Dostupni linkovi

Reforme - centar pažnje Fonda za otvoreno društvo


Jadranka Jelinčić

Gošća Press kluba je Jadranka Jelinčić, direktorka Fonda za otvoreno društvo. Fond za otvoreno društvo postoji u 60 zemalja. Osnivač i vlasnik je Džordž Soroš, a u Beogradu Fond postoji od 1991. godine.

JELINČIĆ: Fond je nastao tri dana pre nego što je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji.

RSE: Šta su osnovne delatnosti i projekti Fonda - ono čime se bavite?

JELINČIĆ: Kako se menjao ambijent unutar koga Fond radi, tako se menjala i aktivnost Fonda za otvoreno društvo. Tačnije rečeno, menjali su se oblici rada Fonda. Fond je sve vreme sledio svoju misiju, pokušavao je da pomogne i podrži sve one u Srbiji koji su nastojali da se Srbija transformiše u jednu demokratsku zemlju, da se društvo u Srbiji transformiše u otvoreno društvo. Fond se trudio da dovede Srbiju do procesa pridruživanja Evropskoj uniji i do procesa evropeizacije, koji je i širi od samog formalnog članstva u Uniji.

RSE: Fond je oduvek bio na meti onih koji su "patriote", koji su protivnici približavanja Zapadu i Evropskoj uniji, koji negiraju demokratski put ove zemlje. S obzirom da je potpuno neizvesno kako će se završiti priča sa Kosovom, očekujete li da će radikalne snage praviti velike probleme kada je Fond u pitanju?

JELINČIĆ: Slažem se sa vama da je dominantna tema, i na političkoj i na društvenoj sceni Srbije, pitanje Kosova. To jeste važna tema i mislim da bi u svakoj zemlji zauzimala visoko mesto na lestivici prioriteta, ali to nije i jedina tema Srbije. Bilo bi dobro kada bi Srbija našla demokratskog potencijala i institucionalnih kapaciteta da se bavi i pitanjem Kosova, da zaštiti svoje interese kada je Kosovo u pitanju, da političke elite na bilo koji način taj interes Srbije definišu, ali i da se istovremeno otvori, ili ne zatvori, put za dalji razvoj Srbije. Pod tim podrazumevam, ne samo politički i demokratski razvoj, već i ekonomski.

Na žalost, neki krugovi u Srbiji imaju tendenciju da zatvaraju javni prostor za dijalog i diskusiju, da etiketiraju. Mislim da smo svi skupa, u poslednjih 17 godina, bili svedoci jedne takve tendencije, pa je ponekada to bio i dominantan diskurs, pogotovo kada nisu imali argumenata da uđu u dijalog, kada su osećali da ne zastupaju one vrednosti koje su zaista u interesu svih građana. Onda su takvi krugovi bili skloni etiketiranju.

Nešto slično očekujem i sada. Čini mi se da već neko izvesno vreme, na neki način, možemo sve učestalije da pratimo tendenciju zatvaranja prostora za javni dijalog, tako da možemo da čujemo kako se ovi ili oni nazivaju izdajnicima. Ako se ne varam, vrlo učestalo se tako nazivaju i predsednik republike i premijer, a u poslednje vreme posebno u kontekstu pregovora koji se odnose na Kosovo i budući status. U tom kontekstu, na žalost, očekujem da će se prostor za javni dijalog smanjiti i da će etikete postati opet glavno oružje u rukama nekih koji se time koriste jer nemaju ništa drugo da ponude kao alternativu. Da bi sebe zadržali na javnoj sceni, blizu vlasti, sebi obezbedili određene privilegije, oni se služe emocijama i etiketama i veliki broj građana Srbije stavljaju pod naslov izdajnika, nepatriota ili nelojalnih građana. Na žalost očekujem da će se tako nešto dogoditi i sada.

Srbija je danas različita od Srbije koju znamo iz devedesetih godina, na ovaj ili onaj način, mada se svi ne slažemo u kojoj meri je različita, ali je drugačija. Imam utisak da je broj građana, koji više ne pristupa na tu formu javnog obraćanja, veći nego što je bio tokom devedesetih. Verujem da će i Fond, kao institucija, zajedno sa drugim, za koje pretpostavljam da mogu biti izloženi ovim vrstama napada, uspeti da proširi ili sačuva prostor dijaloga i demokratije, kao i traženja puteva za razvoj Srbije.

RSE: Fond je bio tokom Miloševićevog perioda jako napadan od strane SPS-a, radikala i ostalih. Sonja Liht, imenom, prezimenom i ličnošću, stalno je bila na tapetu. Vi ste nekako uspeli da izbegnete takav tretman.

JELINČIĆ: Tretman Fonda na javnoj sceni je različit, mada ne bih rekla da je time automatski i potpuno unapređen i da još uvek oko Fonda nema, ili neće biti, raznih vrsta optužbi, napada i slično. Srbija je devedesetih bila različita i tada je neko bio za nešto, ili protiv nečega. Ukoliko ste bili protiv, ne samo Miloševića, već i takvog načina upravljanja i vladanja, već ste bili stavljeni u tu kategoriju.

Danas mislim da scena nije samo crno-bela. Danas postoje mnoge nijanse sive. Mada ne možemo reći da imamo u celeni razvijen jedan demokratski dijalog, u svakom slučaju imamo više grupa ili više interesnih grupa koje ne mogu da se opredeluju o svakom pojedinačnom pitanju samo za ili protiv. Ono što je u jednoj situaciji vaš interes, u drugoj situaciji nije, pa, prema tome, društvo postaje složenije i kompleksnije. Ne treba zaboraviti da se mnogi oni, koji su bili pomagani od Fonda tokom devedesetih, nalaze u raznim strukturama vlasti i onda nije prirodno za očekivati da Fond na jednak način bude tretiran kao što je bio devedesetih.

Ono što je danas možda izraženije to je da, ako se već Fond ne napada, onda se ignoriše. To se može videti u pojedinim medijima i u pojedinim krugovima. Pominje se ono što Fonda radi, ali se tendenciozno ne pominje u nekim situacijama, recimo da je to uradio ili pomogao Fond za otvoreno društvo. Kada neki ambasador predaje jedan medicinski instrument nekoj bolnici, koji vredi desetinu hiljada dolara ili eura, praćen je kamerama i velikom pompom. Ali to nije slučaj kada to isto radi Fond za otvoreno društvo, ili neki drugi donator.

RSE: Pomagali ste medijima, obrazovanju, kulturi, zdravstvu, ljudskim pravima, Romima, nauci.

JELINČIĆ: Moram pomenuti i civilno društvo. Reforme su centar naše pažnje, naročito posle 2000. godine jer su tada i počele da se događaju. Mislim da mediji i civilno društvo u Srbiji ne bi ovako izgledali da Fond za otvoreno društvo nije bio ovde onda kada nije bilo drugih donatora, pre 1995. godine.

RSE: Jedna vaša studija je jako zanimljiva. To je studija o informisanju nacionalnih manjina u medijima. Zapanjio me podatak da ovde već 200 godina postoji informisanje nacionalnih manjina u medijima. Da li je to tačno?

JELINČIĆ: To nije greška i to je tačno. Prava manjina, mada se to tada nije tako zvalo, nisu inovacija XX veka, niti modernog doba. To je nešto što je postojalo i što je negovano na teritoriji Austrougarske. Vojvodina je bila deo Austrougarske. Ako sada želimo da se setimo, prve srpske novine su štampane u Austrougarskoj, na jeziku koji u to vreme nije bio zvaničan jezik monarhije. Onda je činjenica da informisanje na jezicima onih, koji ne govore jezik većine, ima dugu tradiciju od dva veka.

RSE: Koliko ima medija na jezicima manjina?

JELINČIĆ: Pokušali smo da ih izbrojimo, ali u našoj studiji smo imali problem da ih klasifikujemo. Postoje mediji pisani i elektronski koji su isključivo na jezicima manjina. Njih 37 je na teritoriji cele Srbije, a od toga su tri na teritoriji van Vojvodine, a 34 izlaze na teritoriji Vojvodine, gde je najviše manjina. Postoji veliki broj medija koji izlaze u Vojvodini, koji imaju dodatke na jezicima manjina. Kada izbrojite sve ono što smo pokušali da nazovemo medijski proizvod jer nikako nismo mogli da ih klasifikujemo kao samostalne medije, glasila koji nose poruku na nekom drugom jeziku, sem srpskom jeziku, ima 107.

RSE: Po Ustavu je zagarantovano pravo manjinama i informisanje na njihovom jeziku. Rok je do kraja ove godine, za mesec dana, da se privatizuju svi ti mediji, kao i oni koji su na srpskom jeziku. Šta će se desiti ako ti vlasnici kažu da ih ne zanima celodnevni program na mađarskom ili rumunskom jeziku?

JELINČIĆ: Mislim da je to jedna bojazan zbog koje se i same manjine opiru privatizaciji medija. To sve zavisi od toga kako će da bude zavedena i sprovedena privatizacija. To zavisi od uslova prodaje, ili samog tendera jer je moguće prodavati, kao i u drugim delatnostima, jedno preduzeće tako što novog vlasnika obavežete da nastavi da se bavi istom delatnošću, da mora, ili treba, da ima odgovarajuću programsku šemu ili odgovarajuću strukturu lista. Kada bi se promišljeno definisali uslovi prodaje, ili privatizacije, mi ne bi smo morali da dođemo u jednu takvu situaciju.

RSE: Kako biste obavezali privatnika? On može da kaže da ima malu čitalačku osnovu na jeziku neke manjine i samim tim ne može da dobije reklame koje će da mu omoguće profitabilnost.

JELINČIĆ: Govorim o medijima koji su u ovom trenutku u javnoj svojini ili u vlasništvu republike Srbije. Kada se bilo koje preduzeće stavi na javnu prodaju, može da propiše uslove pod kojim se prodaje. Bilo je slučajeva u privatizaciji kada je bilo rečeno da se ta delatnost i dalje mora obavljati i da se samo pod tim uslovom firma može kupiti. Ukoliko dođe do kršenja ugovora, onda se taj ugovor o privatizaciji može i prekinuti. To nije nepremostivo i neizvodljivo. Već su se neki mediji privatizovali, uključujući i one medije koji su imali medijske proizvode na manjinskom jeziku. Medije u većini kupuju ljudi koji su zainteresovani da nastave medijsku delatnost. Pokazalo se da u jednoj novoj dinamici i u jednom novom pristupu novog vlasnika oni vrlo dinamično žive i posle privatizacije. Naime, tu postoji doktrinarna razlika. U pitanju je delom i tradicija i navika jer se veruje da će država, bilo centralna, bilo opština, uvek obezbediti najbolje uslove time što će biti vlasnik nečega. Država, time što će neki mediji postati privatno vlasništvo, nije oslobođena od toga da ne vodi brigu o informisanju na jezicima manjina i da putem raznih subvencija ohrabri novog vlasnika da proizvodi još bolji program, ili da ima list boljeg kvaliteta. Pokazalo se da novi vlasnici znaju da nađu mnogo bolje načine, i uređivanja novina i prodaje i marketinga, nego što je to uspevalo onima koji su u ime države na pomalo birokratski način upravljali tim medijima.

RSE: Vi ste već četiri godine na čelu Fonda. Osećate li pomak ka evropskim vrednostima za te četiri godine?

JELINČIĆ: Teško je odgovoriti na to pitanje. Ne bih znala ni kako to da izmerim. Mogu da kažem da je očigledno da su se formirali krugovi, bilo u civilnom društvu, bilo na političkoj sceni, koji vrlo vredno rade, uprkos svim teškoćama. U poslednjih sedam godina mnogi vredno rade kako bi približili Srbiju Evropskoj uniji i kako bi ovde došlo do razvijanja politika koje bi Srbiji omogućile da se ekonomski razvija u uslovima jednog liberalnog tržišta, gde nema monopola, gde je konkurencija slobodna, da se razvijaju demokratske institucije, da se uspostavi javna kontrola organa vlasti. U tom smislu imam utisak da veliki broj tih ljudi, i pojedinaca i institucija, vredno rade na tome.
XS
SM
MD
LG