Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Region Balkana, uz ostale, najčešće političke probleme, zapljuskuje i talas štrajkova, pa je tako doček Nove, 2010. godine, u Crnoj Gori protekao u znaku iščekivanja razrješenja situacije sa rudarima rudnika Boksita u Nikšiću, koji su više od sedam dana proveli u rudarskom oknu, tražeći samo da im se isplati zarađeno.

Na temi radili novinari Želimir Bojović, Esad Krcić, Selma Boračić, Ankica Barbir Mladinović, Gezim Baxhaku

U Srbiji smo još ljetos svjedočili očajničkim potezima samo-povrjeđivanja radnika. Radničkih protesta, u manjem intenzitetu, bilo je i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. U ove dvije države, na kraju 2009. godine, zabilježeno je da je 80.000 ljudi, odnosno 51.000, ostalo bez posla zbog posljedica krize.

S toga se u Temi sedmice bavimo sve većim radničkim nezadovoljstvom. Pokušali smo da vidimo šta su uzroci, a kakve posljedice, kakva je perspektiva radničke klase u regionu Balkana i od čega to najviše zavisi.

NEREALNA OBEĆANJA DOVELA DO ŠTRAJKOVA

U Srbiji, svaki mesec broj štrajkova i protesta raste. Država, koja pokušava da izađe iz ekonomskih problema, izgleda, neće popuštati pred zahtevima radnika jer zna da bi to ugrozilo ionako krhku monetarnu stabilnost. Sa druge strane, mnogi veruju da se iza protesta radnika kriju i politički motivi i da bi, u slučaju omasovljenja protesta, oni mogli da dovedu i do prevremenih izbora.

U Srbiji se trenutno odvija 11 štrajkova, jedan je završen, a tri su u najavi, izjavio je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović:

„To je negde oko 10.000 ljudi. Ukupno je u ovoj godini bilo 20 štrajkova. U prethodnoj godini je bilo oko 100 štrajkova. Ovde se radi o vrlo trusnom području po socijalnim pitanjima, a to znači veliko nezadovoljstvo radnika.“

Sa druge strane, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, Branislav Čanak, kaže da su nerealna obećanja Vlade i pojedinih ministara dovela do štrajkova i protesta širom Srbije:

„Ovo što se sada dešava pred srpskom javnošću, je zbir neostvarenih obećanja koja su data u poslednjih godinu i po, čak i dve godine unazad, sa raznih mesta iz Vlade kao celine, od pojedinih ministara, od pojedinih političara bez ministarske funkcije. U svakom slučaju, podgrejana je atmosfera koja nije bila u skladu sa ekonomskim kretanjima.“


Na jugu Srbije, u malom i siromašnom gradu Kuršumlija, epicentru sadašnjih protesta, nekoliko radnika neuspešno privatizovanih preduzeća već dve nedelje blokiraju put Niš - Priština, uz podršku zdravstvenih radnika, lokalnih funkcionera, ali i srednjoškolaca:

„Hoćemo da radimo, gladni smo, žedni, hleba nemamo, lekova nemamo, decu ne možemo da školujemo!“


Kuršumlija je postala grad štrajkača ili protestanata. Svi žele novac i pomoć države, ali država nije zainteresovana da im pomogne, zato i nezadovoljstvo tamošnjih građana raste:

„Nemamo platu već dve i po godine. Od čega mi treba da živimo?“
„Već godinama firma ne radi. Mi smo na ulici, bez posla, bez plate, bez ičega, nemamo deci za hleb.“
„Dok je bilo lepo, terao sam drva, radio po šumi. Sada nema ništa.“
„Hladno je, iscrpljeni smo, umorni, ali moraćemo da istrajemo i istrajaćemo sigurno u našim zahtevima. Idemo do kraja jer mi drugog rešenja nemamo.“

Pomoćnica ministra rada i socijalne politike, Radmila Bukumirić Katić, kaže da je situacija u Kuršumliji jako loša, ali da država tu ne može puno da pomogne jer su nakon raskida ugovora o privatizaciji Drvnog kombinata „Kopaonik“, radnici ostali u pravnom vakumu:

„Sa raskidom ugovora o privatizaciji, nije bilo zakonskog osnova da radnici pređu u nadležnost akcijskog fonda, kada država o njima vodi računa, da pokuša da ih ponovo proda. Sada ti radnici nemaju zaključene radne knjižice, nije im povezan staž, nije im obezbeđeno zdravstveno osiguranje. U tome je sada veliki problem.“

