Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Jauković: Licenca lekarske komore nije garancija za stručnost


Milena Jauković
Ovaj zdravstveni sistem puca na svim stranama i pokazuje se da nije uređen kako treba, da to nije sistem, nego stihija, kaže za Press klub RSE Milena Jauković, lekar specijalista, hirurg u Urgentnom centru Srbije.

RSE: Imamo više slučajeva u poslednih nekoliko meseci da je u nekoj privatnoj klinici pacijent umro prilikom potpuno banalne operacije. Umrla je jedna devojka, još se ne zna šta je razlog, ali se ispostavilo da anesteziolog nije imao licencu Lekarske komore. Mislite li da odsustvo licence može da govori o tome da neko nije dovoljno stručan lekar?

Jauković:
Kod nas je sve tako uređeno da je licenca samo formalna stvar. Pošto je ona formalna stvar, onda i formalno, pošto je nije imao, njemu može da se oduzme pravo na rad. Bez licence se ne sme raditi. To je po zakonu kažnjivo.

S druge strane, licenca nije garancija za stručnost. Možda je u svetu, ali kod nas nije. Licenca bi trebala da bude nešto što garantuje da taj neko, ko obavlja praksu, istovremeno i zna da radi svoj posao onako kako treba, kako profesija nalaže, ili kako nalaže ta grana medicine, bez obzira o kojoj se grani medicine radi. Kod nas dobijete licencu kada dokažete da ste završili fakultet, da imate specijalizaciju, kada donesete diplomu. Kako je neko završio i koliko zna, ne možete da znate u društvu, kao što je naše, gde ima toliko korupcije, toliko radnji ispod žita, gde se dve decenije nije znalo da li radiš ili ne, da li će biti nastave ili ne, pa ratno stanje, sankcije, gde vlada opšte rasulo. Da li je u pitanju lekar koji je dovoljno stručan da radi samostalno i u državnoj bolnici, je pod znakom pitanja.
Kako je neko završio i koliko zna, ne možete da znate u društvu, kao što je naše, gde ima toliko korupcije, toliko radnji ispod žita, gde se dve decenije nije znalo da li radiš ili ne.

Komora bi trebala jednog dana da uzima sve to u obzir, ali pošto imamo jako mnogo rupa, i u edukaciji, i na fakultetu, i tokom specijalizacije, to je u ovakvom stanju nemoguće. Mnogi lekari tokom studija možda i ne urade neke vežbe. Njihovi nastavnici, asistenti, docenti ili profesori, im ne drže te vežbe. Oni se između dogovaraju ko će da ih zameni, pa prođe skoro semestar kada se to nadoknađuje.

Emotivna vrednost

RSE: Vi ste se dosta trudili da pomognete u opremanju bolnice. U jednoj od klinika u Beogradu, u jednoj maloj sobi, leži četvoro bolesnika, tri žene i jedan muškarac. Svi oni imaju katetere i jako je nezgodno da budu tako izmešani. U tom hodniku, tri profesora, imaju svaki svoj kabinet, mada u njima profesori najmanje provode vremena. Da li se možda razmišlja o tome da ipak dva-tri profesora mogu da budu u istom kabinetu, a da bolesnici dobiju više soba jer je sve prenatrpano?

Jauković:
U zemlji Srbiji je to nemoguće. Ovde je prva stvar doći do svoje sobe, ako treba i srušiti i zid između dve sobe, pa proširiti svoju postojeću sobu, napraviti galeriju i staviti super nameštaj. To je stvar prestiža ovde. Neki ljudi kupuju jahte i automobile, takmiče se ko ima savremeniji mobilni telefon, ali je kod lekara stvar sobe, stvar prestiža.

Meo klinika u Americi je najpoznatija i najbolja klinika, u kojoj rade najpoznatiji stručnjaci, najveća svetska imena. Pacijent je sam u sobi i ima sav mogući komfor. Deo tog medicinskog komfor su svi aparati koji monitorišu svakog trenutka stanje bolesnika. U sobi pacijenta je i kupatilo, telefon, televizija, fotelja, dvosed. Sobe u kojima borave profesori su dva sa dva. Imaju kompjuter i jednu drvenu policu sa knjigama. Na mantilu tih profesora piše samo njegovo ime - Mark ili Džon. Tek kada otvorite knjigu klinike, vidite da je Mark najveće svetsko ime iz svoje oblasti.

Imam svoju sobu. Sobu sam delila sa koleginicom koja je umrla. Soba je pristojna i neobična je po tome što u njoj nema ničeg materijalnog vrednog. Malo je intimnija u tom smislu da kada pacijent dođe, on ne oseti da je u bolnici. Možda bih mogla da razmišljam o tome da je pretvorimo u bolesničku sobu, ali s druge strane, mnogi lekari i sestre se presvlače u toaletima ili u hodnicima. Nemaju prostorije za presvlačenje, a kamoli da imaju prostoriju gde će da odlože svoje stvari.

RSE: Jako vodite računa o pacijentima, da žive u prijatnom ambijentu, koliko on već može da bude prijatan u bolnici. Da li Vam iko kaže hvala?

Jauković:
Doživela sam to od medicinskih sestara jer su one radile u takvim uslovima koje su nedostojne čoveka, da radi bilo koji posao, a kamoli posao medicinske sestre koji je izuzetno težak. Imale su veoma teške uslove za rad, nisu imale prostor ni da sednu. To sam im omogućila, ne baš u celoj bolnici, ali skoro u celoj. One su bile zahvalne i to pokazale tako što su postavile zahvalnice na zidove Urgentnog centra, što je neobično. Meni je zbog toga neprijatno, a istovremeno, to je neprocenjivo. To nema nikakvu materijalnu vrednost, ali ima toliku emotivnu i duševnu vrednost.

RSE: Da li je bilo ljubomore sa neke strane zbog toga?

Jauković:
Toga ima dosta, ali ti ljudi, kojima dominira ljubomora kao osećanje, ni ne komuniciraju sa mnom.

Zdravstveni sistem puca na svim stranama

RSE: Ako nekome lekar iz doma zdravlja preporuči da ide na magnetnu rezonancu u Klinički centar, čeka se i po dva-tri meseca na nju. Možda je nekada nekome to jako hitno, pa mnogi to rade privatno, plate i po 20.000 dinara. U čemu je stvar? Da li je toliko siromašno zdravstvo? Negde sam našla podatak da je magnetnim rezonancama uglavnom istekao i rok trajanja.

Jauković:
Mi imamo magnetnu rezonancu i tu se pravi izvesna trijaža na stepenu hitnosti. Naravno da je to nedovoljno za razna stanja. Svakome je njegovo stanje ozbiljno, ali lekar mora da kaže koliko je šta hitno. U Urgentnom centru čeka se od tri do šest meseci, ali ukoliko treba, uradi se brzo. Obzirom da imamo jedan jedini Urgentni centar u Beogradu, dovoljno je i to da urgentni slučajevi postoje i uvek ima onih koji se ubace kao hitni, uz one koji su planirani. Neko ko to vodi, pravi trijažu prema stepenu hitnosti.

Potpuno je javna stvar da su se mnogi lekari spojili i da šalju pacijente na privatne klinike. Pošto je to moment kada neko je bolestan zapravo razmišlja o svom zdravlju, a manje o svom džepu, onda to lako proguta kao udicu i radi privatno.

Ima i mnogo onih kojima to nije potrebno i nema potrebe svaku glavobolju snimati na taj način. Taj neko ko će da kaže da nema potrebe da se radi magnetna rezonanca, mora da bude siguran u sebe i da to napiše. Malo je lekara koji će to da napišu. A to je opet stvar stručnosti.

RSE: Štrajk lekara po domovima zdravlja nije uspeo. Oni imaju jako mnogo administriranja. Svi imaju kompjutere, ali ima mnogo pisanja rukom. I u domovima zdravlja se čeka na pregled kod specijaliste. U čemu je stvar? Da li ima malo lekara ili malo zdravstvenih objekata?

Jauković:
Ovaj zdravstveni sistem puca na svim stranama i pokazuje se da nije uređen kako treba, da to nije sistem, nego stihija. Pokazuje se da niko od lekara ne obavlja svoj posao, ono za šta su se školovali i što njima njihova licenca daje. Svi lekari u domovima zdravlja su morali da dobiju licencu da bi radili posao koji se pretežno odnosi na pisanje i prepisivanje što im pacijent kaže.

Na nama jeste da saslušamo i pregledamo pacijenta i da donesemo zaključak. Ovako kako jeste je gubljenje vremena i pre svega ponižavanje pacijenta. U konačnom efektu, to je nikakvo lečenje i nikakva pomoć građanima.
Na nama jeste da saslušamo i pregledamo pacijenta i da donesemo zaključak. Da li će to da piše lekar na svom kartonu ili u računaru, nije bitno, ali mora da posveti pažnju pacijentu. Ovako kako jeste je gubljenje vremena i pre svega ponižavanje pacijenta. U konačnom efektu, to je nikakvo lečenje i nikakva pomoć građanima.

Štrajk je opravdan jer je zaista besmisleno samo pisati i prepisivati, bez učestvovanja u lečenju. Taj lekar u domu zdravlja čak nije ni u komunikaciji sa lekarima koji su u bolnicama drugog ili trećeg stepena. Čak su i u antagonizmu. Lekari specijalisti jedne druge potcenjuju, a to je potpuno jedna izgubljena situacija. Lekar koji je u domu zdravlja bi trebalo, pacijenta koji je došao kod njega, da pošalje kod specijaliste sa imenom i prezimenom i na konkretnu adresu. Sada pacijent mora da kuca na razna vrata, da sam traži kod kojeg će specijaliste da ide, od vrata do vrata. Lekar bi trebao da ima komunikaciju, da se tačno zna sa kojom bolnicom najviše sarađuje, sa kojim doktorima i iz koje oblasti. Niko nikome ne brani da stupi u kontakt sa specijalistom, da zove bolnicu, da omogući pacijentu da se liječi.

RSE: To znači da ne postoji lanac?

Jauković:
Ne postoji. Štrajk je opravdan jer su lekari potcenjeni i ne rade svoj posao, niti mogu da ga rade kvalitetno.

Štrajk nije uspeo jer je politika uradila svoje. Tamo gde su direktori članovi vodeće stranke, tamo nije bilo štrajka jer nije bilo potrebe pošto su oni uređeni. Ali zašto je tako? To govori o stanju političkih stranaka, o političkoj moći i o povlačenju konaca, o direktivama.

Moglo bi vas interesovati o ovo:
Tema sedmice RSE - Zdravstvo na aparatima za održavanje

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG