Da li srpska vlast ima kontrolu nad paralelnim strukturama koje kriju i štite haškog begunca Ratka Mladića, da li su navodi o zločinima iz izveštaja Dicka Martyja sve dalje od početka istrage i ko uopšte treba da je pokrene, kako Evropska unija da prevlada zamor od proširenja – neka su od pitanja na koja odgovara nekadašnji američki zamenik pomoćnika sekretara za Evropu i Evroaziju, stalni predstavnik u Savetu NATO i izvršni direktor i funkcioner iz Centra za transatlantske odnose Univerziteta Johns Hopkins, Kurt Volker.
Volker: Kosovu još uvek predstoji da prevali dug put, iako se mora konstatovati da je postignut značajan napredak u pogledu formiranja institucija, unapređivanja prava manjina, upravljanja i bezbednosti. Razume se, još uvek su na delu fundamentalne razlike između vlasti na Kosovu i vlasti u Beogradu u pogledu pitanja legalnog statusa, nezavisnosti, Mitrovice, tako da se na tom planu mora postići mnogo više. Razlike, međutim, postoje i unutar same Evropske unije jer pet država još uvek nije priznalo Kosovo, što takođe smanjuje efikasnost EU kad je u pitanju rešavanje problema na Kosovu. Vlada koja bude formirana posle izbora – a i za to treba vremena – moraće da se uhvati u koštac sa svim tim problemima. Razume se, trebaće joj dosta vremena da ostvari neke značajnije pomake. Smatram, međutim, da bi bilo u interesu i samog Beograda da se na Kosovu formira takva vlada koja bi bila sposobna i spremna da kreira klimu za dijalog i koja bi, uprkos nekim principijelnim razlikama, otvorila prostor za dogovore o seriji praktičnih pitanja važnih za obe strane. Nadamo se da ćemo takvu vladu na Kosovu i dobiti.
Volker: To zaista nije mali problem. Ne možemo znati činjenice o tome šta se zaista dogodilo jer istraga to tek treba da ustanovi. Međutim, nužno je pokrenuti eksternu istragu. Rekao bih da bi najbolje bilo da se ona sprovede u kontekstu Evropske unije. Neke od prethodnih istraga koje je radio gospodin Marty nisu uvek bile najuverljivije.
Volker: Pa, on je već imao neke istrage pre nekoliko godina, među njima i one o američkim tajnim zatvorima u Evropi za osumnjičene za terorizam, kao i o zatvoru u Gvantanamu, ali to nije bilo najsolidnije istraženo ili dokazano. Otuda bih ja istraživanje povodom navoda o zločinima na Kosovu ostavio pre zvaničnim organima Evropske unije nego Savetu Evrope. Osim toga, Balkan nije više ono što je bio tokom ratova na Kosovu i u Bosni. Danas, ipak, u regionu imate mnogo više odgovornih igrača, kao i mnoštvo već postignutih aranžmana sa Evropskom unijom, NATO-om i drugim institucijama, što znači da se može očekivati mnogo viši stepen kooperacije između lokalnih aktera i evroatlantskih institucija. Dakle, smatram da bi EU trebalo da ispita pomenute navode i verifikuje njihovu verodostojnost. Mora se, međutim, unapred računati i sa mogućim ishodom da nikad ne saznamo šta se tačno dogodilo, ako se uopšte dogodilo; takođe se može desiti da nikad ne ustanovimo vezu između onog što se dogodilo, ako se potvrdi da se dogodilo, sa onima koji su na vlasti na Kosovu. Međutim, svakako treba na svetlo dana izvući sve što je moguće. Marti je apsolutno u pravu kad zahteva siguran sistem zaštite svedoka, ali mora se dodati da se u nekoj budućoj istrazi i istinitost iskaza svedoka mora proveriti. Sve to treba da bude sprovedeno veoma izbalansirano i transparentno.
Kozmetička promena
Prilikom pretresa stana Darka Mladića, sina Ratka Mladića u cilju pronalaženja informacija o mestu skrivanja haškog begunca, Beograd 31. januar 2011.
Volker: Mislim da najviši predstavnici institucija vlasti u Srbiji zaista čine sve da pronađu i uhapse Mladića i da sve informacije koje u potrazi za njim smatraju značajnim dostavljaju Međunarodnom tribunalu u Hagu i široj međunarodnoj zajednici. Međutim, ja takođe čvrsto verujem da u Srbiji još uvek postoje paralelne strukture koje kriju i štite Mladića. Razume se, ne može se pouzdano znati da li je on u Srbiji ili ne, ali sam siguran da ima onih koji to znaju i koji imaju i interes i kapacitet da informaciju o tome kriju. Otuda je od krucijalne važnosti da uticaj tih paralelnih struktura bude odstranjen, odnosno, da aktuelna vladajuća elita u Srbiji zaista uspostavi autoritet i komandu nad svim skrivenim centrima i instrumentima moći u zemlji. Ako prizovemo u sećanje dane bivšeg režima, uvidećemo da tadašnja autoritarna vlast nije bila zasnovana samo na Miloševićevoj, nego i na moći raznih grupacija i struktura izvan sistema, koje su tokom ratova devedesetih inicirale i implementirale strategije i akte ekstremenog nasilja. Uveren sam da delovi tih i takvih struktura moći nisu sasvim nestali sa današnje političke scene u Srbiji. Kad kažem paralelne strukture uticaja i moći, podrazumevam pod tim organizovane skupine koje delom obuhvataju i neke segmente i nivoe obaveštajnih i bezbednosnih službi, koje još uvek uspešno umiču transparentnosti u svojim operativnim aktivnostima.
Volker: Rekao bih da se sve to može shvatiti kao refleksija činjenice da vlada u Beogradu ima pred sobom veoma kompleksne probleme. Na jednoj strani ona svakako želi ubrzano približavanje Evropskoj uniji, što se mora pozdraviti. Ne želi, dakle, da ostane zaglavljena u prošlosti već da nastavi da gradi budućnost za građane Srbije. S druge strane, politika prema Kosovu koju mora da brani u Srbiji ekstremno je složen zadatak. Ne može se zapravo ni zamisliti da se vlada Srbije - bilo koja - nađe u situaciji da mora formalno da prizna nezavisnost Kosova i da taj čin preživi. U takvoj situaciji vlast naprosto nastoji da opstane i da zemlju u tim složenim okolnostima vuče napred. Dakle, ne gledam na taj zaokret kao na puku kozmetičku promenu, ali ne vidim u njemu ni previše odlučnosti. Naprosto je, kao što rekoh, refleksija onoliko vere i napora koliko se u ovim okolnostima može uložiti da se stvari, ipak, pomeraju napred.
Volker: Mislim da ne treba tražiti problem u tome da se ljudi sastaju. Važnije je šta su poruke i šta su rezultati tih sastanaka. Da je u pitanju Milošević koji je pozvao na sastanak Karadzića i druge lidere Srba iz okruženja, bio bih veoma zabrinut jer bi u tome zaista prepoznao veliki problem. Ali, Tadić nije Milošević. Srbi iz Crne Gore sasvim sigurno neće proizvoditi nikakve pritiske da Crnu Goru vrate u federaciju sa Srbijom. Štaviše, ti sastanci bi mogli proizvesti i neke dobre stvari. Uzmite, recimo, Dodika iz Republike Srpske. Mislim da bi on od Tadića verovatno mogao čuti i sledeće poruke: vidi, budućnost Srbije je Evropska unija. Moramo raditi na tome da se prevaziđu problemi koji proizilaze iz etničkih distanci. Mi ne želimo da nas vi iz Republike Srpske zadržavate i usporavate na putu ka Evropi. Dakle, kao što sam rekao, samu činjenicu da se ti sastanci održavaju ne bih obavezno tumačio kao problem. Važno je kakve poruke će sa njih biti upućivane.
Evropski klub će pomoći da se reše ekonomski problemi
Volker: Ne verujem u to da je intencija tih okupljanja da se pravi pritisak na suverenitet susednih država. Uzmite, recimo, Crnu Goru. Ona je primer izuzetno uspešne priče u regionu. Kao nezavisna država, Crna Gora je zaista učinila velike napore da se uhvati u koštac sa nekim izuzetno ozbiljnim problemima. Činile su to i druge zemlje u regionu, ali Crna Gora je postigla izuzetne rezultate, tako da ne verujem da postoji osnov za strah da Crnu Goru bilo ko ili bilo šta može vratiti nazad.
Volker: Bilo bi zaista dobro kad bi tamošnje političke elite privele kraju pregovore i formirale vladu. Čini se da je situacija prilično jasna u pogledu šansi Zlatka Lagumdzije da predvodi budući kabinet, ali za to mu svakako treba podrška ostalih političkih blokova. Da bi uopšte mogla da se pomeri i korak napred, neophodno je da Bosna i Hercegovina ovog puta dobije vladu koja će raditi na reformski, a ne na etnički pogon. Da, dugo taj proces traje, ali i očekivalo se da hoće. Međutim, što pre vidimo reformsku vladu postavljenu na noge, to bolje jer zemlja naprosto mora da se vrati u tračnice iz kojih je ispala. Mora izaći iz ukopanosti u Dejton i stići do racionalnih institucionalnih i ustavnih rešenja, kako bi se postepeno približavala i u doglednoj budućnosti postala integralni deo evroatlantske zajednice.
Volker: Moram da kažem da bi Evropska unija morala više da poradi na tome da šanse za članstvo postanu izglednije i uverljivije potencijalnim kandidatima. Ovako, u aktuelnim okolnostima krize u evrozoni, ekonomskim teškoćama, dominantnoj retorici u mejnstrim evropskim državama dodatnu snagu dobija poruka o zamoru od daljeg proširenja, o tome da se trenutno ne može ići dalje. Ako je to poruka koja se emituje, ona zaista ne može uliti nikakvu motivaciju građanima u zemljama-aspirantima za EU – kao što su Hrvatska, odnosno, Srbija i druge države. Ljudi se, tako obeshrabreni, okreću onome što je neposredni trenutak, svojim nasušnim ekonomskim potrebama jer ne mogu da ih odlažu do ispunjenja tako dugoročnog cilja kao što je ulazak u Evropsku uniju. U konačnom ishodu, članstvo u evropskom klubu pomoći će da se ekonomski problemi reše, do njega će zaista i doći nakon ispunjenja neophodnih reformi, koje će takođe unaprediti ekonomsku situaciju zemalja-kandidata. Dakle, iako razumem frustracije ljudi zbog lošeg života i nedostatka entuzijazma u Evropskoj uniji da se brže širi, pravac u kojem se stvari kreću je dobar i siguran sam da će ga građani regionalnih zemalja i podržati.
RSE: Kakav je vaš pogled na postizbornu situaciju na Kosovu koje očekuje formiranje vlade?
Volker: Kosovu još uvek predstoji da prevali dug put, iako se mora konstatovati da je postignut značajan napredak u pogledu formiranja institucija, unapređivanja prava manjina, upravljanja i bezbednosti. Razume se, još uvek su na delu fundamentalne razlike između vlasti na Kosovu i vlasti u Beogradu u pogledu pitanja legalnog statusa, nezavisnosti, Mitrovice, tako da se na tom planu mora postići mnogo više. Razlike, međutim, postoje i unutar same Evropske unije jer pet država još uvek nije priznalo Kosovo, što takođe smanjuje efikasnost EU kad je u pitanju rešavanje problema na Kosovu. Vlada koja bude formirana posle izbora – a i za to treba vremena – moraće da se uhvati u koštac sa svim tim problemima. Razume se, trebaće joj dosta vremena da ostvari neke značajnije pomake. Smatram, međutim, da bi bilo u interesu i samog Beograda da se na Kosovu formira takva vlada koja bi bila sposobna i spremna da kreira klimu za dijalog i koja bi, uprkos nekim principijelnim razlikama, otvorila prostor za dogovore o seriji praktičnih pitanja važnih za obe strane. Nadamo se da ćemo takvu vladu na Kosovu i dobiti.
RSE: Što se tiče navoda sadržanih u izveštaju Dicka Martyja, uključujući i one o trgovini ljudskim organima, sada kao da imamo ping-pong meč između EULEX-a i Martija. EU pravosudna misija na Kosovu saopštila je da je otvorila preliminarnu istragu i pozvala izvestioca Saveta Evrope da priloži dokaze kojima raspolaže; Marty, s druge strane, poručuje da neće dostaviti dokaze i imena svedoka sve dok se ne uspostavi adekvatna zaštita svedoka. Kako po vašem sudu izaći iz ove pat pozicije? Šta i ko u međunarodnoj zajednici treba da preduzme u pogledu istrage navoda u izveštaju Saveta Evrope?
Volker: To zaista nije mali problem. Ne možemo znati činjenice o tome šta se zaista dogodilo jer istraga to tek treba da ustanovi. Međutim, nužno je pokrenuti eksternu istragu. Rekao bih da bi najbolje bilo da se ona sprovede u kontekstu Evropske unije. Neke od prethodnih istraga koje je radio gospodin Marty nisu uvek bile najuverljivije.
RSE: Šta vas navodi na taj zaključak?
Istraživanje povodom navoda o zločinima na Kosovu ostavio pre zvaničnim organima Evropske unije nego Savetu Evrope.
Volker: Pa, on je već imao neke istrage pre nekoliko godina, među njima i one o američkim tajnim zatvorima u Evropi za osumnjičene za terorizam, kao i o zatvoru u Gvantanamu, ali to nije bilo najsolidnije istraženo ili dokazano. Otuda bih ja istraživanje povodom navoda o zločinima na Kosovu ostavio pre zvaničnim organima Evropske unije nego Savetu Evrope. Osim toga, Balkan nije više ono što je bio tokom ratova na Kosovu i u Bosni. Danas, ipak, u regionu imate mnogo više odgovornih igrača, kao i mnoštvo već postignutih aranžmana sa Evropskom unijom, NATO-om i drugim institucijama, što znači da se može očekivati mnogo viši stepen kooperacije između lokalnih aktera i evroatlantskih institucija. Dakle, smatram da bi EU trebalo da ispita pomenute navode i verifikuje njihovu verodostojnost. Mora se, međutim, unapred računati i sa mogućim ishodom da nikad ne saznamo šta se tačno dogodilo, ako se uopšte dogodilo; takođe se može desiti da nikad ne ustanovimo vezu između onog što se dogodilo, ako se potvrdi da se dogodilo, sa onima koji su na vlasti na Kosovu. Međutim, svakako treba na svetlo dana izvući sve što je moguće. Marti je apsolutno u pravu kad zahteva siguran sistem zaštite svedoka, ali mora se dodati da se u nekoj budućoj istrazi i istinitost iskaza svedoka mora proveriti. Sve to treba da bude sprovedeno veoma izbalansirano i transparentno.
Kozmetička promena
RSE: Glavni haški tužilac Serge Brammertz dolazi u posetu Beogradu krajem februara. Nedavno je izjavio da će, ako se ništa ne promeni u operativnim aktivnostima potrage za optuženikom Ratkom Mladićem, njegov junski izveštaj Savetu bezbednosti UN biti negativan. S druge strane, najviši srpski zvaničnici ponavljaju da čine sve da uhapse Mladića. Da li im verujete bez i najmanje senke sumnje?
Volker: Mislim da najviši predstavnici institucija vlasti u Srbiji zaista čine sve da pronađu i uhapse Mladića i da sve informacije koje u potrazi za njim smatraju značajnim dostavljaju Međunarodnom tribunalu u Hagu i široj međunarodnoj zajednici. Međutim, ja takođe čvrsto verujem da u Srbiji još uvek postoje paralelne strukture koje kriju i štite Mladića. Razume se, ne može se pouzdano znati da li je on u Srbiji ili ne, ali sam siguran da ima onih koji to znaju i koji imaju i interes i kapacitet da informaciju o tome kriju. Otuda je od krucijalne važnosti da uticaj tih paralelnih struktura bude odstranjen, odnosno, da aktuelna vladajuća elita u Srbiji zaista uspostavi autoritet i komandu nad svim skrivenim centrima i instrumentima moći u zemlji. Ako prizovemo u sećanje dane bivšeg režima, uvidećemo da tadašnja autoritarna vlast nije bila zasnovana samo na Miloševićevoj, nego i na moći raznih grupacija i struktura izvan sistema, koje su tokom ratova devedesetih inicirale i implementirale strategije i akte ekstremenog nasilja. Uveren sam da delovi tih i takvih struktura moći nisu sasvim nestali sa današnje političke scene u Srbiji. Kad kažem paralelne strukture uticaja i moći, podrazumevam pod tim organizovane skupine koje delom obuhvataju i neke segmente i nivoe obaveštajnih i bezbednosnih službi, koje još uvek uspešno umiču transparentnosti u svojim operativnim aktivnostima.
RSE: Kako gledate na zaokret koji je Beograd napravio prošlog septembra odlučivši da se okrene Evropskoj uniji i zajedno sa njom sačini UN rezoluciju o Kosovu? Je li to suštinska promena ili tek taktički manevar?
Volker: Rekao bih da se sve to može shvatiti kao refleksija činjenice da vlada u Beogradu ima pred sobom veoma kompleksne probleme. Na jednoj strani ona svakako želi ubrzano približavanje Evropskoj uniji, što se mora pozdraviti. Ne želi, dakle, da ostane zaglavljena u prošlosti već da nastavi da gradi budućnost za građane Srbije. S druge strane, politika prema Kosovu koju mora da brani u Srbiji ekstremno je složen zadatak. Ne može se zapravo ni zamisliti da se vlada Srbije - bilo koja - nađe u situaciji da mora formalno da prizna nezavisnost Kosova i da taj čin preživi. U takvoj situaciji vlast naprosto nastoji da opstane i da zemlju u tim složenim okolnostima vuče napred. Dakle, ne gledam na taj zaokret kao na puku kozmetičku promenu, ali ne vidim u njemu ni previše odlučnosti. Naprosto je, kao što rekoh, refleksija onoliko vere i napora koliko se u ovim okolnostima može uložiti da se stvari, ipak, pomeraju napred.
RSE: Predsednik Srbije Boris Tadić okupio je pre nekoliko dana u Beogradu predstavnike Srba iz susednih zemalja – Crne Gore, Bosne, Hrvatske, Rumunije. Zašto okuplja sunarodnike iz regiona? Ima li ikakvog ozbiljnog političkog razloga za to?
Volker: Mislim da ne treba tražiti problem u tome da se ljudi sastaju. Važnije je šta su poruke i šta su rezultati tih sastanaka. Da je u pitanju Milošević koji je pozvao na sastanak Karadzića i druge lidere Srba iz okruženja, bio bih veoma zabrinut jer bi u tome zaista prepoznao veliki problem. Ali, Tadić nije Milošević. Srbi iz Crne Gore sasvim sigurno neće proizvoditi nikakve pritiske da Crnu Goru vrate u federaciju sa Srbijom. Štaviše, ti sastanci bi mogli proizvesti i neke dobre stvari. Uzmite, recimo, Dodika iz Republike Srpske. Mislim da bi on od Tadića verovatno mogao čuti i sledeće poruke: vidi, budućnost Srbije je Evropska unija. Moramo raditi na tome da se prevaziđu problemi koji proizilaze iz etničkih distanci. Mi ne želimo da nas vi iz Republike Srpske zadržavate i usporavate na putu ka Evropi. Dakle, kao što sam rekao, samu činjenicu da se ti sastanci održavaju ne bih obavezno tumačio kao problem. Važno je kakve poruke će sa njih biti upućivane.
Evropski klub će pomoći da se reše ekonomski problemi
RSE: Da, ali susedima se to nije dopalo. i Crna Gora i Bosna i Hercegovina smatraju da je to neka vrsta sofisticiranog pritiska na njihovu nezavisnost i stabilnost.
Volker: Ne verujem u to da je intencija tih okupljanja da se pravi pritisak na suverenitet susednih država. Uzmite, recimo, Crnu Goru. Ona je primer izuzetno uspešne priče u regionu. Kao nezavisna država, Crna Gora je zaista učinila velike napore da se uhvati u koštac sa nekim izuzetno ozbiljnim problemima. Činile su to i druge zemlje u regionu, ali Crna Gora je postigla izuzetne rezultate, tako da ne verujem da postoji osnov za strah da Crnu Goru bilo ko ili bilo šta može vratiti nazad.
RSE: Na Zapadnom Balkanu imamo još jedan postizborni interregnum bez vlade. U Bosni i Hercegovini tri meseca posle izbora još uvek nema centralne izvršne vlasti.
Da bi uopšte mogla da se pomeri i korak napred, neophodno je da Bosna i Hercegovina ovog puta dobije vladu koja će raditi na reformski, a ne na etnički pogon.
Volker: Bilo bi zaista dobro kad bi tamošnje političke elite privele kraju pregovore i formirale vladu. Čini se da je situacija prilično jasna u pogledu šansi Zlatka Lagumdzije da predvodi budući kabinet, ali za to mu svakako treba podrška ostalih političkih blokova. Da bi uopšte mogla da se pomeri i korak napred, neophodno je da Bosna i Hercegovina ovog puta dobije vladu koja će raditi na reformski, a ne na etnički pogon. Da, dugo taj proces traje, ali i očekivalo se da hoće. Međutim, što pre vidimo reformsku vladu postavljenu na noge, to bolje jer zemlja naprosto mora da se vrati u tračnice iz kojih je ispala. Mora izaći iz ukopanosti u Dejton i stići do racionalnih institucionalnih i ustavnih rešenja, kako bi se postepeno približavala i u doglednoj budućnosti postala integralni deo evroatlantske zajednice.
RSE: U Srbiji se u poslednje vreme ređa protest za protestom, a ima ih i drugde u regionu. Poslednja istraživanja govore da sve manje građana Srbije mari za evrointegraciju zemlje, a slični su pokazatelji i u Hrvatskoj. Dakle, zamor od proširenja postoji u Evropskoj uniji, ali zamor i razočaranje u brzinu evrointegracije na delu je i u zemljama regiona -aspirantima za EU. Ljudi, nezadovoljni svojom socijalnim i ekonomskim položajem, ne kupuju više tako lako proevropske slogane svojih vlada. Ko je za ovakvo stanje najodgovorniji?
Volker: Moram da kažem da bi Evropska unija morala više da poradi na tome da šanse za članstvo postanu izglednije i uverljivije potencijalnim kandidatima. Ovako, u aktuelnim okolnostima krize u evrozoni, ekonomskim teškoćama, dominantnoj retorici u mejnstrim evropskim državama dodatnu snagu dobija poruka o zamoru od daljeg proširenja, o tome da se trenutno ne može ići dalje. Ako je to poruka koja se emituje, ona zaista ne može uliti nikakvu motivaciju građanima u zemljama-aspirantima za EU – kao što su Hrvatska, odnosno, Srbija i druge države. Ljudi se, tako obeshrabreni, okreću onome što je neposredni trenutak, svojim nasušnim ekonomskim potrebama jer ne mogu da ih odlažu do ispunjenja tako dugoročnog cilja kao što je ulazak u Evropsku uniju. U konačnom ishodu, članstvo u evropskom klubu pomoći će da se ekonomski problemi reše, do njega će zaista i doći nakon ispunjenja neophodnih reformi, koje će takođe unaprediti ekonomsku situaciju zemalja-kandidata. Dakle, iako razumem frustracije ljudi zbog lošeg života i nedostatka entuzijazma u Evropskoj uniji da se brže širi, pravac u kojem se stvari kreću je dobar i siguran sam da će ga građani regionalnih zemalja i podržati.
