Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Evropa nam je dala poruku slobode


Marko Zivković
U Press klubu dvoje mladih ljudi, Sofija Mandić, studentica prava, i Marko Živković, student menadžmenta govore o tome kako su doživeli ukidanje viza, gde vide svoju budućnost, šta misle o nasilju...

RSE: Vi ćete jednog dana živeti u Evropskoj uniji. Prognoze su da možemo da uđemo najranije 2014. godine, a neki kažu čak 2020. Kako ste doživeli ukidanje viza?
Mandić: Za mene, kao nekoga ko je rođen 1986. godine i ko je do pre par nedelja živeo u kavezu, to je najvažnija stvar.

RSE: A da li ste do sada putovali?
Mandić: Putovala sam malo po Evropi, ali uz tu strahovitu proceduru i osećaj da nam nešto fali kada čekamo toliko u redovima. Mislim da je najbitniji sam taj osećaj slobode, to da ako ovog trenutka želim da odem u Beč ili Berlin, mogu to da uradim, imala ili nemala novca. Naravno da je novac važna stvar za ispunjenje želje da se putuje, ali taj osećaj da možemo da odemo kada poželimo, mislim da je najvažniji. Možda starija generacija to ne vidi na taj način, ali mi ceo život nismo mogli da izađemo na normalan način.
Sofija Mandić

Živković: Imao sam sreću da sam kroz rad u nevladinom sektoru imao mogućnost da putujem u razne zemlje Evropske unije, ali i tu sreću da su mi roditelji omogućili tu vrstu lagodnog života da sam imao mogućnosti da otputujem, za razliku od mnogih ljudi sa kojima se družim. Mislim da je najznačajnija poruka to da se mi više ne nalazimo u nekim kavezu, kao i poruka slobode koju nam je Evropska unija poslala, da možemo da odemo do Zagreba, da vidimo naše prijatelje, a onda iz Zagreba da skoknemo do Beča. Do skoro to nismo mogli jer smo imali taj skučeni prostor. Sada vidim kako ljudi sa tim bagatelišu, kao šta će nam sada vize kada mi i onako nemamo pare. Mlad sam i ne mogu da se sećam devedesetih, ali se sećam iz priče mojih roditelja. Sada se govori kako i nije bio problem čekanje na vizu, kako je to jedna normalna stvar. Sećam se šta je sve meni bilo potrebno kada sam vadio vizu i kada sam hteo da putujem u Holandiju ili u Italiju. To je jedan ponižavajući proces, od dokumenta i papirologije koju morate da uradite i da odvojite najmanje sedam dana, koje možete da iskoristite za nešto drugo, a pri tome morate i nešto da platite. To je poruka slobode i da nas neko u Evropi prepoznaje, ne kao jedno izolovano ostrvo, nego kao ljude koji mogu da dođu i da budu gosti njihovog grada, bez nekih loših poruka u vezi sa tim.

RSE: Pre neki dan je naš predsednik Boris Tadić predao zahtev za kandidaturu Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. Kako ste to doživeli? Očigledno je da će to biti duži proces, ali da li je to neki znak koji je vama bitan?
Mandić: To se sve vrlo brzo desilo - i beli Šengen i predaja za kandidaturu. Ne očekujem da će brzo doći do konačnog odgovora. Pošto je primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i prelaznog trgovinskog sporazuma tek počela, mislim da će proći dosta vremena dok ne uđemo u Evropsku uniju. Kada uđemo, za mene je važno da li će se ovde situacija zaista promeniti. I taj dugoročni cilj ulaska u Evropsku uniju je postojao zbog toga da bi se ovde nešto promenilo. Nije nam to članstvo potrebno samo zbog toga da bi smo rekli da smo članica Evropske unije, a ne neka istočnoevropska zemlja koja varira između Rusije i zapadne Evrope. Koliko god da su ljudi skloni da veruju da će sam ulazak nešto značiti, kao što su 2000. godine verovali da će sam pad Miloševića nešto značiti, mislim da će mnogo toga i dalje biti na nama i da će mnoge stvari, koje smo i do sada mogli da uradimo, bez članstva, bez liberalizacije i bez prelaznog sporazuma, čekati da ih završimo, od Ustava, preko zakona, do borbe protiv korupcije i svih drugih stvari koje smo mogli da sredimo, a nismo. Znači da će to ostati zadatak i nakon članstva.

RSE: Kada diplomirate, ako ne budemo primljeni brzo u Evropsku uniju, vidite li sebe u nekoj zemlji, ili ostajete ovde?
Živković: To je velika dilema i poslednjih dana puno razmišljam o tome. Ja sam jedan od onih koji je govorio da nikada neće otići iz ove zemlje pošto mnogo volim ovaj grad, ovu zemlju i ljude koji ovde žive. Učiniću sve da se borim da se ovo društvo menja. I pored nekih
Putovala sam malo po Evropi, ali uz tu strahovitu proceduru i osećaj da nam nešto fali kada čekamo toliko u redovima.
stvari koji su dobri signali, to što je naša zemlja došla na beli Šengen, odmrzavanje prelaznog sporazuma, predaja kandidature, moj problem je to što ne vidim da se ovo društvo dovoljno menja. Potpredsednik vlade Đelić je najavljivao najmanje sto puta da ćemo podneti tu kandidaturu, a naš ministar inostranih poslova je govorio da su problemi što ne možemo da podnesemo kandidaturu ili zašto nemamo odobren prelazni sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, u stvari unutrašnji problem Holandije. Nelagodno se osećam u društvu koje ne prepoznaje probleme zbog kojih Evropa sputava naš put ka Evropskoj uniji, u smislu toga da jasno kažemo da su zločinci, zločinci i zbog čega oni moraju da se nađu u Hagu, a ne samo zato što to neko, u nekoj tamo ružnoj Evropi, traži od nas. Vidim sebe napolju kroz neko sticanje novih znanja, ali naravno da nikada neću biti srećan sa životom bilo gde drugde, osim u gradu gde sam rođen, tu gde su mi roditelji i prijatelji. Trudiću se, da ovde, u okruženju u kome živimo, svi zajedno uradimo po malo da ga promenimo.

RSE: Obzirom da je jako popularno biti političar jer to su dobre plate, dobri bonusi i možete da radite u nekoj javnoj firmi koja je zaštićena od države. Mislite li da bi mogli da se bavite politikom, da zaboravite na svoje profesije, da budete poslanik ili zamenik direktora ili direktorka u nekoj državnoj firmi?
Mandić: Čak i da dođe do te situacije da budem zamenik direktora u nekoj firmi, mora proći najmanje deset godina, ako se za deset godina nešto značajno promeni. Moram da imam završen fakultet i nekog iskustva da budem na tom mestu. Mada nemam neku jasnu sliku o tome šta bih htela, ipak mislim da ne bih to htela i da ću svoj profesionalni angažman tražiti na način da budem što nezavisnija od politike. Politika je toliko promenjiva, da je suprotna nekim principima koje se trudim da poštujem u životu. Bilo bi mi malo prenaporno da preživljavam stalne promene ciljeva i pravaca. Mislim da u ovom trenutku ne bih bila spremna, ni da budem na nekom mestu u izvršnoj vlasti, niti da budem poslanica. Blanko ostavke i ostale stvari dovode do besmisla politički život u Srbiji jer poslanik nije vlasnik svog mandata, nego je vlasnik stranka. U tom slučaju, Sofija Mandić i Marko Živković, nisu ti koji su politički subjetkti, već je to politička stranka. To zaista dovodi do besmisla.

RSE: Da li vaše mišljenje odstupa od njenog?
Živković: U principu ne. Za razliku od Sofije sam bio malo više u politici, tako da imam tu vrstu iskustva. U jednom delu svog života sam se bavio malo politikom na jedan drugačiji način. Zasmetalo mi je vaše pitanje. Kako ona može da bude direktorka javnog
Ja sam jedan od onih koji je govorio da nikada neće otići iz ove zemlje pošto mnogo volim ovaj grad, ovu zemlju i ljude koji ovde žive.
preduzeća? To je problem ovog društva. Direktor ili direktorka preduzeća može da bude čovek profesionalac, neko ko je završio fakultet, ko ima neko formalno obrazovanje iz te oblasti, ko ima to iskustvo i ko radi u tome. Čuo sam da je neko citirao nešto vezano za Brozovo vreme i rekao da je Broz od stručnjaka pokušavao da napravi svoje pristalice, a da danas vlasti od pristalica pokušavaju da prave stručnjake. To je zaista slika našeg društva danas. Što se tiče političkog angažmana kroz neku poslaničku funkciju ili neku drugu, možda bih se time bavio u jednom trenutku, ali u onom kada ovo društvo poželi da se menja. To što ćemo Sofija ili ja da damo maksimum svojih ličnih snaga, znanja ili bilo čega drugog, ukoliko ovo društvo to ne zna da vrednuje, a najveći primer je Zoran Đinđić, onda je veliko pitanje čemu sve to vodi. Znam gomilu problema i mladih političara koji su ušli u politiku sa najboljim nameram, a onda su se te namere negde izgubile. U politiku bih ušao ukoliko bi mi okolnosti omogućile da ne pravim kompromis oko suštinskih pitanja. To je danas jako teško. Kada mlad čovek uđe u politiku, sa najčistijim namerama, onda ga stranka pozove kada ima 23 godine, kada može da ostavi sve iza sebe i da kaže da će sada malo da se bavi politikom. Onda mu stranka da mobilni telefon, pa mu ga i plati. Za dve godine na taj telefon počne da ga zove i devojka i porodica i prijatelji, pa je taj telefon slika toga šta on neće da izgubi kroz bavljenje politikom. Za sledeće dve godine dođe neka velika funkcija u nekom javnom preduzeću. On ima 27 godina, ima dobru platu, šofera i kola, pa se malo izgube ideali. Dobije porodicu i već sa 30 godina ima život koji je organizovan na tim osnovima. Kako će onda da se pita gde su mu bili ideali kada je ušao u politiku pre sedam-osam godina, kada mu danas ceo život zavisi o tome. Godinama se od ovog sistema pravi sistem u kome se ništa ne menja. Imamo prividne promene vlasti, ali ovde osnovne vrednosti ostaju iste zbog takvih stvari. Hoću da se borim sa ljudima, da to tako više ne bude. Kada budemo imali neku osnovnu podršku društva da se takve stvari više ne događaju, onda mislim da će se ovo društvo promeniti.

RSE: Glavna tema je nasilje na stadionima. Da li je to za vas šokantno?
Mandić: Nasilje sigurno nije šokantno. Mi smo svi živeli u takvom haosu, da je mlad čovek, koji ima 20, 25 godina ili čak i manje, najskloniji da svoje nezadovoljstvo izražava kroz nasilje. Sticajem okolnosti, zbog nedostataka pravila, najpogodnije mesto za takvo nešto je stadion.

RSE: Idete li na utakmice?
Živković: Ja sam ponosni vlasnik sezonske karte u Košarkaškom klubu Partizan. Sve to što se dešava je malo uticaj snaga u našem društvu koje održavaju stvari da se ovde ništa ne menja, malo i posledica istorije koja se događala ovde u proteklih 20 godina. Doveden sam do apsurda i danas sam u poziciji da moram da se pravdam kada imam sezonsku kartu kluba, da moram da objašnjavam da sam trenirao košarku, da volim košarku, da volim sport i svoj klub. Ne vidim ništa loše u tome što odem svakog četvrtka ili nedelje na utakmicu, lepo se osećam i navijam za taj tim. Naravno da je problem i da se nesigurno osećam kada odem na tu utakmicu i kada sam okružen ljudima o kojima se toliko priča u zadnje vreme. Problem je što su ti ljudi uglavnom mojih godina, ili mlađi od mene, ali ne mislim da je problem samo u njima. Ta tema je pokrenuta zbog Insajdera i Brankice Stanković. Političko pitanje, po meni, je bilo pitanje navijača. Njihov opstanak danas zavisi od toga da li će sutra ti navijači biti potrebni da se možda ponovo zapali neka ambasada, da se spreči gej parada u Beogradu, da se pošalju na jug Srbije da se Albancima pokaže u čijoj zemlji žive, ili tako nešto. To je to. Te mlade ljude naravno da je ovo društvo oteralo na jedan pogrešan put. Kada je bila proglašena nezavisnost Kosova, pod palicom države su išli da pljačkaju i pale ovaj grad. To je bila izvesna zahvalnost toj državi koja je im je to omogućila. Danas su oni neprijatelji celog društva. Slažem se - huligani u zatvor - ali neke stvari tu moraju da se raščiste, da se stvari nazovu pravim imenom. Mora da se preispita ko stoji iza toga i ko omogućava takve stvari. Idem na utakmice godinama. Pesme koje se pevaju u raznim varijantama poruka policiji i sudovima, Ciganima i sudovima, Brankici i sudovima su pesme koje se pevaju zadnje dve-tri godine na stadionima i niko nije reagovao, do sada.

RSE: Huliganstva je bilo i u vrlo demokratskim zemljama. Velika Britanija ima demokratiju već 200 i nešto godina, pa ga je i tamo bilo. I u Holandiji ga je bilo. Nije ga samo naš milje proizveo.
Živković: Slažem se, mada nisam dobar poznavalac kako se to događalo u Britaniji. Danas, nakon ubistva francuskog državljanina koji je došao ovde da navija za svoj tim, u medijama i na nacionalnoj televiziji, ljudi koji su funkcioneri fudbalskih klubova ili lideri nekih desničarskih organizacija postavljaju neka pitanja u smislu da li se to stvarno desilo, koji je kontekst zašto je taj momak ubijen, odakle njemu pare da on 20 dana bude u Beogradu. O kakvim stvarima govorimo? Čovek je ubijen u sred centra grada na očigled nekoliko stotina ljudi koji su u tom trenutku sedeli tamo. Danas se i to osporava.

RSE: Da li vaši drugovi dele vaše mišljenje?
Živković: Imam stavove po nekim društvenim pitanjima i tražim prijatelje u krugu ljudi koji dele to mišljenje. Nisam jedan od onih koji na tribini navija za Partizan četvrtkom kada je igrao u Evroligi. Zviždao sam tim navijačima kada su pevali te ružne pesme jednoj novinarki. Problem je što jedna novinarka ovde menja tri grane vlasti - policiju, tužilaštvo i sud. Onda je to apsurd gde će sve stvari da se svale na nju. Ima toliko primera kroz poruke koje im društvo šalje. Ove godine smo imali slučaj Kovačević. Država je platila jednom čoveku koji je do smrti prebio svog kolegu sa fakulteta. On je slika jednog uspešnog čoveka. On danas priča kako će da studira i da završi Pravni fakultet. Onda imate jednog advokata koji kaže kako je on super momak koji će raditi u njegovoj advokatskoj kancelariji. Kakav se onda signal šalje mladih ljudima? Na koga da se ugledaju? Zašto ne bi država izdvojila milion dolara za takvog čoveka? To je sve poznato. Dok god u Beogradu postoje ljudi koji će da ospore da se dogodio genocid u Srebrenici, a to i dalje možete da čujete na našim medijama, zašto se ne bi spekulisalo oko toga zašto je ubijen neki Francuz, da li je on bio ovde diler droge, da li je to bio mafijaški obračun i odakle njemu pare da 20 dana živi u Beogradu. To su apsurdi društva u kome živimo.
XS
SM
MD
LG