Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Borba za interese na partikulistički način


Jedan od protesta radnika u Srbiji, Foto: Branko Vučković
Kod nas partije, umesto da vode opštu politiku, da se brinu za opšte interese, one se pre svega brinu isključivo za odražavanje vlasti, a direktna posledica toga jeste populističko vođenje politike. Nije im važno ni postojanje normi, ni poštovanje normi, važno im je osigurati glasove za sledeće izbore, kaže za Press klub RSE Mladen Lazić, sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu, jedan od najboljih poznavalaca problema štrajkova, tranzicije i elite u novom vremenu.

RSE: Srbiju je zahvatio talas štrajkova. Da li to tumačite kao neku nameru da se napravi pritisak na vlast, ili su se ljudi uplašili zbog krize, da neće imati šta da jedu?

Lazić: Ima više motiva. Osnovna pozadina na kojoj se sve zbiva je vrlo teška ekonomska situacija, koja je opšta, vezana je, i za svet, i za region, i za državu. S druge strane je situacija zaoštrena pojedinačno, zbog opštih kriza i zbog transformacija. Pojavljuje se posebno snažno u nekim oblastima koje su pogođene ekonomskim problemima. Drugi element čini jedna vrsta talasa u kojima se inače socijalni procesi zbivaju. Kada počne da se odvija jedna društvena pojava, ona ima tendenciju da se širi, zato što ljudi vide kako neki reaguju na probleme, pa onda i oni, koji su u sličnim problemima, ako misle da je taj način reagovanja efikasan, to slede. To je jedna vrsta kopiranja obrasca. Treći motiv jeste politički, vezan za uobičajenu političku borbu i za korišćenje prilika da se iz opozicije na taj način, preko tih motiva, uzdrma vlast.

RSE: Možda politički centri moći utiču u nekoj situaciji više nego sindikati?

Lazić: Ti politički centri nisu toliko centri moći, to su političke stranke ili političke grupe, koje su u igri. Neke su centre moći, a neke nisu. Politički akteri, s jedne strane, sigurno deluju i postoje.

Sindikati su veliki problem. Sindikat je nešto što manje postoji, nego što izgleda. On vrlo malo postoji i to je jedan od najvećih problema u celoj posto-socijalističkoj transformaciji, a posebno u Srbiji. Manje od jedne četvrtine zaposlenih je organizovano u sindikate. I oni koji jesu organizovani, organizovani su na usitnjen način. Iako postoji krovna organizacija, kao Samostalni ili Nezavisni sindikat, koji bi trebalo da objedinjuju niz sindikata, granskih recimo, vrlo slabo deluje. Sindikalna delatnost se svodi na ono što je nekada bilo u socijalističkoj Jugoslaviji, na spontano, prostorno povezivanje radnika, obično u jednom preduzeću ili u pojedinačnim pogonima jednog preduzeća.
Ono što se zahteva je isključivo lokalno i sebično, u odnosu na drugo. Zbog toga je dvostruko problematično.

To je problem jer se onda shvatanje interesa i borba za interese odvija isključivo na partikulistički način. Ono što se zahteva je isključivo lokalno i sebično, u odnosu na drugo. Zbog toga je dvostruko problematično. Prvo, ugrožava opšte interese, a drugo, onemogućava efikasno zadovoljavanje tih posebnih interesa. Oni se mogu eventualno zadovoljiti na kratak rok, ali se ne mogu zadovoljiti na trajniji i opšti način. Kada se kaže sindikat, onda se misli na jednu usku interesnu organizovanu grupu.

RSE: Koju očigledno ni vlast mnogo ne ceni?

Lazić:
Ne može da je ceni jer vlast bi morala da pregovara samo sa nekom opšte organizovanom strukturom, gde se znaju procedure - procedure podnošenja zahteva, procedure pregovaranja o zahtevima, procedure ispunjavanja ili neispunjavanja zahteva. Ovde vlada nered. Osnovno obeležje svega toga je nered.