Ali, to nije sve. Na drugom kraju države, u Novom Sadu, štrajkuju zaposleni u Javnom i komunalnom preduzeću, nezadovoljni odlukom gradskih vlasti da im smanji plate za 10 odsto u odnosu na prošlu godinu. Predstavnik štrajkača, Momčilo Arsenijević, kaže:

„Ne tražimo veće plate, samo da nam ostave ove koje imamo.“


U Srbiji trenutno više od 675.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.
Za to vreme u Beogradu, Sindikat medicinskih sestara i zdravstvenih radnika, preti preduzimanjem „drastičnih mera” ukoliko ne dođe do preispitivanja odluke o smanjenju broja zaposlenih u zdravstvu, kaže predstavnik ovog sindikata, Dragan Bisenić:

„Sa jednom trećinom sestara koje rade u zdravstvu ne može se imati ozbiljna zdravstvena zaštita.“


Početkom nedelje i radnici Veterinarske ustanove „Glutin” iz Padinske skele počeli su štrajk glađu, zahtevajući od Ministarstva poljoprivrede pokretanje proizvodnje i isplatu 49 zarada. Dok su oni započinjali gladovanje, oko 200 zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu, okupilo se na protestu ispred zgrade Vlade Srbije, zahtevajući preispitivanje odluke da se broj zaposlenih u toj ustanovi smanji za četvrtinu. Radnice ovog Zavoda, koje su došle iz Priboja kažu:

„Dolazimo iz Priboja gde je od 10 radnika, troje ostalo da radi, a sedam je ostalo bez posla.“
„Posle 28 godina sam izbačena kao broj. Nemoj ništa da me pitaš, hoću da vrištim.“

U Srbiji trenutno više od 675.000 ljudi živi ispod granice siromaštva. Neki sindikalni predstavnici ističu da je prosečna plata u Srbiji najniža od svih zemalja bivše Jugoslavije i ona iznosi 329 evra. Uprkos svemu tome, država je namerna da očuva monetarnu stabilnost, kaže ministra za rad i socijalnu zaštitu, Rasim Ljajić:
Rasim Ljajić: Najgore što može da se dogodi jeste da se otvori Pandorina kutija, da budemo zatrpani zahtevima za povećanje plata, posebno u javnom sektoru, što bi moglo da naruši celokupnu ekonomsku politiku Vlade

„Najgore što može da se dogodi jeste da se otvori Pandorina kutija, da budemo zatrpani zahtevima za povećanje plata, posebno u javnom sektoru, što bi moglo da naruši celokupnu ekonomsku politiku Vlade i da se ceo ovaj sistem bukvalno sruši kao kula od karata.“


Neće biti povećanja plata u javnom sektoru dok traje ekonomska kriza, poručio je sam državni vrh Srbije posle sastanka predsednika Srbije Borisa Tadića sa premijerom Mirkom Cvetkovićem i ministrima. U Vladi Srbije, dogovoreno je da se plate ne povećavaju dok se privreda i privatni sektor ne oporave. Svako povećanje plate u javnim preduzećima, u ovom trenutku, bi bilo suprotno ekonomskoj politici Vlade i izazvalo bi dalekosežne posledice na ekonomsku stabilnost Srbije, rečeno je u Vladi. To je čvrst i jedinstven stav vladajuće koalicije, rečeno je agenciji Beta posle sastanka predsednika, premijera i ministara.

Miša Brkić
, ekonomski komentator lista „Politika“, kaže da saopštenje Vlade, ali i prisustvo predsednika Borisa Tadića razgovorima, doživljava kao „gašenje požara koji je Vlada sama i izazvala“:

„Mislim da je bio poslednji trenutak da Vlada i predsednik države lupnu rukom o stol i da kažu - Dosta! To je pomama sa idejom - dajte pare i baš nas briga za sve. Čak pare traže i oni koji ne rade, čija je fabrika 20 meseci zatvorena. Oni štrajkuju i blokiraju jedan magistralni put, traže da im država isplati pare. Još veći bezobrazluk je nadomak Beograda. Elektroprivreda Srbije i termoelektrane, pošto poto hoće da podignu svoje zarade na osnovu očekivane dobiti.“

Ipak, da li su štrajkovi i protesti samo izlivi radničkog nezadovoljstava ili je pozadina nešto drugačija?

Rasim Ljajić, ali i Branislav Čanak, smatraju da se iza protesta i štrajkova naziru politički otisci, i to prvenstveno opozicionih stranaka, čiji je najvažniji interes izazvati prevremene izbore.

