Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Srpski udžbenici na nivou devedesetih


Dejan Ilić
Kada čitate istorijske čitanke i udžbenike za srpski jezik i književnost, vidite da se i dalje vlastita grupa predstavlja kao žrtva, da se i dalje interes vlastite grupe nadređuje nad ostalim, kaže u razgovoru za RSE program Dejan Ilić, direktor izdavačke kuće "Fabrika knjiga" i ocenjuje da obrasci u udžbenicima tokom devedesetih, dominiraju i danas.

RSE: Na skupu koji je pre nekoliko dana održan i koji je imao za temu medije i novinare u toku ratova na području bivše Jugoslavije, rekli ste da se i dan danas u udžbenicima za srednju školu pronalaze neke kvalifikacije učešća nekih zemalja bivše Jugoslavije u tom ratu?

Ilić: Rekao sam da to što se događalo tokom devedesetih nije se desilo iznenada, neočekivano i niotkuda i da je neka priprema za to što se događalo urađena još osamdesetih. Ne mislim da je neko osamdesetih svesno planiralo da se ide u rat i da se počine masovni zločini, ali neki obrasci, koji su kasnije opravdavali to što se dogodilo u toku tih ratova, svakako su se formirali tokom osamdesetih. Rekao sam da su to obrasci u kojima se vlastita grupa predstavlja kao žrtva, da su pripadnicima vlastite grupe ugroženi egzistencijalni interesi i da u ime odbrane tih interesa oni mogu da počine bilo šta jer je legitimno da se brani egzistencijalni interes pripadnika vlastite grupe, dok su pripadnici drugih grupa dehumanizovani i praktično učinjeni legitimnim metama, u nastojanju da se odbrane ti egzistencijalni interesi vlastite grupe.

Ti obrasci dominiraju tokom devedesetih. Kada se pogledaju udžbenici za osnovno i srednje obrazovanje, za srpski jezik, književnost i istoriju, vidimo i dalje te iste obrasce kako deluju i kako zapravo dominiraju u tim udžbenicima. U ovom trenutku da cela stvar krene iz početka, što se nadamo da neće, i da se ponove devedesete, isti ti obrasci bi opet bili potpuno spremni. Ni na jedan način oni nisu opovrgnuti, nisu se rasformirali, nisu delegitmisani, oni i dalje funkcionišu.

Kada čitate istorijske čitanke i udžbenike za srpski jezik i književnost, vidite da se i dalje vlastita grupa predstavlja kao žrtva, da se i dalje interes vlastite grupe nadređuje svim drugim interesima, svih drugih grupa, da je pripadnik vlastite grupe bitniji i važniji samo zbog te svoje pripadnosti, a da svi drugi nisu bitni i važni. Naprosto ne postoji jedan, univerzalni moral, nego jedan partikularni moral koji pripadnika vlastite grupe i vlastitu grupu vrednuje više od svih drugih. Imamo te obrasce koji dominiraju i dan danas.

Kada u tim udžbenicima za istoriju morate da obradite i poslednju deceniju XX veka, ne znate kako to da uradite jer su decu sve vreme učila kako su Srbi stalno bili ugroženi, kako su Srbi veliki heroji i junaci, kako su uvek bili žrtve, kako nikada nikome ništa nažao nisu uradili, a kada su išli u rat, išli su da se brane, nikada nisu išli u osvajačke ratove. To i nije istina jer Balkanski ratovi mogu da se gledaju kao osvajački ratovi. Nekoliko pohoda srpske vojske na Albaniju se mogu posmatrati kao osvajački pohodi.
Sa poslednjeg Sajma knjiga u Beogradu, decembar 2009, foto Vesna Anđić

Onda dođu devedesete koje nemate kako da predstavite. U tim udžbenicima se za rat u Bosni kaže da je rat u Bosni i Hercegovini počeo 1992. godine, ne zna se ko ga je počeo, ne zna se zašto ga je počeo, a onda je Hrvatska, 1993. godine napala Bosnu i Hercegovinu. To sam učio sa svojom decom i treba nešto da im objasnim. Te dve rečenice nemaju apsolutno nikakvog smisla. Takav sistem i dalje funkcioniše, a hoćete da gradite dobre odnose sa susedima, hoćete da napravite neki diskontinuitet sa devedesetim, hoćete da donesete Rezoluciju o Srebrenici. Kako da je donesete? Meni je potpuno jasno da Parlament ima problem sa donošenjem. Ako su se ti ljudi školovali u školama koje primenjuju takve programe, ti ljudi ne mogu da prihvate Rezoluciju o Srebrenici. Šta je problem da se poubijaju tamo neki ljudi, ako mi time štitimo vlastite interese?! Drugi argument kaže da ako mi sada prihvatimo tu Rezoluciju, mi bacamo ljagu na buduća pokolenja malih Srba. Onda se čovek pita - da li Rezolucija bacala ljagu, ili ono što je urađeno baca ljagu? Šta je tu predmet stida i sramote? Da li to što ćemo reći da se to dogodilo, ili to što je učinjeno? To je jedna konfuzija koja se sasvim koherentno i dosledno naslanja na nastavne programe koji su i dalje važeći u školama u Srbiji.

RSE: Vi ste ostvarili saradnju sa Ministarstvom kulture Hrvatske oko knjige Dubravke Ugrešić. Imate li još neke vidove saradnje sa njima?

Ilić: To je bilo davno. Sistemski, nije moguće da ostvarim saradnju sa Ministarstvom kulture Hrvatske. To je bio projekt izdavanja izabranih dela Dubravke Ugrešić i u tom projektu je učestvovala izdavačka kuća iz Srbije, koju sam tada vodio, i izdavačka kuća iz Hrvatske. Mi smo ovde tražili pomoć od Ministarstva kulture Srbije, a izdavačka kuća iz Zagreba je tražila pomoć od Ministarstva kulture Hrvatske. I jedno i drugo Ministarstvo je izašlo u
Neke izdavačke kuće svoju izdavačku koncepciju zasnivaju na tome da preuzimaju izdanje iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine ili da sarađuju sa autorima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i da ih objavljuju ovde...
susret našim zahtevima. To je bio prvi zajednički projekt u polju kulture iza koga su stajali zajedno Ministarstva kulture Srbije i Hrvatske.

Moji odnosi sa ljudima koji žive u Hrvatskoj i sa ljudima koji žive u Bosni i Hercegovini, su onakvi kakvi mogu biti, neki privatni odnosi gde se sa nekim ljudima družim i neki poslovni odnosi koji su mogući. Postoje izdavačke kuće sa kojima povremeno sarađujemo i radimo zajednička izdanja i knjižare za koje smatram da bi bilo dobro da u svojoj ponudi imaju knjige koje objavljuje Fabrika knjiga. Ta saradnja ide najnormalnije moguće.

Ne postoji niti jedna administrativna prepreka da sarađujete na tim zajedničkim izdanjima i ne postoji niti jedna administrativna prepreka da knjige pređu granice. Knjige su oslobođene carina. Morate da platite troškove špedicije, ali više nemate niti jedan drugi trošak. U ovom trenutku, protok knjiga, a čini mi se i drugih kulturnih dobara, je potpuno neometan i zavisi isključivo od volje aktera koji se bave kulturom na bilo koji način. Ako rešite da sarađujete sa nekim iz Bosne i Hercegovine ili sa nekim iz Hrvatske, nemate nijednu administrativnu prepreku da tu saradnju ostvarite. Ako se saradnja događa, događa se po volji ljudi koji to žele, ili, ako se ne događa, to je svesna odluka ljudi koji se bave kulturom da ne sarađuju.

RSE: Da li još neko od izdavača sarađuje?
Ilić: Jako mnogo. Neke izdavačke kuće svoju izdavačku koncepciju zasnivaju na tome da preuzimaju izdanje iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine ili da sarađuju sa autorima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i da ih objavljuju ovde. Čitav niz takvih kuća, do kojih mi je stalo i čiji rad pratim, sarađuju. Ivan Čolović u svojoj Ediciji XX vek sistematski objavljuje relevantne autore iz Hrvatske, koji se bave onim što je inače osobeno za Ediciju XX vek - antropologijom i nekim društvenim naukama. Ako je pratite, imaćete jedan sasvim pristojan uvid u tu vrstu produkcije koja se događa u Hrvatskoj.

Ima i čitav niz drugih izdavačkih kuća koje objavljuju beletristiku, a praktično su autori iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Oni su prisutni na književnoj sceni Srbije na isti način kako su prisutni i u svojim zemljama. Morao bih jako da se potrudim i mislim da ne bih uspeo da navedem ni jednog relevantnog autora iz Hrvatske koji nema svog izdavača u Srbiji. Ta komunikacija postoji i ona funkcioniše najnormalnije. To sada više nije nikakav problem.

Kada smo počeli da radimo Ediciju XX veka, Ivana Čolovića, to je bilo 1999./2000. godine. Bili smo praktično prvi koji smo to počeli da radimo. To je tada bilo pomalo neobično, ali nismo imali nikakvih problema da to radimo. Danas je to najnormalnija stvar i danas niko i ne razmišlja više o tome da li će ili neće, već da li vam se to sviđa, ili ne. Više nije bitno odakle taj autor dolazi.

RSE: Da li je i to na neki način uticalo da dođe do propasti velikih izdavačkih kuća kao što je Nolit, Prosveta, Filip Višnjić, BIGZ?
Ilić: Bavim se ovim poslom već dosta dugo. Ne umem da objasnim kako su te izdavačke kuće propale. Uopšte to ne razumem. San svih izdavača je da ima infrastrukturu koju je imala Prosveta, Nolit ili BIGZ. Ne mogu sebi da nacrtam kako bih mogao da propadnem da na raspolaganju imam takvu jednu infrastrukturu. Ako me sada pitate kako su te kuće propale, ne bih znao da vam odgovorim, čini mi se da je nemoguće da one propadnu. Zašto su i kako one propale, stvarno nemam pojma, ali ako su sa takvim kapacitetima uspeli da popadnu, onda mi nije žao što su propale.

Samo da imate knjižaru GecaKon, možete zauvek da se bavite ovim poslom i da ne strepite za svoju egzistenciju. Kada bi mi sada neko dao taj prostor u samom centru Beograda, u Knez Mihajlovoj ulici, u najprometnijoj ulici Beograda, mislim da bih za pet godina bio bogat čovek. To je mesto iz snova, možete čuda da pravite na tom mestu.

Njih je sada kupila jedna navodno velika beogradska izdavačka kuća i navodno veliki lanac. Oni sada kao štrajku i to sada ne funkcioniše. Meni je to smešno. Smešno je da neko kaže da nisu dovoljno zaradili za svoje plate, ili da vlasnik kaže da se oni ne trude dovoljno. Vidite da je to sasvim deseta priča i da to nema veze sa poslom kojim se bavimo.

RSE: Kako se osećate kada vidite da te velike knjižare postaju parfimerije ili butici?
Ilić: Nemam neki poseban stav o tome. Mislim da je napravljena jedna ogromna greška. To je bilo potpuno smešno. Imali ste uslov kada se prodavala Prosveta da GecaKon mora da ostane knjižara i ko god kupio Prosvetu, morao je da garantuje da će ona ostati knjižara. Onda je država donošenjem takve klauzule smatrala da je nešto uradila za ovdašnju kulturu. Mislim da je najbolje da se ona zatvori i da se pretvori u parfimeriju jer ovo, kako ona
Kiosk izdavaštvo definitivno narušava knjižarsko izdavačku infrastrukturu u Srbiji i direktno joj šteti. Kiosk izdavaštvo ekonomski u Srbiji nije održivo...
sada izgleda, je ruglo i ona zapravo pravi nama štetu time što postoji. Kada ne bi postojala, manje bi nam štete pravila. Knjižara tako ne treba da izgleda i to nije posao koji treba da se radi na taj način.

Mislim da su propali jer nisu dobro radili. BIGZ se u jednom trenutku direktno stavio u službu jedne politike koja je dovela do tih devedesetih i sada treba da oplakujem BIGZ. Nije mi to nešto da prolivam suze.

Miloš Stambolić je jedan od mojih uzora jer to što je on uradio u Nolit-u, te edicije koje je on pokrenuo i način na koji je on sarađivao sa ljudima je uzor kako jedan izdavač treba da deluje i kako jedan urednik treba da radi. Meni je žao što se ime Miloša Stambolića, kao urednika, na neki način izgubilo. Iza Miloša Stambolića stoje edicije Sazvežđa, Književnost i civilizacija, koje su praktično 70-tih i 80-tih bukvalno menjale shvatanje kulture u Srbiji. Generacije i generacije ljudi, koji su se bavili humanističkim i društvenim naukama, su se školovale na tim knjigama. Taj čovek je direktno oblikovao ono što je najvrednije u našoj humanistici i našim društvenim naukama. Meni je žao što njegovog imena više nema na jedan ozbiljan način.

RSE: Koliko Vas ugrožava kiosk izdavaštvo?
Ilić: "Fabrika knjiga" se bavi vrlo posebnom vrstom izdavaštva i naše knjige ne ciljaju na neku veliku publiku, tako da se sa kiosk izdavaštvom potpuno mimoilazimo.

Kiosk izdavaštvo definitivno narušava knjižarsko izdavačku infrastrukturu u Srbiji i direktno joj šteti. Dok god se u Srbiji ne donese zakon da medijske kuće ne mogu da objavljuju knjige, da izdavači ne mogu imati knjižare i da knjižari ne mogu imati izdavačke kuće, mi ćemo trpeti tu štetu. Kiosk izdavaštvo ekonomski u Srbiji nije održivo. Kuće koje su se time bavile su samo gubile novac.

RSE: Šta im je bio motiv?
Ilić: Ne znam. Narodna knjiga koja se bavila kiosk izdavaštvom više ne postoji. Novosti su pre dve godine bile u ozbiljnoj krizi zbog knjiga koje su objavile, pa im je Ministarstvo prosvete, bez ikakvog konkursa, otkupilo gomilu knjiga i poslao ih u biblioteke osnovnih i srednjih škola u Srbiji. Nemam ništa protiv toga, kao to su bile jeftine knjige, ali, oni su objavili Prokletu avliju Ive Andrića bez jednog dela knjige i to je završilo u školskim bibliotekama. Objavili su Derviš i smrt Meše Selimovića sa slovnom greškom na naslovnoj strani, pa se ta knjiga zove Drviš i smrt. Oni nisu dobro poslovali, to je bio promašaj i onda je država stala iza toga i otkupilo knjige za škole. U tom trenutku je novac ušao u Novosti, a neke bezvredne knjige ušle su u škole.

Na taj način se ruši temelj struke i posla kojim se bavim. Neće se dogoditi taj dana kad će Fabrika knjiga isporučiti knjige u kioske i kada će biti za njih zainteresovano 50.000 ljudi u Srbiji. Ove knjige, da bi mogle da iziđu u susret velikom broju čitalaca, da bi veliki broj čitalaca mogao da bude zainteresovan za te knjige, su rađene u tiražima od 20.000 do 50.000 ili više hiljada primeraka a prodavale su se u 5.000 primeraka.

Pokazalo se da nije tačno da vi sada morate da krenete u susret čitaocima, da morate da im podilazite sa cenom. Kao, razlog zašto ljudi ne čitaju je da su knjige skupe i ne mogu nigde da se nađu. Pa evo, sad ste stavili jeftine knjige, istina ništa ne valjaju ali su jeftine, i kao bile su svuda dostupne, pa ih ljudi opet nisu kupovali. Dakle, problem je negde drugde.

RSE: Koliko vas kompjuter ugrožava? Koliko sam čula, deca odu na Internet pa nađu Rat i mir, ili neku drugu lektiru, i pročitaju ih u jednoj formi.
Ilić: Dok sam ja bio u školi, mi smo jedni drugima prepričavali knjige iz lektire. Fabrika knjiga se bavi vrlo specifičnim izdavaštvom i naša ciljna grupe je vrlo mala. Teško može da nas ugrozi nešto poput dostupnosti informacija na Internetu ili razmena informacija između dece koja pokušavaju da reše nekako tu školsku lektiru.

Načelno mislim da su deca čak i u pravu jer vi kada gurate deci u trećem razredu srednje škole da čitaju te neke ogromne romane, nije im lako. Onaj koji je sastavio taj program, nije baš imao mnogo u glavi. Praktično, tek kada napunite neke ozbiljne godine i imate neko životno iskustvo, onda sednete da čitate Rat i mir, onda zapravo vidite šta se u toj knjizi nalazi i tek onda možda možete na relevantan način o njoj da komunicirate. To su četiri debele knjige koje morate da pročitate za dve nedelje. Ako se bavite samo time i ako brzo čitate, možda i možete brzo da ih pročitate, ali ako idete u školu i morate da stignete sve druge obaveze, to nije moguće. Naravno da će deca da pribegnu svemu drugom, samo da ne moraju da isčitavaju to čudo.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG