Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Nasilje je ovde prisutno kao kontinuitet


Ratko Božović u Press klubu
Gost je Ratko Božović, sociolog kulture, profesor na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu vizualnih umetnosti.

RSE: Sve nas potresa jedna invazija nasilja. Čak je u njoj i jedan pas stradao, odsečene su mu sve četiri šape. Maskirani huligani su napali voz kod Ripnja. Mladić je iz pištolja pucao na utakmici. Kako tumačite tu invaziju nasilja?

BOŽOVIĆ: Izgleda da ostajemo u onome što je već bilo, u onome što je auto-destrukcija, na neki način forma života koja oporiče mogućnost civilnog opstajanja ili civilnog života. Nasilje je ovde prisutno kao kontinuitet. Ako ima negde kontinuiteta od devedesetih, onda je to kontinuitet nasilja u okviru ovog društva u kome vladaju nasilje, haos i bezakonje. Čini mi se da je bezakonje pretpostavka da se u toj meri i na taj način nasilje iskazuje kao naš životni stil. Čovek ne sme izaći iz kuće, a da se pri tome ne boji da mu se nešto ne dogoditi, mada i kada ostane kod kuće, takođe mu se može nešto dogoditi. To je sve jedno nesigurno življenje. Pojavili su se neki ljudi za koje nisam siguran gde bi morali biti u jednoj civilnoj uređenoj državi. Mnogi bi morali biti iza brave, ili u nekim ustanovama za lečenje. Jedan pas, koji nikome ništa nije uradio, je žrtva neke opskurne igre. To je igra u glavi ili igra u nečemu što je smišljeno kao jedna forma destrukcije, nije važno koje vrste destrukcije. Ljudi su napadnuti u vozu iz čista mira i premlaćeni. Pomalo mi to liči na film Paklena pomoranča, u kome se neki ljudi silno dosađuju i jedna forma njihovog samo-potvrđivanja, aktivnog stava ili držanja jeste da premlaćuju neke starije ljude, koji nisu mladi i koji su drugačiji od njih. Moramo udariti na one koji nisu kao mi. To je već dovoljno da ih poništavamo i uništavamo.
Čini mi se da imamo priču koja je na neki način forma imaginarnog filmskog kazivanja, ali je mi ovde imamo u relanosti. Kada vidimo zbog čega je neko izgubio glavu, zbog čega je neko bio brz na pištolju, zbog čega je neko pucao u nekoga, onda vidimo da smo negde u ovim nesretnim okolnostima i u ovoj ubrzanoj istoriji gotovo izgubili strpljenje ili samilost prema drugome ili ono što je empatije prema drugome, to da osećamo i drugo biće kao biće koje nećemo i ne smemo ugroziti.

RSE: Kako to da na utakmici neko izvadi pištolj i ubije nekoga a pri tome je sport viteška disciplina?

BOŽOVIĆ:
Utakmica je samo sredstvo da se dođe i da se napravi nasilje. To nisu istinski navijači ili oni koji vole
To više nije kulturni obrazac, nego sporni obrazac življenja, koga smo nasledili i koga živimo u ovim okolnostima novije istorije, kao nešto što je izraziti oblike jedne poremećene i sunovraćene komunikacije. Mržnju inače vidim kao poremećaj mentalne strukture u ličnosti, ko poremećaj osećajnosti.
ferplay, koji je vezan za sport. U sportu nema tragedije. Sport je anti-tragedija, ali ovo je nešto što se dešava oko sporta, u samom prostoru navijanja i navijačkog plemena. Tu imamo gomilu ljudi koji su u zajedničkom sabiranju individualnih agresivnih potencijala ili poriva, koji deluju stravično, deluju bez mozga. Njima je izgleda, u tom trenutku kada nasrću na drugoga i kada uništavaju one koji nisu njihovi navijači, i veliki mozak mali. Izgleda da tu mozga više i nema jer prevlada nekakva emocija, neko osećanje koje je više u afektivnoj blokadi uma i umovanja, razuma i razložnosti. Ostaje pitanje mržnje. Mislim da je centralna kategorija ovoga što se dešava ovde jedna razobrušena mržnja. To je mržnja koja je u nama, možda i u našem obrascu. To više nije kulturni obrazac, nego sporni obrazac življenja, koga smo nasledili i koga živimo u ovim okolnostima novije istorije, kao nešto što je izraziti oblike jedne poremećene i sunovraćene komunikacije. Mržnju inače vidim kao poremećaj mentalne strukture u ličnosti, ko poremećaj osećajnosti.

Edukovani za mržnju


RSE: Kako?

BOŽOVIĆ: Nemati osećaj za drugoga, učiniti to psu, bilo kojem živom biću ili drugom čoveku, na neki način biti u znaku jednog satanskog ili sadističkog odnosa prema drugome, je već nešto što govori o graničnoj situaciji, o ekstremizmu u ponašanju. To je ekstremizam. Sada možemo o tome razmišljati na način da li smo mi edukovani više za mržnju, nego za ljubav. Mislim da smo više, kao ratničko pleme, edukovani za mržnju, nego za ljubav, i da je ta priča stara. Tu staru matricu, koju smo već imali i koja se ovde živela uz silnu podršku, koja se vezivala i za herojstvo, za silne ratničke profile ili ličnosti, sada, u nekim mirnodopskim okolnostima ovde prepoznajemo u jednoj sunovraćenoj i drastičnoj formi. Formi koja je anti-civilizacijska, koja je anti-urbana, koja je anti-ljudska, koja je nasuprot jedne moguće inteligencije koja bi bila i moralna inteligencija.

RSE: Postoji podatak da su prošle godine u Srbiji ubijene 32 supruge. Gde to spada? Kako se može ubiti nekoga koga se voli?

BOŽOVIĆ
: Svaka pojedinačna istorija je istorija sa više nepoznatih, ali mi se čini da ta zaljubljenost i romantika, ili početak neke veze koja je u znaku ljubavi, nije nešto što traje stalno. To je nešto što se socijalnim, porodičnim i svakim drugim kontekstom na neki način troši. To stanje koje je bilo privremeno, u stalnim odnosima, koji se realizuju u okolnostima koje su kod nas krajnje sporne i problematične, na neki način nestaje, to se modifikuje u svoju suprotnost u kojoj je poremećen međuljudski odnos, u kome znamo da vidimo da je za sve ono što nismo učinili kako valja i što ne činimo kako valja, kriv uvek neko drugi. Mi imamo jedan problem sa drugošću. To je naš civilizacijski problem i problem naših individualnih strategija, ili onoga kako mi to vidimo svoja sagrešenja. Obično ih vidimo u razlozima koji dolaze od drugih. To je socijalni i ekonomski kontekst, to je onaj drugi, koji je drugačiji od nas. Zato što je drugačiji od nas, to je već dovoljno, ako možemo, da ga poništimo. To je složeno pitanje. Ovo je prava balkanska priča, prava balkanska margina.

RSE: Ima li toga i van Balkana?

BOŽOVIĆ
: Ima sigurno, ali ovde je reč o velikoj i sveprisutnoj navali nasilja kao forme. Istraživači medija o nasilju i agresiji kažu da
Mediji sada rade na podsticanju samog nasilja u svakodnevnom životu. Svi istraživači pokazuju da je opasno forsirati bilo koju formu nasilja u medijima jer mogu biti podsticaj za neko praktikovanje nasilja i edukovanje za nasilje u samoj realnosti. To je deo naše priče.
svaki čovek možda pomalo ima neke supstance nasilja, agresije ili destrukcije, ali da se to negde potiskuje. Potiskuje se na razne načine, raznim formama civilnog oslobađanja toga nasilja, pa se ponekada filmovi i mediji pojave u formi nasilja. Potisnuto nasilje, u civilnim oblicima života, se pomalo oslobađa u medijama i na filmu. Ono negde preko te komunikacije u medijama i na filmu nestaje. Kod nas, gde imamo kontekst koji je u znaku jednog drastičnog nasilja, imamo potpuno drugu stvar. Tu imamo edukovanje za nasilje, tu imamo podsticaj u odnosu na nasilje u relanosti. Mediji sada rade na podsticanju samog nasilja u svakodnevnom životu. Svi istraživači pokazuju da je opasno forsirati bilo koju formu nasilja u medijima jer mogu biti podsticaj za neko praktikovanje nasilja i edukovanje za nasilje u samoj realnosti. To je deo naše priče. Mislim da te dve teorije stoje vrlo dobro, obzirom na socijalne i civilizacijske kontekste.

Tolerantna reč ne postoji


RSE: Možda je mržnja, nasilje i surovost vezana za ljude kojima je daleko kultura?

BOŽOVIĆ:
Mnogi ljudi, koji su u našoj javnosti postali poznati, koji su se našli u vidnom polju i na političkoj sceni, su izričitom mržnjom i samo mržnjom postali poznati i priznati. Ne znam da su oni bilo šta učinili što bi bilo konstruktivno i što bi bilo u duhu tolerancije, razumevanja ili nekog toplog ljudskog talasa u njima. Mi ih znamo kao mrzitelje. Njihov identitet se iskazivao upražnjavanjem mržnje i razvijanjem mržnje. Čitave stranke i čitave partije su nastale na taj način. I danas opstaju na taj način. Oni se malo primire jer to treba iz političke kalkulacije, pragmatične ili utilitarne, a onda, kada ih malo dodirne neka provokacija, bilo koje vrste, vidimo to zversko biće u njima. Mnogi od tih ljudi, nastajući na taj način, stvarali su pomalo i uticaje u biračkom telu jer se pokazalo da je biračko telo, u jednom delu, nepismeno, u jednom delu primitivno ili u stanju premodernosti ili prepolitičkog opstajanja. Oni pomalo i vole da vide svoje lidere kako su surovi, kako su kobajagi snažni u onome što je agresija. Njihova frustracija, frustracija ljudi koje ubeđujemo ili koje nagovaramo, koje podstičemo, je zapravo frustracija koja traži odgovor, a odgovor se nalazi u agresiji. Frustracija i agresija su vrlo povezane okolnosti ili stanje kod ljudi. Tamo gde je frustracija, traži se odgovor, a odgovor na frustraciju je agresija. To je dokazano, to je opšte mesto i više to ne treba dokazivati. Problem nastaje, a čini mi se da to i jeste nevolja, kada ljudi, koji su u javnom polju, zloupotrebljavaju tu okolnost, što znaju da je njihov stil-anti-stil, dopadljiv za jedna deo biračkog tela. Oni se na taj njihov stil politički hvataju i na taj način pridobijaju ljude. Zato je ta okolnost opskurna. Mislim da mnogi i jesu u znaku agresivnog ponašanja zbog onih koje će pridobiti na taj način. Ovde umovanje ili mirna i odmerena reč ili tolerantna reč, koja hoće da bude reč sporazumevanja, ne postoji. Ovde je došlo do kraha u komunikaciji.

RSE: Koliko je za naše društvo bitno da se što pre otvori Narodni muzej, koji je sedam godina zatvoren, navodno radi rekonstrukcije? Više od tri godine je zatvoren Muzej savremene umetnosti. I knjižare su gotovo sve zatvorene. Bioskopi u Novom Sadu više ne postoje, u Beogradu su ostala samo tri ili četiri. Koliko sužavanje kulturnog pogleda utiče na surovost?

BOŽOVIĆ
: Mislim da utiče jer je kultura topli talas i ona bi trebala da dođe kao neko podsticanje ljudi da ostvare neke kreativne i moralne potencijale. Ovde je postradala moralna dimenzija egzistencije iz prostog razloga što ne postoji moralna inteligencija. Činimo drugima sve ono što ne bi želeli da drugi nama čine. To je neinteligentno. Mislim da je kultura već odavno na sporednom koloseku, da je to strukturalni problem. U kriznim okolnostima i surovom preživljavanju najvećeg dela građana, kultura se odlaže za neka bolja vremena. Za mnoge ljude to je veliki problem iz prostog razloga što imamo nesrećno siromaštvo u preživljavanju. Ti ljudi su neslobodni sa stanovišta izbora kulturnih vrednosti ili kulturne promocije jer oni ne mogu mnogo da biraju, oni su tu da dobiju ono što im se pruži i što im se nametne u neku ruku, tako da su oni u znaku jedne bitne karakteristike koja ne pripada kulturi. Ako kultura nije slobodan izbor, ako nije u znaku slobode, onda je sporna u onome što je komunikacija sa kulturom. To deluje kao nešto što je strukturalni problem u razumevanju, gde je kultura i emancipovanje jedne sredine, jednog grada, urbanitet ili odbrana urbaniteta. Ako mi izanaliziramo šta se sve dešava ovde, onda ćemo videti da je jedna turbo folk kultura svugde prisutna, ona se podržava u medijima jer je ona najjeftinija, a pri tome se zaboravlja da je ta jeftinoća najskuplja sa stanovišta uticaja koji vršimo. Ako pri tome imamo saznanje da je 70 posto ljudi funkcionalno nepismeno sa stanovišta onoga što je moderna pismenost, vezana za nove tehnologije, onda zaista možemo uspostaviti jednu korelaciju između materijalnog siromaštva i duhovne suše.

Pročitajte i ovo
Nasilje je simptom bolesnog društva
XS
SM
MD
LG