blago koje smo imali. Ta razlika u pesmama između Đevđelije, Maribora, Makedonije ili Crne Gore, to je bilo apsolutno neviđeno. Ali, ne vredi! Političari su hteli da budu očevi svojih nacija. Ovde je bilo mnogo raznih vera. Mnogo sam radio u Sarajevu i jednog momenta sam pomislio - Ako tamo pukne, ode sve do đavola. Sve je bilo dobro, dok nas je držala stara Jugoslavija. Na žalost, bio sam u pravu. To je bilo strašno.

RSE: Kao učesnik svih protesta u vreme Miloševića, da li ste očekivali, kada nestane Milošević, da će sedam godina posle njegovog odlaska Srbija da liči na ovo na šta sada liči?

HRISTIĆ: To niko od nas nije mogao ni da sanja. Svedok sam te ogromne energije naroda. Bio sam i politički aktivan, ali sam znao da onog momenta kada se rešimo Miloševića više neću biti u politici, jer sam kompozitor. Ogromna energija je upotrebljena, ona prava energija, gradska, urbana, duhovita. Najstrašnije oružje protiv jedne opskurne vlasti, ili opskurnoga vladara, kakav je bio Milošević, je bio humor, na primer humor studenata Beogradskog univerziteta. Uvek sam u podne izlazio da vidim šta studenti nose na transparentima. Najduhovitiji je bio nakon pobede Mire Marković na nekim izborima u Žagubici, a glasio je - Miro, dobićeš po žagubici (po gubici). Tom duhu nije mogao Milošević nikako da se suprotstavi. Bili su kordoni i suzavci, bilo je opasno i stavljali smo glavu u torbu, ali sećam se tog vremena kao vremena ogromne nade, skoro da smo sasvim bili sigurni. Sada, kada me pitate, posle sedam godina, samo mogu da vam kažem da sam zbunjen i da ne mogu da poznam taj narod. Građanska klasa je nosilac jednog društva. Ta građanska klasa je poslednji put bila na demonstracijama. I komunizam i svi samo žele da unište građansku klasu, a građanska klasa je nosilac države. Više je nema.

RSE: Ali ipak ćemo otići u Evropu jer 69 posto naših ljudi hoće u Evropu?

HRISTIĆ: Mi bez toga ne možemo, inače - šta ćemo?
XS
SM
MD
LG