RSE: Kako tumačite to da radnici, koji ne rade već pet-šest godina, ne primaju plate, nemaju zdravstveno i penziono, ćute sve to vreme i odjednom se sada bune? Od nečega su morali da žive.

Lazić:
Pošto je mnogo činilaca u igri, treba ih hijerarhijski urediti. Na prvo mesto bih stavio državu i to državu na nekoliko nivoa. Pre svega postoji normativni problem kod države. Jako mnogo stvari nije uopšte normirano.

Privatni interesi


RSE: Sada će da budu doneta tri nova zakona.

Lazić: Biće, ali u pitanju su desetine zakona koji su neophodni da bi ceo taj ekonomski sistem mogao da funkcioniše. Mi smo već 20 godina u transformaciji, a još uvek brojimo zakone na prste. Cela sfera je normativno neuređena do kraja. Ona se uređuje, ali suviše sporo i daleko od toga da je celokupno uređena.
Mladen Lazić, Foto: www.politika.rs

Nije dovoljno imati samo normativno sređeno situaciju. U uslovima normativne nesređenosti, postoji drugi element koji nedostaje, a to je da norme funkcionišu. Nije dovoljno imati zakon. Da bi norme funkcionisale, potrebni su administrativni i represivni aparati - nadgledanje kako se norme sprovode i eventualno kažnjavanje ako se ne sprovode. To je još manje uređeno od normativnog.
Norme postoje, one se ne poštuju, a niko to ne nadgleda.

Imamo Komisiju za privatizaciju, ali ona uopšte ne radi. Ne sme se dogoditi da šest godina niko državi ne plaća porez. Norme postoje, one se ne poštuju, a niko to ne nadgleda.

Treći deo jeste politički sistem u kojem ove dve stvari funkcionišu - norme i poštovanje normi. To su stranački odnosi. Kod nas partije, umesto da vode opštu politiku, da se brinu za opšte interese, one se pre svega brinu isključivo za odražavanje vlasti, a direktna posledica toga jeste populističko vođenje politike. Nije im važno ni postojanje normi, ni poštovanje normi, važno im je osigurati glasove za sledeće izbore. To onda ugrožava obe prethodne sfere. To je izvorište svih problema i to je tačka u kojoj se problemi moraju početi rešavati. To je jedan plan.

Drugi plan, kontra-plan, su radnici. Oni su potpuno atomizovani i dezorganizovani. Sindikati, koji su nekada bili državni, koji su posle toga ostali nominalno u tom obliku, zastupaju vrlo malo radnika i to na rascepkan način o kojem sam govorio. Zašto nema pokreta odozdo na način na koji su se sindikati formirali? Ako, ovi koji postoje, ne zadovoljavaju, zašto se radnici ne organizuju u nove sindikate?

Naša istraživanja su potpuno nedvosmisleno pokazala da je svest naših ljudi, pripadnika svih društvenih grupa, pogotovo radnika na nivou koji smo nazvali registrativno-etatističkim, usmerena tradicionalno na državu. Oni, kada organiziju akciju, ne organizuju je jer misle da će vlastitim delovanjem nešto uraditi, nego zato što hoće da državu prisile da učini ono što bi neko drugi trebao da uradi. Oni očekuju od države da se ponaša kao ekonomski subjekt, a ne od sebe, niti od svojih poslodavaca. To je veliki problem i ta orjentacija očekivanja na državu je nešto što sprečava radnike da zaista budu efikasni i da stvore vlastite organizacije za delovanje.

RSE: Oni umeju bar na nekom lokalnom nivou da budu efikasni. U Kuršumliji su se organizovali, došla su deca iz škola, građani, neko ko nije direktno ugrožen.

Lazić: Ali to je jako mala sredina. Oni su svi međusobno povezani. To su deca ljudi koji tamo štrajkuju, to su njihovi prijatelji i rođaci.

Oni imaju jedan obrazac, a to je jedna specifična stvar i jedan od ozbiljnih problema. Oni imaju obrazac koji su ranije uspostavili - ratni veterani - jedna grupa za pritisak koja je beskrajno i uporno zahtevala da joj država da novac. Na kraju je država to uradila. Dala im je novac bez ikakve osnove. Time je pokrenula mehanizam iz kojeg se sada teško izvući. Ako su dali jednom delu stanovništva Kuršumlije, zašto ne bi dali i drugom delu? Trebalo je da se bave fabrikom. Ta parola - dajte nam da radimo - u stvari je jedna floskula. Oni ne traže zaista da rade, oni traže novac. Da traže da rade, onda ne bi tražili da im se isplati ne znam koliko plata unatrag. To je njihov osnovni interes koji se ispoljio jer se već jednom taj obrazac pokazao kao efikasan.

RSE: To se dešava velikim firmama, koje su u državnoj svojini, ali različiti su razlozi.

Lazić: Da, ali mehanizam je isti, polazi se od države i od nje se traži. Ne toliko od države, koliko od partija koje su na vlasti, od političara. Ono što je zajedničko, to je da su se stranke pokazale slabe na pritisak.

RSE: Boje se budućih izbora?

Lazić: One su populistički orijentisane, ne zanima ih opšti interes. Primarni su izbori. Pritisak se vrši iz različitih motiva, ali uvijek je orijentisan na državnu redistribuciju. Nema mehanizma delovanja, nema opšte državnog mehanizma delovanja, koji bi polazio od tih društvenih interesa, a ne od privatnih. To su posebni ili privatni interesi.


Elita i "elita"


RSE: Pretpostavljam da ste radili neka komparativna istraživanja i da znate kao je to u regionu?

Lazić:
U regionu je prethodio ovom talasu štrajkova kod nas, talas štrajkova u Hrvatskoj. U Hrvatskoj su počeli štrajkovi po sličnom obrascu - problemi vezani za privatizaciju, problemi vezani za nepostojanje normativnog okvira, do kraja definisanog okvira. Država nije efikasna i ne reaguje na sistemski način, već ad hoc. Očekuju od države da rešava slučaj po slučaj, da gasi vatru po vatru jer je već uspostavila taj obrazac delovanja.

Ima ga i u Crnoj Gori. Crna Gora je mala, pa se to manje vidi, ali je sada značajan štrajk u nikšičkoj železari, kao što je pre toga bio u fabrici aluminijuma. Nije to neobično.

U svim post-socijalističkim zemljama, ako se gleda istorija tranzicije, u prvom periodu od 1991-1995. godine, zajedno sa padom društvenog proizvoda, koji se sada i ovde događa, sa povećanjem nezaposlenosti, bio je povezan veliki talas štrajkova, sto hiljada ljudi je štrajkovalo, tražeći posao i plate.

Različito je to što su oni u tom periodu, s jedne strane, vršili stvarne, strukturne promene. Ekonomija je bila u recesiji zbog promene strukture vlasništva i strukture načina na koji je ekonomija organizovana. Na pozitivnoj strani su bila očekivanja ljudi i pristajanja ljudi da trpe jer su znali da bi iza toga trebalo da sledi poboljšanje stanja. Oni su u jednom potezu pregrmeli sve to. Imali su relativno jasan cilj, apriorni pristanak građana da se žrtvuju za postizanje tog cilja. Štrajkovi su bili samo pokušaj da se te žrtve u konkretnom slučajevima relativno smanje.

Mi smo ceo taj period propustili. Kod nas nije izvršena strukturna promena. Mi je tek sada vršimo posle 15 godina žrtava koje su ljudi podnosili. Mi treba da izvršimo promene u sasvim drugim uslovima, one primarne promene i privatizaciju, a da ne govorimo o prilagođavanju na otvorenu tržišnu ekonomiju. Sve to se sada dešava u uslovima u kojima ljudi više nemaju prostora da dalje trpe, nemaju ni strpljenja, nemaju više pozitivna očekivanja, kao što su onda oni imali.

U ono vreme sve te zemlje su imale veliku pomoć spolja. To je tada bilo politički potrebno i ekonomski moguće, zbog ekonomije koja je bila svugde u usponu. Ovo se sada zbiva u uslovima ekonomske krize, kada niko ko ima kapital neće da ga ulaže, niti ima političke volje da ga ulaže, niti smo mi iznutra spremni na to. Ulagati je moguće samo ako su relativno stabilni društveni uslovi.

RSE: Kada je Bor u pitanju, država je vodila računa kome će da ga proda. Odbila je nekog kupca. Kada je izgradnja Koridora 10 bila u pitanju, također je odbila saradnju sa nekim koga je smatrala nedovoljno ozbiljnim, ili nije verovala da će privesti celu stvar kraju. Kada prodaje fabriku, kao da ne vodi računa kome je prodaje.

Lazić: To bi moglo da se razume, ili da izgleda, kao da je razumljivo da se više brine o velikim i strateškim firmama, nego o malim i relativno marginalnim firmama. Što je važnije od toga, to je normativna uređenost. Ne bi se moglo dogoditi da se u jednom normativnom i administrativno uređenom sistemu pravi ta razlika. Ona je razumljiva, ali bi morala da se nadogradi na ovo prvo, a to je normativno administrativno tlo, da postoje tela koja deluju i procedure po kojima se deluje. Toga kod nas nema. Ili ne postoje procedure, ili ne postoje tela, ili tela ne sprovode procedure. Politički kriterijum je nadređen svim ostalim kriterijumima. To je naš temeljni problem.
Politički kriterijum je nadređen svim ostalim kriterijumima. To je naš temeljni problem.

Najzad tu su i poslodavci koji se čine kao najneposredniji krivci za sve to. Oni jesu vrlo značajni za sadašnju situaciju. Pitanje je načina na koji je formirana ekonomska elita. Dva su temeljna oblika formiranja te elite. To je s jedne strane bio transfer nekadašnjeg političkog položaja, političkih veza, u ekonomsko bogatstvo. To su ljudi koji su dospeli do velikog vlasništva, ne zato što su bili preduzetnički sposobni, nego što su bili na položajima koji su im omogućili da steknu to vlasništvo. To znači da je pitanje njihove ekonomske sposobnosti od slučaja, do slučaja. Ima i sposobnih i nesposobnih. Ovo nesposobni su se dokopali vlasništva, ali su uspeli da upropaste firme kojih su se dokopali.

Drugi mehanizam je bio korištenje potpuno nelegalnih uslova u kojima se Srbija nalazila tokom devedesetih godina. To su ljudi koje možemo nazvati u najširem smislu reči ratnim profiterima, podrazumevajući pod tim i one koji nisu bili u ratu, nego su kršili sankcije uz pomoć Vlade i na razne druge načine kriminalne načine sticali bogatstva. Oni nisu bili zainteresovani da budu preduzetnici, nego da steknu novac. Sigurno je ogromna većina njih potpuno nesposobna i nezainteresovana za poslove. Oni su još više upropaštavali veliki broj preduzeća.

Sa takvom ekonomskom elitom, koja je formirana na takav način, jako je teško vršiti strukturne reforme i očekivati velike ekonomske rezultate. Dok se ta elita ne pročisti, a to je počelo od druge polovine devedesetih godina, dok iz ekonomskih razloga ne odpadnu svi oni koji su ekonomski nesposobni, dotle ćemo imati probleme koji su vezani za personalni sastav te elite. To je dugotrajan proces.

RSE: I dalje to zovete elitom?

Lazić: Elita, u sociološkom smislu, su ljudi koji upravljaju, ili su vlasnici značajnih resursa, ekonomskih ili političkih, bez obzira na moralne, ljudske, intelektualne i sve druge kvalitete.
XS
SM
MD
LG