Čanak kaže da bi moglo da se dogodi da se protesti u Kuršumliji, Beogradu, Novom Sadu i u drugim mestima objedine u širi protest, koji neće kontrolisati sindikat, nego politički centri moći:

„Ako bi se postigla određena masovnost, to bi čak vodilo u prevremene izbore. Bojim se da iza takve želje stoji određena politička aktivnost, koja je sasvim sigurno iza zavese ove predstave koju mi gledamo.“


I dok država pokušava da nađe izvesna rešenja donošenjem nekoliko zakona, a među njima i Zakon o štrajku, radnici vlastima više ne veruju. Ministri pozivaju predstavnike štrajkača na razgovor, ali oni to odbijaju. Straimir Đokić, predstavnik radnika iz Kuršumlije, odbija te sastanke jer, kako kaže, ima loše iskustvo sa njima:

„Čim izađemo sa tih dogovora, više nikoga od njih ne možemo da dobijemo telefonom, niti da se čujemo sa njima.“


Štrajkove u privatnim preduzećima trebalo bi rešavati od slučaja do slučaja, ističu ekonomisti. Oni upozoravaju da je u nekim slučajevima reč o preduzećima koje su novi vlasnici potpuno upropastili, ali da postoji problem i među radnicima koji ne mogu da se odviknu od samoupravljanja.

„Država ne može da bude poslodavac svim građanima Srbije,“ kaže Brkić.

"ZA ŠTA SAM RADIO 38 GODINA?"

I Crnu Goru je zapljusnuo talas radničkog nezadovoljstva, koje se manifestuje sve brojnijim uličnim protestima i najavama štrajka glađu. Radnici uglavnom traže isplatu zaostalih primanja i socijalno zbrinjavanje viška zaposlenih. Zanimljivo je da svi uglavnom traže da država, to jeste Vlada, preciznije premjer Milo Đukanović, posreduje u rješavanju problema, iako ga na protestima često prozivaju kao najodgovornijeg za takvo stanje.

"Ako se ovo ne riješi gospodo, eto nas kod vas!“
„Ako krenemo za Podgoricu, u Crnoj Gori neće moći ostati sve kako je bilo. Tražimo svoje pravo.“


Ovakva upozorenja se sve češće mogu čuti na radničkim protestima, kojih je u Crnoj Gori, u posljednje vrijeme, sve više. Osim što su sve brojnije firme čiji radnici odlučuju da svoje nezadovoljstvo izraze izlaskom na ulice, osjetno je i da se to nezadovoljstvo intenzivira, pa su štrajkači sve spremniji i na radikalnije vidove protesta. Štrajk glađu je jedan od metoda, koji će upotrijebiti radnici podgoričkog Duvanskog kombinata.

Predsjednik Sindikata ove kompanije, Časlav Čađenović, rekao je da neće početi dok se premijer Milo Đukanović ne vrati sa službenog puta:

„Jedino je još ostalo da se njemu obratimo, inače je donesena odluka da se stupi u štrajk glađu.“

Nakon nedavnog protesta nikšićkih rudara, koji su danima štrajkovali, u nekoliko kilometara dugoj rudarskoj jami, u kojoj su im bili ugroženi život i zdravlje, sada u Crnoj Gori štrajkuju: podgorička Mljekara i Duvanski kombinat, a nezadovoljni su i radnici Duvankomerca. Nikšićki Željezarci su, tokom prošle nedjelje, protestovali ulicama Nikšića, a u međuvremenu su zaprijetili i blokadom saobraćajnica, pa i dolaskom u glavni grad, pred zgradu Vlade.
Sada u Crnoj Gori štrajkuju: podgorička Mljekara i Duvanski kombinat, a nezadovoljni su i radnici Duvankomerca. Nikšićki Željezarci su, tokom prošle nedjelje, protestovali ulicama Nikšića, a u međuvremenu su zaprijetili i blokadom saobraćajnica

Radničkog nezadovoljstva ima i na sjeveru. U beranskoj ciglani kažu da je, nakon privatizacije, većinski vlasnik namjerno uništio preduzeće da bi se dočepao milijunski vrijedne zemlje.

Svima je, čini se, zajedničko da se osjećaju napušteno, o čemu svjedoče izjave radnika više firmi:

„Agencija za privatizaciju se nije ni jednom oglasila.“
„Stotinu prijava smo poslali na razne adrese i niko nije reagovao.“
„Slijedeći bilborde sa porukom - prijavite kriminal - mi ga javno prijavljujemo i čekamo da vidimo da li će bilo ko išta pokrenuti u našoj državi.“

U Vladi su, u međuvremenu, čini se postali svjesni da radničko nezadovoljstvo svakodnevno raste. Činjenica je da je u kratkom vremenu došlo do više susreta predstavnika radnika i ministara, a predložena su i pojedina rješenja.

Ministar ekonomije Branko Vujović je bio istovremeno u kontaktu sa radnicima i većinskim vlasnikom Željezare, koji sada obećava isplatu do 10. februara, montažu opreme i kreditno zaduženje od 35 miliona eura.

Mljekare je primio ministar poljoprivrede, Milutin Simović, koji je radnicima ponudio pomoć, a u amortizaciju radničkog nezadovoljstva se, iako to nije njegov resor, uključio i potpredsjednik Vlade, Svetozar Marović, koji se sastao sa radnicima bivše fabrike Radoje Dakić.

Uprkos svemu, radnici su ogorčeni:

„Ovo je velika bruka i sramota, ne samo za ovaj grad, nego i za državu, za sve.“
„Za šta sam radio 38 godina? Nisam dobio ni stana, ni kredita. Nigdje ništa. Izbačen sam na ulicu. Sin ne radi. Ja, sin, snaha i unuče živimo od ženinih 300 eura.“

O rezultatima, odnosno, posljedicama nagomilanog radničkog nezadovoljstva, govori generalni sekretar Unije slobodnih sindikata, Srđa Keković:
Srđa Keković: Dvadeset godina pogrešne tranzicije i promašene privatizacije, ovaj najniži, nehumani, neoliberalni pristup, definitivno doživio kulminaciju.

„Dvadeset godina pogrešne tranzicije i promašene privatizacije, ovaj najniži, nehumani, neoliberalni pristup, definitivno doživio kulminaciju. Radnici su trpjeli i čekali da vide neki boljitak, od kojeg ništa nije bilo, da rezultat njihovog rada bude konačno benefit za radnike. Ako benefita ne bude, to može da bude katastrofalno za sve nas u Crnoj Gori.“


Situaciju u Crnoj Gori, iz radničkog ugla, na najbolji način je portretirao, tokom jednog od prošlo-nedjeljnih protesta, član rukovodstva Unije slobodnih sindikata, Aleksa Marojević:

„Šta se dešava u Crnoj Gori, u kojoj su se, za sve ovo vrijeme, snašli politika, političari, partije i biznismeni raznih nivoa, kao i lopovi, kriminalci, šverceri i špijuni? U Crnoj Gori, evropskoj i demokratskoj, samo se nisu snašli zaposleni. Kupe mrvice sa gospodskih trpeza, onih koji su iskoristili vrijeme da veliko društveno bogatstvo pretoče u svoje džepove i obesprave radnike.“


LOŠI EFEKTI LOŠE PRIVATIZACIJE


U Bosni i Hercegovini, 80.000 radnika u prošloj godini ostalo je bez posla. Zbog ekonomske krize, ali i nemara države prema privredi, najpogođenije su metalska, drvna, građevinska i hemijska industrija. Neisplaćene plate, neuplaćivanje zdravstvenog i penzionog osiguranja, najčešći su razlozi zbog kojih se radnici odlučuju da organizuju proteste i štrajkove. U sindikatu kažu da će 2010. godina biti gora od 2009., a bosansko-hercegovački radnici, zbog odnosa vlasti prema njima i njihovim problemima, najavljuju nove štrajkove.

„Čisti lopovluk, kriminal, šta ću drugo misliti.“
„Traže radnici, ali nemaju šta da traže jer oni raznesoše sve. To je toliki lopovluk, da nema više.“
„Radnička klasa je uništena.“


Radnici iz Bosne i Hercegovine zaštitu svojih prava najčešće traže na ulicama. Na asfaltu oni iznose i ljutnju i ogorčenost na situaciju u kojoj su se našli, ali i prezir prema onima koje su postavili na funkcije jer, kako kažu, ništa nisu učinili za radnike, iako su im to obećavali.

U borbi da ostvare svoja prava, već 12 dana, žene sa „muškim srcem“, kako ih zovu, nalaze se zatvorene u objektu robne kuće „Bosna“ u Zenici. Traže da im se uveže radni staž, uplate doprinosi, te da im bude isplaćena otpremnina.

Predstavnica radnica unutar robne kuće, Vahida Jusić, kaže da, bez obzira na uslove, te narušeno zdravlje većine žena, nastavljaju protest:

„Higijenski uslovi su jako loši. Koliko će epidemija uzeti stvar u svoje ruke, to će vrijeme da pokaže. Svaki dan dolazi hitna pomoć i daju nam antibiotike u vidu injekcija. Žene imaju visok pritisak, ali to se regulisati i može. Nas je strah viroze.“


Prvih dana nove godine, svoja prava na ulicama tražili su i radnici Global Ispat, koksne industrije iz Lukavca. Od Vlade Tuzlanskog kantona, kao suvlasnika lukavačke tvornice koksa, zahtijevali su isplatu zaostalih plata. Radnik u koksnoj tvornici, Nijaz Kovačević, ogorčen je odnosom vlasti spram radnika:

„Ako čovjek radi, ako ima svojih problema, zašto još da ga i poslodavac pritiska mobingom? Nema šta se ne radi. Zato se mora ići u ovaj štrajk. To pravo je jedino ostalo radniku. Mislim da će nam i to, kako su krenuli, oduzeti.“


Edhem Biber: Ovdje je najveći problem što domaća vlast ne stvara ambijente, ne bavi se rješavanjem ekonomskih i socijalnih pitanja.
Predsjednik Saveza samostalnih sindikata Bosne i Hercegovine, Edhem Biber, ističe da i loša privatizacija ima utjecaja na težak položaj radnika. Međutim, Biber najviše krivi vlast:

„Ima određenih loših efekata ove loše privatizacije. Ovdje je najveći problem što domaća vlast ne stvara ambijente, ne bavi se rješavanjem ekonomskih i socijalnih pitanja. Niko ne vodi polemiku kako ćemo preživjeti u 2010. godini, nego kako će koji zaštititi naše kolektivne i nacionalne interese, što je van pameti.“


Najteže je u hemijskoj industriji, gdje je prilikom procesa privatizacije izgubljeno 1.500 radnih mjesta. Kata Iveljić, predsjednica Sindikata hemije i nemetala Federacije Bosne i Hercegovine:

„Zasijali su takav strah i toliki mobing među ljudima prijetnjama otkazom. Radnici su prinuđeni da rade za tako niske plaće, od straha da ne bi dobili otkaz.“

Tokom prošle godine, svakodnevno je u prosjeku oko 200 radnika dobivalo otkaze. U 2009. godini, prema nekim procjenama, u Bosni i Hercegovini ukupno je bez posla ostalo oko 80.000 radnika. Najpogođenije su bile građevinska, metalna, tekstilna, te drvna industrija. Kako sada stvari stoje, iz Sindikata očekuju još težu godinu:

„Očekujemo velika nezadovoljstva i probleme kada je u pitanju industrijski sektor, odnosno proizvodni sektor u Bosni i Hercegovini, iz razloga što i dalje pada obim proizvodnje u industrijskom sektoru. Pogotovo se to odražava u oblasti građevinarstva i u oblasti drvo prerade. Naše firme ne mogu da dobiju poslove koje finansira domaća vlast, nego firme dolaze iz inostranstva da ovdje rade, dok naše građevinarstvo postepeno umire. Neće biti sjajno.“


Tokom prošle godine, svakodnevno je u prosjeku oko 200 radnika dobivalo otkaze. U 2009. godini, prema nekim procjenama, u Bosni i Hercegovini ukupno je bez posla ostalo oko 80.000 radnika.
Predsjednik Saveza samostalnih sindikata Bosne i Hercegovine, Edhem Biber, smatra da su mnoge firme iskoristile globalnu ekonomsku krizu, te posegle za otkazima, uskraćujući osnovna prava radnicima, praktično ih dovodeći do prosjačkog štapa:

„Postoji određeni broj vlasnika firmi koji zloupotrebljavaju ovu krizu, kako bi i u ovoj krizi ostvarili određene profite, kako bi smanjili prava radnika, ali postoje i određeni poslodavci koji sarađuju sa sindikatima u ovoj krizi, koji traže najbolja rješenja da ovo stanje, koje je izuzetno teško, ne bude još teže.“


Prema prognozama stručnjaka, 2010. godina biće još teža za radnike u Bosni i Hercegovini. Radnička prava će se dodatno narušavati, pa će se većina obaveza poslodavaca svesti na njihove mogućnosti prema radnicima. I dok otkazi i dalje prijete, nezadovoljstvo kod radnika će rasti, pa će se štrajkovi i protesti nastaviti i u ovoj godini, kaže ekonomski analitičar Igor Gavran:

„Oni su naravno sasvim izvjesni kada je u pitanju pogoršanje njihovog položaja, ali zbog lošeg stanja u ekonomiji, izvjesni su i vrlo očekivani i u 2010. godini, u pojačanom obimu. Sami protesti ne znače ništa ukoliko neće ishoditi neko rješenje, a u dosadašnjom periodu nadležne vlasti uglavnom nisu pokazale ozbiljnost i spremnost da ponude rješenja, osim deklarativnih najava i obećanja.“


Tokom prošle godine, radnici mnogih preduzeća stupali su u štrajk. Pored ostalih, od Vlade Federacije Bosne i Hercegovine, ostvarenje osnovnih radničkih prava, tražili su uposlenici građevinske firme „Vranica“ i radnici tvornice namjenske industrije „Pretis“. Vlasti nisu imale sluha ni za radnike firmi koje su u većinskom vlasništvu države, pa su mašinovođe Željeznica Federacije Bosne i Hercegovine nekoliko puta stupale u štrajk. Vlasti uz pomoć kredita trenutno zamazuju oči napaćenim radnicima, ali i građanima, dok i ne pomišljaju da unaprijede proizvodnju i industriju unutar zemlje, što bi zasigurno imalo dugoročnija rješenja za sve građane Bosne i Hercegovine.

LAŽNI SOCIJALNI MIR


Hrvatski su radnici vrlo razočarani. Tvrde da nema pravog socijalnog partnerstva, da ih država i kapitalisti omalovažavaju i ignorišu. Uprkos svemu, na štrajkove i proteste, odlučuju se tek onda kad su im ugrožena najelementarnija prava - radno mjesto i isplata plaća.

„Nama je najbitnije da zadržimo radna mjesta, da ostanemo svi raditi i da primimo plaću. Mi bi radili i 20 sati dnevno, nije problem, samo da radimo i da dobijemo plaću. Sve drugo je nebitno.“


Ali, kada plaće nema već četiri mjeseca (od listopada 2009. godine), kad su skladišta bez sirovina, a tvrtka više od godinu dana u blokadi, dugovi nekoliko stotina milijuna kuna, e onda, nastavlja Pero Drmić, predsjednik Radničkog vijeća u posrnuloj slavonskoj prehrambeno-prerađivačkoj tvrtki Đakovština, konačno svima postaje jasno da treba vikati „upomoć“:

„Žena radi u istoj firmi kao i ja. Imamo dvoje djece, jedno je u Zagrebu, na fakultetu, drugo tu, u srednjoj školi. Jako je teško. Osobno sam prije dvije godine tražio da prestanemo raditi, da štrajkamo, ali uvijek je bio neki izgovor da ne smijemo ili ne možemo zbog ovoga ili onoga. Mi smo svi jako dobro znali što se radilo u firmi. Nama je smiješno da je naš KUD išao prije dva mjeseca u Kinu, gdje su potrošili 200.000 eura. Isti ti predstavnici Vijeća sindikata su išli u Kinu sa KUD-om, a mi u blokadi dvije godine.“


Za razliku od Slovenije, Hrvatska od svoje neovisnosti pamti tek dva ili tri masovnija radnička prosvjeda, sve ostalo su pojedinačna nezadovoljstva i to samo, kaže sindikalna čelnica Iva Radonja, kada je „moje radno mjesto i moja tvornica“ ugrožena. Kaže da su radnici sinjske Dalmatinke to dobro osjetili jer su posljednjih 16 mjeseci, gladni i žedni, bezuspješno tražili zaštitu od neodgovornih talijanskih vlasnika, od Sinja, do Splita i Zagreba, ali ih nitko nije podržao. Zato danas s gorčinom promatraju sudbinu Đakovštine:

„Oni kažu da nisu dobili platu dva mjeseca. Mi smo imali situaciju da nismo imali devet plaća. U ono vrijeme, kada smo mi hodali po Zagrebu, oni su razmišljali kako je njima dobro, a nije ih bilo briga za Dalmatinku. Ali da su nam se priključili, da smo išli svi zajedno, da je bilo radničke solidarnosti, ne bi bilo ni Đakovštine, ni ovoga, ni onoga.“

Za razliku od Slovenije, Hrvatska od svoje neovisnosti pamti tek dva ili tri masovnija radnička prosvjeda, sve ostalo su pojedinačna nezadovoljstva
Svi radnički prosvjedi u Hrvatskoj, naglašava Radonja, imaju uglavnom identične uzroke - neisplata plaća i nekorektno ponašanje poslodavca. Istodobno, osjetljivost države na radničke probleme je nikakva:

„Država je Dalmatinku prodala braći Ladini. Trebala je nadgledati i vidjeti poštiva li se Zakon o radu i poštiva li se kupoprodajni ugovor, da li se uplaćuju porezi. Na kraju, država je došla do toga da joj braća Ladini duguju 15 miliona kuna. O čemu mi pričamo? O brizi države? Sve oni to smišljeno rade. Prodaju, ugase proizvodnju, radnike pošalju kući. Nakon prodaje ide podjela imovine na 50:50, ili na 30:70, ja ne znam. Zajedno sa državnim vrhom su to uradili.“


Nezavisni saborski zastupnik, Dragutin Lesar:

„Sada na tom primjeru Đakovštine bi se moglo propitivati funkcioniranje države. Dvije godine u toj firmi nisu plaćeni doprinosi za zdravstveno osiguranje radnika. Koliko stoljeća kazne bi ministar financija trebao dobiti koji je dozvolio da dvije godine firma ne plaća mirovinsko i zdravstveno osiguranje za svoje radnike, a da se ne poduzima ništa. To je očito kriminalno ponašanje države jer je netko od njihovih bio u to upetljan. Sada je država rekla da je jedina pomoć stečaj.“

Država, kaže Lesar, često intervenira, ali, isključivo po političkim kriterijima:

„To ovisi o kojem kapitalisti se radi. Da li je to naš grabežljivac, ili je tuđi. Ako je naš, posebice član HDZ-a, onda će država uskočiti da bi primirila i sanirala, u što boljoj mjeri, moguću političku štetu. Ako se radi o njihovom kapitalisti, onda pušta, pa čak i izaziva dodatne nemire, da bi se pokazalo kako i u drugim političkim jatima ima onih koji uništavaju tvornice. Ni na jednom primjeru nisam vidio da su ekonomske, gospodarske ili socijalne osnove bile primijenjene kod intervencije države, nego isključivo političke.“


Sve barabe, kaže Lesar, koje su tvornice dobile „na poklon“, tretiraju radnika kao nužno zlo, a i podaci iz Državnog odvjetništva govore da se više od 50 posto prijava protiv poslodavaca odbacuje već u samom startu, a samo jedan od 300 slučajeva, u posljednje tri godine, završio je kaznom zatvora:

„U Hrvatskoj nije zakonom zabranjeno radnika ne prijaviti, radniku ne dati plaću, radnika maltretirati, poduzeća uništavati i dovoditi u stečaj. Država smatra da to nije kazneno djelo i da treba pustiti poslodavce da se omaste, da bi tobože sutra mogli pomagati daljnji razvoj Hrvatske. To je još uvijek mentalitet pokojnog Tuđmana, koji nas je uvjeravao da prvih 10 godina moramo tu žrtvu podnijeti. Najgore što se može desiti je da dođe do nekontroliranog spontanog socijalnog bunta, a finiš toga može biti svakakav.“


Šime Orešković, predsjednik Poljoprivredno prehrambenog i duhanskog sindikata Osječko baranjske županije (PPDIV-a), ne vjeruje da bi u Hrvatskoj, idućih mjeseci, moglo doći do masovnijeg socijalnog bunta:

„Slučaj po slučaj će se rješavati, ali nešto masovnije da se može dogoditi - u to ne vjerujem. Nema još kritične mase za neki socijalni bunt - ide dok ide, sve za neki lažni socijalni mir.“


ZATIŠJE PRED BURU?

Na Kosovu nema Zakona o radu, koji reguliše pravo na sindikalno oragnizovanje i na štrajkove. To je jedan od razloga što su tokom prošle godine održana samo dva protesta. Sociolozi pak kažu da su građani Kosova previše politizovani, što je kod njih stvorilo inferiornost i uticalo da su im, i pored loših uslova života i rada, ekonomski problemi nevažni. Ukoliko se situacija ne promjeni, upozoravaju stručnjaci, ovo je trenutno ćutanje pred buru.

Iako u teškoj ekonomskoj situaciji, sa prosečnim platama ispod 200 evra, sa siromaštvom oko 50 odsto, sa 18 odsto ekstremno siromašnih i oko 50 odsto nezaposlenog radnog stanovništva, na Kosovu je ipak vrlo malo štrajkova u poređenju sa problemima sa kojima se njeni građani suočavaju.


Predstavnici sindikata kažu da je to iz razlog što zaposleni, ali i nezaposleni, nisu hteli da prave probleme u procesima koji su bili vezani za rešenje statusa Kosova.

„U tranziciji, u kojoj se nalazi Kosovo, a posebno u fazi privatizacije i rešavanja statusa Kosova, Unija nezavisnih sindikata Kosova bila je vrlo pažljiva jer smo želeli da se bez unutrašnjih problema okonča ono za što su mnogobrojne generacije Albanaca položile svoje živote“,
kaže Haxhi Arifi, predsednik Unije nezavisnih sindikata Kosova.

