Nestabilan kurs dinara nije iznenađenje

RSE: Guverner Narodne banke je prodao 89 miliona evra, ne bi li na taj način popravilo kurs dinara, ali dinar i dalje pada, a evro raste. Šta je uzrok?

Stepanović: Guverner je oko Nove godine žestoko optuživan da ne želi da prodaje devizne rezerve, da brani kurs dinara, jer kada bi ih prodao, kurs dinara bi se stabilizovao. Sada je guverner prodao blizu 90 miliona evra i to kurs nije smirilo.

Ne može Narodna banka čuvati kurs dinara u situaciji u kojoj sve drugo slabo funkcioniše. Svetska je ekonomska kriza, pa i krizu u zemlji. Totalno je smanjen dotok stranih i domaćih investicija. Velika je potražnja za devizama. Priliv kapitala ne postoji. Nema privatizacije. Kako ćemo onda, u ovoj situaciji, da očekujemo da samo kurs stoji stabilno? Osnovno ekonomsko pravilo govori, kada neke robe nema, a velika je potražnja, ona je skupa. To je i ovde slučaj sa devizama.

RSE: Da li je ovo kratkoročna pojava ili će ona duže da traje? Da li će kriza da potraje i da li će naša sporost u reformama da se nastavi istim tempom?

Stepanović: Već odavno je trebalo da se naviknemo na fluktuacije kursa. Ništa nije stabilno, ništa nije zasigurno, pa ne može ni kurs. Neophodno je da se naviknemo na to da će oscilacije kursa biti.

Banke ne prodaju devize, a potražuju ih, preduzeća slabo izvoze, nemamo priliva kapitala, nemamo velikih privatizacija. Znači, evro je skupa roba. Ne možemo očekivati da se preko noći sve to anulira i da odjedanput dinar postane jak. Ne kažem da će sada dinar stalno da slabi. Očekujem da će malo da skoči kurs evra, pa će onda da padne, pa opet da skoči. Očekivala bih blagu tendenciju stalnog rasta, bržeg ili sporijeg.

RSE: Kome najviše odgovara ovakva situacija?

Stepanović: Ovakva situacija generalno ne odgovara nikome. Do sada je uvek bilo reči da slab dinar odgovara izvoznicima. Neki od članova Vlade su napravili cele studije o tome da naš izvoz ne zavisi od kursa dinara, Mlađan Dinkić u svoje vreme, dok je bio u G17 Institutu. Izvoz zavisi i od kvaliteta naših proizvoda, od konkurentnosti, od marketinga, od stanja na svetskom tržištu, a najmanje zavisi od kursa.

Očekivali bi da ovo stanje odgovara izvoznicima, ali im ne odgovara jer mi i nekog izvoza nemamo, pošto svi ovi faktori na njega utiču. Ovo ne odgovara nikome. Ne odgovara uvoznicima, ne odgovara dužnicima, građanima dužnicima koji su se zaduženi u evrima, ne odgovara onima koji primaju platu u dinarima, pa im plata realno opada. Ne odgovara ni krupnim dužnicima, naprimer tajkunima. Oni su sada dosta zaduženi, i to u evrima. Ako je neko dužan 100 miliona evra, da kurs dinara opadne samo za dinar, njegov se dug momentalno povećava za 100 miliona dinara. U velikim brojevima to su strašne razlike. Ovakav kurs dinara nije rezultat bilo čije volje. On je rezultat stanja na tržištu.

RSE: U menjačnicama kažu da ima mnogo više kupovine deviza, nego prodaje. Da li to znači da su ljudi u panici da će dinar da slabi i dalje, pa žele da ga sačuvaju na taj način?

Stepanović: To je suština cele priče. Kako se ponašaju građani, tako se ponašaju i banke i privreda. Onog momenta kada ta spirala krene da pada, onda se svi boje da će da izgube i pokušavaju sve svoje dinare, koje mogu, da pretvore u devize. Kada svi krenu to da rade, onda je ogroman pritisak na devize, ogromna potražnja i onda cena dinara još više pada. To vam je taj začarani krug. Upravo je to ono što stalno zovemo psihološki efekt.

RSE: U većini slučajeva smo imali guvernere koji su bili dosta bezbojni, bezlični, ni po čemu ih ne pamtimo. Ovoga guvernera stalno kritikuju. On se optužuje za ovakvu situaciju. Da li su u pravu ti koji ga optužuju ili ne?

Stepanović: Generalno, ne volim da hvalim političare, niti članove establišmenta, ali je on jedini čovek na čiju stranu uvek, bez rezervno, moram da stanem. On je apsolutno jedna neobična ličnost na političkoj sceni. Ne ponaša se i nema ni jednu od mana koje imaju ostali političari. Upravo smatram licemernim, a usudiću se reći i nepoštenim, da se guverner optužuje za to što radi svoj posao. Guverner mora da se ponaša onako kako se ponaša.

RSE: Da li se u vrlo sređenim ekonomijama tako ponašaju guverneri kao on?

Stepanović: On mora da bude takav, ako neće da bude politička marioneta i podložan političkim pritiscima. Sećamo se mnogo guvernera u prošlosti koji su bili političke marionete. Da nisu, oni bi se pobunili protiv štampanja dinara, stvaranja hiper inflacije, Jezde i Dafine. To je bio posao za guvernera da kaže - E ovo ne može. Ako politika na tome insistira, onda se častan guverner povuče, ako više ne može da se bori.

Jedina naša čvrsta konstanta poslednjih godina je upravo guverner Centralne banke. Kod nas su bili predsednički izbori, kod nas su bili parlamentarni izbori, kod nas u tim izborim kampanjama uvek vlada neki vakum i labava vlast. Jedina čvrsta institucija jeste Centralna banka.

Guverneru su svi odali priznanje kada se videlo da srpski bankarski sistem nije pretrpeo kolaps, kao što su ga pretrpeli bankarski sistemi mnogo jačih zapadnih zemalja. Naš bankarski sistem nije pretrpeo udar krize da bude slomljen. To zbog toga što je guverner Centralne banke držao vrlo čvrst kurs i kontrolu. Prvo su ga zbog toga napadali godinama, potom, kada je izbila svetska kriza, zbog toga su ga hvalili i govorili da je sva sreća što je on vodio takvu politiku i sačuvao čvrstinu bankarskog sistema. Time ni cela zemlja nije osetila krizu kakvu smo očekivali.

Sada ga opet napadaju ljudi čiji je profesionalni kredibilitet možda pod znakom pitanja, možda su pod uticajem raznih lobija. Sada vidim da se često javljaju, ne samo političari, nego i pojedini ekonomisti, recimo predsednik Privredne komore se u tome strašno ističe. Ne prođe ni dan, a da ne udari po guverneru Jelašiću, pokazujući duboko nepoznavanje monetarne politike. Pri tome, što je apsurdnu, generalni sekretar Udruženja banaka, takođe ne započinje dan dok ne kaže nešto loše o politici Radovana Jelašića.

Lako je sedeti na zidiću, klatiti nogama i pričati šta je on pametno ili nepametno uradio, kada za to, niti imate odgovornost, niti obavezu, niti to radite. Pokažite nešto, uradite nešto konkretno, šta biste vi uradili na tom mestu, pa da onda razgovaramo argumentima. Ovo smatram ekstremno neodgovornim. Sedite, raspalite po nekome, održite mu lekciju i odete dalje, bez ikakvog razmišljanja i svesti o tome šta te vaše reči mogu da proizvedu i koliko nekome treba da sanira štetu koju ste napravili.

RSE: Obzirom da daju vrlo optimističke izjave neki naši političari, kao Dinkić recimo, koji kaže da će nam biti bolje u ovoj godini. Šta vi mislite, kako ćemo živeti u ovoj godini?

Stepanović: Ne bih htela da sada zvučim kao pesimista. Sama se nadam da ću ove godine živeti bolje nego prošle, pošto ni prošla nije bila slavna. Mučili smo se da održimo nos iznad vode. Ne očekujem da će ove godine da bude bum i da će sve da bude gumicom prebrisano, da će sve da bude super. Mi smo krizu prošle godine ipak osetili, manje nego što se očekivalo. Ne bih mogla da budem baš toliki nerealni optimista da kažem da će ove godine biti odlično. Čak je i Mlađan Dinkić prvo pomenuo da će možda od jeseni da se odmrznu plate u javnom sektoru, kao i penzije, pa se onda ujeo za jezik. Kada je video da su ljudi počeli te plate da traže odmah, kazao je - Kome se ne sviđa, neka ide kući. Mislim da moramo da stegnemo kaiš. Znamo mi da mnogima od nas to nije dovoljno, ali jedno je šta biste želeli, a drugo je šta su mogućnosti. Mogućnosti su takve da ove godine sigurno neće poteći med i mleko.

RSE: Očekujete li reforme ili neke nove investicije, neki podsticaj u zemlji?

Stepanović: Vlada se trudi, daje kredite za podsticaj privredi, za zapošljavanje mladih, za kupovinu domaće robe. Ima pokušaja, ali su u skladu sa našim mogućnostima. Mi smo siromašna zemlja, pa su nam i pokušaji siromašni. Mi ne možemo, kao Nemačka ili druge razvijene zemlje, da upumpamo milijarde.

RSE: Siromašna smo zemlja, a hoćemo da kupujemo luku Bar. Koja je svrha? Nismo mi veliki izvoznici da bi nam to bilo bitno. Nemamo, ni pruge, ni puteve za transport do Bara.

Stepanović: A nemaju ni Crnogorci. Ne znam šta stoji u pozadini te ideje. Nije mi jasno da li je sada naša najpreča investicija kupovine luke Bar, da li je to ekonomski potez, ili politički, da kako god znamo izađemo na more, pa makar preko vlasništva nad lukom Bar. Iskustvo me uči da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Pre bih rekla da je u pitanju neka politička ideja, nego ekonomska.

RSE: Biće nekih intervencija oko beneficiranog radnog straža. Mislite li da je dobro što se sada ukida?

Stepanović: Sećam se vremena kada su novinari i novinarsko udruženje tražili da se novinarima uvede beneficirani radni staž i dokazivali da imaju nivo stresa kao probni piloti. Činjenica je da više nemamo mogućnosti za to. Kako je krenulo, sigurno ću morati da radim do 70 godina života. Znači, nema para. Moraju se revidirati ta stečena prava. Silni ljudi su otišli u invalidsku penziju. Imamo i među političarima ljudi koji su otišli u invalidsku penziju, a rade punom parom. To se mora revidirati. Ko treba, a ko ne, da dobije beneficirani radni staž, ne znam. Ako bi se sada formirala neka komisija ili radna grupa, mi bi o tome debatovali jedno pet do deset godina, a situacija je urgentna. U budžetu se mora uštedeti odmah. Ne bih volela da sam u koži ljudi koji će to da razmrse.

RSE: Kako to da Agencija za privatizaciju nije ispitala ko su ljudi koji kupuju fabrike, da li imaju nameru da pokrenu proizvodnju, ili planiraju da iseku mašine i da ih daju u staro gvožđe? Zašto je bila tako slaba kontrola budućih kupaca, koji su uticali na ljudske sudbine?

Stepanović: Pet-šest godina unazad, kao nivinar, govorim da je Agenciju za privatizaciju tamni vilajet. To je bila transparentna institucija u vreme dok je Aleksandar Vlahović bio ministar privatizacije. Tada su se prodavale najatraktivnije stvari - cementare, pivare i duvanske industrije. Tada je direktor Agencije bio Vladimir Čupić, sadašnji direktor Hipo banke, i Mirko Cvetković, sadašnji premijer.

Posle toga, smenjivali su se direktori Agencije za privatizaciju i nikada nismo mogli dobiti informaciju šta se tamo događa. Jedan direktor Agencije za privatizaciju je izašao pred novinare na pres konferenciju, spremne da snimaju i pitaju. On je pročitao svoj tekst koji je spremio, rekao da nema pitanja, okrenuo se i otišao. Taj nivo osionosti ni pre ni posle toga nisam videla. Potom su se smenjivali direktori Agencije za privatizaciju koje nismo znali - ni ko ih je postavio, ni po kojoj liniji, ni šta oni tačno rade, niti je bilo mogućnosti javnog uvida u njihov posao.

Sada je došao račun na naplatu. Sada vidimo da tu očigledno niko nije vodio računa, a ako je i vodio računa, to je radio nestručno i loše. Sada nam je došao ceh. Tek sada smo u šoku otkuda svi ovi ljudi na ulici. Da nisu izašli na ulice, mi ne bismo znali šta su radili svi ti vlasnici, zašto su im, ko zna koliko puta, produžavani rokovi za kupovinu, ionako jeftino kupljenih preduzeća, iz kojih su oni motiva zaista kupili ta preduzeća - da li da uzmu poslovni prostor i zemljište, ili da nastave delatnost. Tu je bio tamni vilajet i radio je šta je ko hteo.

I sada je nama, koji smo hvalili na početku privatizaciju, kao istorijski proces tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, objašnjavali da je to neophodno, neprijatno i stidimo se toga što smo pričali jer je to sve iskompromitovano i upropašćeno u poslednjih pet-šest godina. Niko se time nije bavio i to više nije bilo medijski atraktivno, a bio je to ozbiljan i težak posao, koji su trebali da rade stručnjaci, a ne ljudi koje su postavljale partije i mlada deca kojima je to prvo radno mesto, koji nemaju nikakvu ideju, ni gde su došli, ni šta treba da rade.

RSE: Ljudi koji su sada na ulicama, koji štrajkuju, koji već pet-šest godina nemaju plate, penziono, zdravstveno, odjednom su skočili. Kako su živeli do sada?

Stepanović: Ministar Mrkonjić kaže da su ovi protesti politički motivisani. I on misli - kako se desilo to da baš svi odjednom izađu. Ne znam. Znam da moja porodica ne može da živi ako ne budem radila naredna tri meseca. Meni deda nije ostavio milion dolara, pa da ih sada trošim. Enigma mi je. Očigledno su se nekako snalazili, dovijali, radili nešto privatno, sezonski, gladovali. Ko će da zna kako živi čovek koji ne prima platu tri godine. To je za sociološku i antropološku analizu.

I meni je enigma zašto su ti ljudi ćutali do sada i kako se desilo da su sada odjednom svi izašli. Može da bude objašnjenje, da su ljudi trpeli, možda su se i obraćali, odlazili u Agenciju za privatizaciju, ali im niko nije odgovarao. Imamo i faktor ugledanja, koji ne treba zanemariti.

Najlakše je da razmišljamo o nekoj političkoj zaveri. Ko to može da uradi, sem opozicije. Opozicija je slaba i razbijena, osim Srpske napredne stranke i LDP-a, za koji ne znamo da li je pozicija, ili opozicija. Neke prave, jake, opozicije nemamo. To sigurno nisu Radikali. Zbog toga bih izrazila malu sumnju u to da je to politički organizovano.

Pre bih rekla da je u pitanju moment ugledanja. Kada krenu jedni, na televiziji to vide drugi, treći, pa i svi oni koji su do sada bili očajni, nisu znali šta da rade i kome da se obrate, vide da im je to jedini način. Kada tih ljudi bude previše, onda je to za vlast ozbiljan signal i ona, radi svog opstanka, počinje da reaguje.

RSE: Kada ćemo mi kao zemlja u normalu? Kada će naša deca imati budućnost?

Stepanović: Jedino o tome u životu razmišljam. Sve sam svoje poslove u životu završila, sve svoje ambicije ispunila, meni ništa nije potrebno, što već nemam. Jedino što me interesuje su moja deca, kao i sva ostala. Možda bez ikakvih argumenata i razloga, verujem da će za nekoliko godina, kada moja deca budu radno sposobna, da važi, ako ništa drugo, onda makar onaj elementarni kapitalistički pošteni princip - ako vrediš i ako znaš, ti ćeš dobiti šansu, a ne da te pitaju ko ti je tata, ko ti je mama, čija je veza bolja, u kojoj si partiji. Gledam moje prijatelje, njihove moralne dileme i lomove, kada mi kažu da ako mislim da radim i da hranim svoju decu, moram da se učlanim u neku partiju.

Kada u novinama čitam svakog dana kolicnu imovinu imaju ljudi koji vode zemlju i nas, nije mi dobro. Ako neko do svoje pedesete godine nije uspeo, makar stambeno da obezbedi sebe i svoju porodicu, onda mu nikada ne bih dala da vodi državu. Ako nije mogao da obezbedi one koji su mu najpreči, onda je, ili nesposoban, ili laže o imovini.