On ističe da je štrajkova bilo, ali da je na njihov broj i na masovnost uticao proces oko utvrđivanja statusa Kosova.

Iako u teškoj ekonomskoj situaciji, sa prosečnim platama ispod 200 evra, sa siromaštvom oko 50 odsto, sa 18 odsto ekstremno siromašnih i oko 50 odsto nezaposlenog radnog stanovništva, na Kosovu je ipak vrlo malo štrajkova u poređenju sa problemima sa kojima se njeni građani suočavaju
Arifi kaže da je Unija, na čijem je čelu, tokom 2008. godine organizovala dva velika protesta, u kojima su izrazili nezadovoljstvo položajem radnika i uopšte građana Kosova.

Sa Arifijem se slaže i predsednik Konferederacije slobodnih sindikata Kosova, Ali Dragusha, koji ističe da je nezadovoljstvo radnika i građana Kosova izuzetno veliko:

„Imamo veliki nedostatak pravne infrastrukture koja reguliše odnose rada i zapošljavanja, pa tako, 11 godina posle okončanja rata, još uvek nemamo Zakona o radu, koji bi trebao da reguliše odnose u toj oblasti - pravo na sindikalno organizovanje i pravo na štrajk.“


Nedostatak ovih zakona, i prema Arifiju, predstavlja veliku smetnju u ostvarivanju prava zaposlenih. Naime, od zakonske regulative na Kosovu postoji Pravilnik o radnim odnosima, koji je doneo UNMIK i koji ima, ni manje ni više, 28 članova.

Objašnjavajući sociološki aspekt činjenice da građani Kosova sve manje učestvuju u štrajkovima i protestima, sociolog, profesor doktor Fadil Maloku, kaže da su sa jedne strane građani Kosova umorni od štrajkova:

„Sa druge strane, građani Kosova su previše politizovani, što je stvorilo građansku indiferentnost i uticalo na to da za građane Kosova sve bude nevažno.“


Prema njemu, ovo ćutnje je u stvari stalan rizik, ono je u suštini zatišje pred buru, koje će nastupiti ako se situacija ne promeni na bolje:

„To je veliki rizik i za politiku i za politički establišment, kao i za same građane. Imamo loša iskustva u regionu. U Albaniji, 1997. godine, zbog nezadovoljstva, umalo nije došlo do građanskog rata. Ovo zatišje pred buru je veoma opasno jer nema sumnje da je nezadovoljstvo građana sadašnjim stanjem sve veće.“

Predsednik Konfederacije slobodnih sindikata Kosova, Ali Dragusha, ističe da je na spremnost da se štrajkuje uticala i činjenica da se dogovori između štrajkačkih odbora i Vlade, odnosno nadležnih ministarstava, koji su bili preduslov okončanja štrajka, nisu ostvarili u praksi:

„Bilo je mnogo puta obećanja i dogovora između Vlade i štrajkača, kao što je slučaj sa zdravstvenim ili prosvetnim radnicima. Rokovo za ostvarivanje štrajkačkih zahteva nisu ispoštovani od strane Vlade.“


Dragusha kaže da su ti sporazumi bili taktički i imali su za cilj da smanje tenzije i da se Vladi ostavi dosta prostora da izvrši obaveze, koje, na žalost, nikada nisu do kraja ostvarene.

Predsednik Unije nezavisnih sindikata Kosova, Haxhi Arifi, kaže kako je u zadnje vreme veoma prisutno veliko nezadovoljstvo radnika, ali i građana Kosova, sadašnjom socijalnom situacijom:

„U zadnje vreme pristižu zahtevi od sindikalnih udruženja preduzeća, iz baze gde su radnici, od ogranaka koji su deo UNSK, ali i od oko 80.000 radnika koji su u procesu privatizacije ostali bez posla. To će uticati da mi promenimo strategiju našeg delovanja, kako bi se našlo rešenje za nezaposlene, za one koji su ostali bez posla, da protesti i štrajkovi urode konkretnim rezultatima.“


Govoreći o mogućim izrazima nezadovoljstva na proleće ove godine, Dragusha kaže da su sindikati sada u daleko boljoj situaciji nego pre proglašenja nezavisnosti jer imaju jednu adresu na koju treba da se dostave zahtevi, a to je Vlada Kosova. Nedostatak koordinacije i saradnje između dve sindikalne organizacije u zemlji, sigurno da utiče na to da jača moć sindikalnog delovanja i da su sindikati, koliko i Vlada, ako ne i više, odgovorni za situaciju u kojoj se nalaze zaposleni na Kosovu.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG