Dostupni linkovi

Sto godina od Oktobarske revolucije: Od trijumfa do tragedije


Bez obzira šta neko mislio o boljševizmu, neporecivo je da je Ruska revolucija jedan od najvećih događaja u ljudskoj istoriji, a vladavina boljševika fenomen od svetskog značaja, napisao je američki novinar Džon Rid (John Reed), jedan od svedoka prve socijalističke revolucije čije je delo "Deset dana koji su potresli svet" dugo bilo bestseler.

Oktobarska revolucija, izvedena pre 100 godina, zaista je uzdrmala svet jer su na scenu stupile nove snage - komunistička partija koja je zastupala interese radničke klase i drugih osiromašenih i obespravljenih slojeva. U narednim decenijama bila je neka vrsta "svetionika" u mnogim zemljama, pre svega pod kolonijalnom vlašću, kao i za radničku klasu, čak i na Zapadu. Ona je označila početak surevnjivosti između dva sveta - liberalnog na Zapadu i novog, komunističkog, na Istoku, koja je kulminirila Hladnim ratom. Dakle, Oktobarska revolucija je u mnogome promenila tok istorije jer je celi 20. vek bio znatno određen njenim posledicama.

Jedni je glorifikuju, smatrajući da je po prvi put ostvaren ideal o jednakosti ljudi. Drugi je demonizuju jer su u ime pomenute jednakosti počinjeni stravični zločini, skoro nezapamćeni u istoriji čovečanstva - ubijeno je oko 70 miliona ljudi.

Kako ističe ruski ministar kulture Vladimir Medinski, "Oktobarska revolucija se istovremeno i sakralizuje i satanizuje".

Oktobarska revolucija označila je početak surevnjivosti između Istoka i Zapada; Foto: Lenjin govori na Crvenom trgu u Moskvi 1918.
Oktobarska revolucija označila je početak surevnjivosti između Istoka i Zapada; Foto: Lenjin govori na Crvenom trgu u Moskvi 1918.

U Rusiji odavno nema pompeznih vojnih parada na Dan revolucije 7. novembra (25. oktobra po Julijanskom kalendaru), jer se Kremlj itekako pribojava stvaranja pozitivne predstave o nasilnoj promeni režima. Međutim, u zemlji - u kojoj sovjetska epoha nije samo deo istorije već i dalje znatno prožima i utiče na njenu kolektivnu svest i sistem vrednosti - odnos prema prošlosti je ambivalentan i protivrečan. Tako je cara Nikolaja II, koga su boljševici ubili sa celokupnom porodicom, kanonizirala uticajna Pravoslavna crkva. Istovremeno, lider boljševika Vladimir Iljič Lenjin, koji je naredio pogubljenje cara i kasnije proganjao Pravoslavnu crkvu, i dalje počiva u mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi. Takođe, jedna od metro stanica u ruskoj prestonici se i dalje zove po organizatoru carevog ubistva Pjotru Vojkovu.

To samo simbolički pokazuje u kojoj meri današnja Rusija baštini i carsku i boljševičku tradiciju, iako su se one nemilosrdno sukobile pre jednog veka, što svakako stvara konfuziju na njenom putu u budućnost.

Posledica, a ne uzrok propasti carstva

Verujući da samo autokratija može da drži na okupu ogromnu imperiju, car Nikolaj II je nastojao da vlada sve sofisticiranijim društvom kao osamnaestovekovni monarh iako je nakon poraza od Japana i revolucije koja je usledila iste 1905. bio prinuđen da odobri ustav. Dok su ga liberalni savetnici ubeđivali da će bez reformi carevina biti osuđena na propast, konzetvativni dvorski krugovi su smatrali da će bilo kakve liberalne promene dovesti do socijalnih revolucija. U svakom slučaju Rusiju su potresali sve učestaliji štrajkovi - 3.534 štrajka samo u prvoj polovini 1914. uoči početka Prvog svetskog rata, što na neki način dovodi u pitanje tezu da je Oktobarska revolucija pre svega posledica ratnih okolnosti koje su, bez sumnje, ubrzale prevrat.

(Rusko carstvo bilo je jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu; Fotogalerija: Ostaci ruskog carstva)

Na ekonomskom planu, iako je ruska carevina zaostajala za ostalim velikim silama, ona se ipak ubrzano razvijala. Uoči rata u avgustu 1914. bila je jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu sa bruto društvenim proizvodom po glavi stanovnika sličnom španskom i italijanskom. Istovremeno, agrarnom reformom koju je započeo 1906. premijer Stolipin, svaki poljoprivrednik je mogao da izađe iz seoske opštine, pa se Lenjin bojao da će to otupiti oštricu nezadovoljstva seljaka na koje je računao s obzirom na malobrojnu radničku klasu.

Vlast se valjala ulicama

Ipak, Rusija je bila ophrvana mnogim problemima i ratna zbivanja su ubrzala put ka revoluciji. Car Nikolaj, koji je preuzeo neposredno komandovanje vojskom, prepustio je upravljanje državom carici Aleksandri koja je bila pod uticajem opšteomraženog mistika Grigorija Raspućina.

U međuvremenu, nestašice osnovnih potrepština, uključujući i hleba, skoro šest miliona poginulih i ranjenih - što je rezultiralo masovnim dezereterstvima oko 34.000 vojnika mesečno - te porazi od Nemačke, izazivali su sve veće nezadovoljstvo širom zemlje.

(Fotogalerija: Retke fotografije poslednje ruske carske porodice)

Kada je garnizon u prestonici Sankt Petersburgu odbio carevu naredbu da se obračuna sa demonstrantima, on je bio prinuđen da abdicira, ističući da je do „prevrata došlo zbog izdaje i kukavičluka u vojsci". To je bio glavni rezultat Februarske revolucije nakon koje su vlast delili Privremena vlada, u kojoj su bili predstavnici liberala u Dumi, i Petrogradski sovjet, u kome su bili socijalisti raznih boja, uključujući i boljševike koji nisu u to vreme igrali ključnu ulogu. Usledili su burni dani u kojima se „vlast valjala ulicama", odnosno sukobi različitih struja koji su na kraju doveli do oktobarskog prevrata, kao druge faze Ruske revolucije.

Nemačkim vozom u revoluciju

U vreme februarske revolucije Lenjin se nalazio u Cirihu. U to vreme četrdesetšestogogodišnji lider boljševika je izjavio kako njegova generacija verovatno više neće doživeti revoluciju. Međutim, carev pad je ubrzao "točak istorije" i Lenjin je želeo što pre da se nađe na njenom poprištu. No, povratak u Rusiju nije bio moguć preko teritorija koje su kontrolisale članice Antante na čelu sa Francuskom i Britanijom, zato što se lider boljševika zalagao za izlazak iz rata njihove glavne saveznice Rusije.

"Lenjin je oberučke prihvatio pomoć zakletih ruskih neprijatelja" - Spomenik Lenjinu ispred bivšeg sedišta Sovjetske vojske u Vuensdorfu, Nemačka
"Lenjin je oberučke prihvatio pomoć zakletih ruskih neprijatelja" - Spomenik Lenjinu ispred bivšeg sedišta Sovjetske vojske u Vuensdorfu, Nemačka

Jedini put je išao preko Nemačke koja je vodila isrpljujući rat na zapadnom i istočnom frontu. Dodatni problem joj je bio ulazak SAD u rat na strani sila Antante početkom 1917. U takvim okolnostima, nemačkoj carevini je itekako odgovaralo povlačenje Rusije iz rata i u tome je dobila neočekivanog saveznika. Tako je uz nemačko odobrenje i pratnju 16. aprila 1917. specijalni voz sa 32 putnika stigao u Sankt Petersburg posle osmodnevnog putovanja.

Lenjin je odmah započeo agitaciju a godinama kasnije Vinston Čerčil ga je opisao kao "bacil kuge" u ruskom tkivu u trenutku kada je mogao da joj pričini najveću štetu, dok je Štefan Cvajg pisao o njemu kao "projektilu" punom otrova.

Lenjin je oberučke prihvatio pomoć zakletih ruskih neprijatelja -
Ted Vajdmer

Kako ističe Ted Vajdmer (Widmer), profesor istorije na Univerzitetu u Vašingtonu, Lenjin je oberučke prihvatio pomoć zakletih ruskih neprijatelja, iako je kasnije prikrivao da su Nemci stajali iza ovog plana, pominjući samo volšebno "zapečaćeni voz". "On je eksteritorijalno prolazio Evropom, bez pasoške kontrole…Tiho je klizio kroz gradove ratom razidrane Evrope noseći svoju smrtonosnu pošiljku ka oslabljenom neprijatelju Nemačke na istočnom frontu", piše Vajdmer. Taj voz i jeste bio neka vrsta karantina, jer putnici nisu smeli da ga napuštaju a nemački vojnici u pratnji bili su razdvojeni linijom povučenom kredom po podu, koja je služila kao "međunarodna granica" između Rusije i Nemačke, koje su tada bile u ratu.

Vajdmer podseća da je u ljutitom odgovoru menjševicima koji su 7. novembra 1917. napuštali drugi Sveruski kongres sovjeta u Sankt Petersburgu - a što je dovelo do pobede boljševika - Lenjin kazao kasnije mnogo puta ponovljenu misao: "Idite tamo gde vam je i mesto - na đubrište istorije".

Vremenom su se uloge zamenile.

"Godine 2009. bomba je napravila rupu u Lenjinovoj statui pored Finske stanice. Poslednjih nedelja mladi ljudi demonstriraju protiv današnjeg ruskog lidera i njegovih carskih pretenzija, suzbijanja slobode i cinične spoljne politike. Sto godina posle Lenjinovog ulaska na Finsku stanicu još uvek se sležu posledice eksplozije iz 1917", ističe Vajdmer.

Oko Lenjinovog putešestvija "nemačkim vozom" isprepredale su se razne neverovatne priče kao i povodom Oktobarske revolucije u celini, uključujući i teorije zavere, da ona ne bi uspela da nije bilo nemačke podrške lideru boljševika. Međutim, svakom ozbiljnom poznavaocu prilika je jasno da su prilike u tadašnjoj Rusiji bile takve da bi to neke vrste radikalnog prevrata došlo i da se Lenjinov voz "zaglavio" negde u Evropi.

Na kraju krajeva, rusko carstvo je bilo toliko urušeno da je Oktobarska revolucija više posledica nego uzrok njegove propasti.

Pominje se i da je Lenjinov najbliži saborac Lav Trocki dobio novac američkih industrijalaca
Pominje se i da je Lenjinov najbliži saborac Lav Trocki dobio novac američkih industrijalaca

U svakom slučaju, lider boljševika je deo sredstava koje je dobio od nemačkih vlasti prosledio nemačkim komunistima za dizanje revolucije, koja je usledila odmah nakon završetka Prvog svetskog rata, doduše bez uspeha.

Pominje se i da je njegov najbliži saborac Lav Trocki u gotovo isto vreme stigao iz SAD i to sa parama industrijalaca. Čak da je američki predsednik Vudro Vilson intervenisao kod kanadskih vlasti da puste Trockog koji je bio zadržan. Međutim, godinu dana kasnije SAD su se našle u koaliciji zapadnih zemalja koje su pokušale da uguše boljševičku revoluciju. Kritičari revolucije takođe često navode da je reč o "cionističkoj zaveri" pominjući jevrejsko poreklo mnogih lidera boljševika. Širenju tih, često neproverenih priča, doprineli su i sami sovjetski komunisti koji su nastojali da izbrišu tragove svojih zločina.

Tako je Lenjin - kada ga je čuveni pisac Maksim Gorki zamolio da pomiluje jednog od kneževa iz kuće Romanova, koji se bavio istoriografijom - navodno rekao: "Revoluciji ne trebaju istoričari".

Lenjin stvorio Staljina

Mesec dana nakon Oktobarske revolucije, Lenjin raspisuje izbore računajući da će tako učrvrstiti vlast. Međutim, pokazalo se da su građani imali više poverenja u ostale socijalističke struje, poput esera, te boljševici dobijaju svega 24 odsto glasova. No, Lenjin odbija da prizna rezultate izbora i preda vlast, upotrebivši "crvenu gardu" da spreči održavanje izabrane skupštine, što dodatno potvrđuje tezu da se 7. novembra nije desila revolucija već puč, a da se kasniji događaji i procesi mogu označiti revolucionarnim.

Nepriznavanje izbora i separatni mir sa Nemačkom u Brest-Litovsku, glavni su uzročnici višegodišnjeg građanskog rata između "crvenih" i "belih". Pomenutim mirovnim sporazumom, Rusija je izašla iz rata odričući se dela teritorija, što je izazvalao nezadovoljstvo i dela boljševika. Čak je Trocki koji je potpisao pomenuti akt bio protiv, ali je Lenjin bio spreman da žrtvuje sve da bi sačuvao revoluciju. Međutim, mora se priznati da je lider boljševika bio dosledan u svom stavu, te da je na početku Prvog svetskog rata kritikovao izdaju socijaldemokratskih i socijalističkih partija u Evropi koje su podržale ratne poduhvate svojih vlada.

U "crvenom teroru" od 1918. do 1922 - koji su komunističke vlasti sprovodile nad "klasnim neprijateljima" - poginulo je nekoliko miliona ljudi, mnogi Rusi izbegli a zemlja opustošena.

Kasniji, još masovniji, zločini za vreme Staljinove vladavine se objašnjavaju kao odstupanje od izvornih principa revolucije te da je Lenjin, navodno, bio protiv Staljinovog imenovanja za naslednika. Međutim, to nasilje je proisteklo iz same srži revolucije koja se od početka bespoštedno obračunavala sa neistomišljenicima i svima koje je smatrala potencijalnim neprijateljima. Sam Lenjin je bio brutalan. Crveni teror je pravdan višim ciljom, odnosno nužnošću opstanka revolucije koja se tada suočavala sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima.

(Učenički radovi u Državnom istorijskom muzeju u Moskvi veran su prikaz nasilja koje je zahvatilo Rusiju 1917. godine)

To proizilazi iz Lenjinove revolucionarne doktrine da su "ljudi samo materijal kroz koji istorija deluje".

Time se objašnjava njegov nepokolebljiv i surov stav da ne treba pomoći seljacima koji su umirali od gladi 1890-ih godina u regionu Volge gde je živela i njegova porodica. Naime, on je smatrao da bi svaka pomoć sprečila odlazak seljaka u grad u potrazi za poslom i hlebom. A sve što bi ubrzalo utapanje zemljoradničke klase u urbani proletarijat - koji bi trebalo da bude pokretačka snaga revolucije - dobrodošlo je, uključujući i glad.

Drugi primer je brutalan obračun sa mornarima iz baze Kronštajt - prethodno vatrenim pristalicama revolucije - zbog njihovih zahteva za slobodom govora za sve radničke partije i oslobađanje političkih zatvorenika. Lenjin je na njih poslao "crvenu gardu". Na hiljade mornara je ubijeno ili zatvoreno.

Ipak, osim brutalnosti Lenjinu se ne može osporiti briljantni um, a mnogi ga nazivaju "političkim genijem".

Uviđajući 1921. - u vreme pobune mornara u Kronštajtu - da industrijska proizvodnja iznosi svega 20 odsto u odnosu na predratni nivo, Lenjin je, da bi sprečio nove proteste, usvojio "Novu ekonomsku politiku" kojom je dozvolio izvesnu liberalizaciju, odnosno da kulaci i seljaci mogu da prodaju višak svojih proizvoda. To je video kao preduslov za uspeh revolucije koju je definisao kao: "Socijalizam je elektrifikacija plus industrijalizacija".

Lenjin je 1917. geslom "zemlja, hleb i mir" uspeo da privuče mase, da, kako ističe Slavoj Žižek, prepozna "potencijal besa razočaranih seljaka".

Stoga je, prema rečima Latinke Perović, ruska revolucija imala istinske korene u ruskom narodnjaštvu jer su boljševici hteli da preskoče kapitalizam. Tako je prva socijalistička revolucija pobedila u nerazvijenoj zemlji, nasuprot Marksovim tvrdnjama da će se to desiti na Zapadu gde su najzaoštreniji odnosi kapitalističke proizvodnje, tačnije između proleterijata i vlasnika.

Kako je govorio veliki Gete: "Teorija je siva, prijatelju moj, ali je drvo života uvek zeleno".

Staljinov teror

Ovaj Lenjinov delimično liberalni model je trajao deceniju, da bi Staljin 1930-ih započeo nasilnu kolektivizaciju u kojoj je oko dva miliona kulaka umrlo od gladi ili brutalnosti i još najmanje pet miliona Ukrajinaca tokom "Velike gladi". "Pojedinačna smrt je tragedija, smrt miliona je statistika", lakonski je govorio novi boljševički lider.

Tako su ruski seljaci, koji su se tek nakratko oslobodili kmetstva u drugoj polovini 19 veka, ponovo bili porobljeni.

Staljin je istakao 1931. da "SSSR zaostaje za razvijenim kapitalističkim državama 50 do 100 godina. "Ili ćemo to rastojanje preći za 10 godina ili će nas rastrgnuti", rekao je. Tako je do 1938. Sovjetski Savez ostvarivao stopu industrijskog rasta od 15 odsto godišnje, što nije uspelo čak ni Kini više od pola veka kasnije tokom njenog impresivnog uspona.

Voštane figure Trockog (levo) i njegovog ubice Ramona Merkadera na jednoj od izložbi u Sankt Petersburgu
Voštane figure Trockog (levo) i njegovog ubice Ramona Merkadera na jednoj od izložbi u Sankt Petersburgu

Međutim, taj uspeh pratila su svirepa ubistva desetina miliona ljudi, među njima i visokih funkcionera poput Trockog, Buharina, Zinovjeva, Kamenjeva, načelnika Generalštaba maršala Tuhačevskog i hiljade drugih visokih oficira tako da je Crvena armija na početku Hitlerovog napada bila obezglavljena.

Uprkos tome, sto godina od Oktobarske revolucije, Staljin je popularniji od bilo kog revolucionara iz 1917. Za Aleksandra Kerenskog koji je bio na čelu Privremene Vlade posle Februarske revolucije verovatno niko nije ni čuo, osim stručnjaka za ovu oblast.

Crveni hodočasnici

Oktobarska revolucija je ubrzo postala "svetionik" za obespravljene širom sveta, a Moskva nova "Meka" u koju su kao neku vrstu hodočašća dolazili mnogi intelektualci, pa i sa Zapada, među njima i Bertrand Rasel, Valter Benjamin, Andre Žid, Artur Kestler i Bertold Breht. Oni su imali velika očekivanja od revolucije. Tako se Rasel sreo sa Lenjinom i po povratku u Britaniju napisao svoje klasično delo "Praksa i teorija boljševizma".

Njegov hroničar Mihail Riklin podseća da je Rasel, kao i većina intelektualaca njegovog doba, bio razočaran kapitalizmom posle Prvog svetskog rata. Ljudi su bili ljuti i verovali da stvari treba radikalno da se menjaju.

"Rasel se iskreno divio ruskom radikalnom zaokretu i pisao da bi boljševička revolucija mogla postati važnija i od francuske. Verovao je da je ruski društveni poredak bio toliko truo da je zaslužio da bude ukinut, ali ono što nije odobravao je bilo nasilje i to je bio njegov glavni argument protiv boljševizma", ističe Riklin.

Bertold Breht je, pak, primer slepe posvećenosti idealima Oktobarske revolucije, a Andre Žid ushićeno piše: "I ja žarko želim da budem zaveden, da bih posle toga mogao zavoditi druge".

Riklin govori o komunizmu kao obliku religije, možda najznačajnije u 20. veku, u koju su verovali i mnogi izvan Sovjetskog Saveza. Međutim, ta "religijska faza" je završena 1939. nakon iznenadnog Staljinovog pakta sa Hitlerom, koji je izazvao nevericu među antifašistima širom sveta.

Staljinov pakt sa Hitlerom je izazvao nevericu među antifašistima širom sveta
Staljinov pakt sa Hitlerom je izazvao nevericu među antifašistima širom sveta

I Gulag i Gagarin

Dometi i posledice Oktobarske revolucije se često slikaju crno-belo i nije ih lako sagledati. S jedne strane, Aleksandar Solženjicin smatra da je zbog nje 20. vek bio izgubljen za Rusiju. S druge, kako je, navodno, rekao Vinston Čerčil: "Staljin je dobio u ruke zemlju sa drvenim plugom, a ostavio je sa nuklearnim oružjem".

Dakle, na jednoj strani, brutalna ubistva u gulazima. Na drugoj, neosporno je da su ostvareni veliki pomaci u odnosu na carsku Rusiju u kojoj je 80 odsto stanovništva bilo nepismeno, obezbeđena je besplatna zdravstvena zaštita. Takođe, postala je industrijska velesila i druga po ekonomskoj snazi u svetu. U ruskim medijima se navodi i da je prva poslala čoveka u svemir.

Međutim, formalno pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu je značilo da je trebalo podmićivati doktore za kvalitetno lečenje. Nije bilo nezaposlenih ali su plate bile niske. Svi građani su bili jednaki ali u siromaštvu i, pre svega, neslobodni iako je formalno vlast bila u njihovim rukama.

(Fotogalerija - Vorkuta: Grad nastao iz gulaga)

U svakom slučaju, Sovjetski Savez je na ekonomskom planu počeo da usporava već 1960-ih tako da je na kraju doživeo krah jer nije uspeo da obezbedi dve ključne potrebe građana – hleb i slobodu.

Kako ističe Slavoj Žižek, sve one osobine koje danas povezujemo s liberalnom demokracijom i slobodom (sindikati, pravo glasa svima, slobodno i cjelovito obrazovanje, sloboda štampe, itd.) i koje su ostvarene dugom i teškom borbom nižih klasa u devetnaestom stoljeću, nipošto se ne mogu smatrati 'prirodnim' posledicama kapitalističkih odnosa.

"Prisetimo se svih onih zahteva s kojima završava Komunistički manifest: većina njih - uz iznimku ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima proizvodnje - danas su široko prihvaćeni u 'buržoaskim' demokratijama, a zapravo su rezultat narodne borbe", smatra Žižek.

Putin zazire od revolucija

Rusi obeležavaju jubilarnu godišnjicu Oktobarske revolucije veoma skromno, uglavnom sa izložbama i stručnim konferencijama, kako je preporučio Putin. Njegov bliski saradnik Sergej Nariškin smatra da ona "nije povod za organizaciju svečanih događaja ili slavlje" nego da se iz nje "izvuku pouke," te da revolucija "uvek donosi krv, smrt, razarenje i katastrofe".

To znači da ne treba prizivati primere radikalne promene vlasti, čak i iz istorije, imajući u vidu i da će se Putin po svoj prilici uskoro po četvrti put kandidovati za predsednika. Došavši na vlast 2000. istakao je da je tada po prvi put došlo do promene na čelu Rusije "bez državnog udara i revolucije". To je kredo njegove spoljne politike koja se protivi "obojenim revolucijama" u Gruziji i Ukrajini, strahujući da je to samo uvertira za pokušaj ostvarivanja istog scenarija i u Rusiji. Stoga se žestoko obrušava na opoziciju koju često naziva "petom kolonom" Zapada.

Za Putina je revolucija uvek "posledica odsustva odgovornosti", postavljajući pitanje da li je sve što se desilo od 1917. moglo izvesti i evolutivnim putem "bez uništenja (ruske) državnosti i stradanja miliona".

"Kremlj ne može da se identifikuje sa Lenjinom, jer je bio revolucionar, ali ni sa (carom) Nikolajom II jer je bio slab lider", ističe Mikhail Zugar, urednik jedinog nezavisnog TV kanala "Dožd" (Kiša).

Tačnije, Kremlj ne može da se identifikuje sa onima koji su ubili cara.

Zvanična Moskva se odnosi selektivno prema sovjetskoj prošlosti; Foto: Babuške sa likovima Putina, Staljina i Lenjina
Zvanična Moskva se odnosi selektivno prema sovjetskoj prošlosti; Foto: Babuške sa likovima Putina, Staljina i Lenjina

Putin s jedne strane hvali stabilnost i tradicionalne vrednosti carske Rusije, a s druge produkt je sovjetskog sistema čijem je najelitnijem delu služio kao agent KGB.

Mnoge je zatekla njegova izjava iz 2005. da je raspad Sovjetskog Saveza "najveća geopolitička katastrofa 20. veka." Međutim, kako ocenjuje "Fajnenšel tajms" (Financial Times), to je na Zapadu pogrešno protumačeno kao njegova podrška nekadašnjem socijalističkom kolosu. To je pre bio izraz traume koju oseća većina u Rusiji i upozorenje na rizike zbog raspada velike sile.

Zvanična Moskva se odnosi selektivno prema sovjetskoj prošlosti. Dok se prenebregava Staljinov terror, istovremeno se slavi pobeda Crvene armije u Drugom svetskom ratu.

Stoga su mnogi Rusi zbunjeni da li je Oktobarska revolucija bila nacionalna tragedija ili veliko dostignuće, te kako pomiriti činjenicu da su Gulag i besplatna zdravstvena zaštita deo istog sistema.

(Fotogalerija: Spomenici Lenjinu i revoluciji još se nalaze širom sveta)

Analitičar Karnegi centra u Moskvi Andrej Kolesnikov smatra da su potrebni narativi koji će pomoći pomirenju u društvu. "Revolucija iz 1917. ne može da koristi u tom cilju jer tadašnje linije fronta su danas potpuno nebitne."

Zbog toga nema pomirenja između nasleđa "crvenih" i "belih", iako su vlasti u više navrata na to pozivale.

U svakom slučaju, kako ističe istoričar Džon Luis-Stempel (John Lewis), nema šta da se slavi imajući u vidu da je Oktobarska revolucija samo zamenila autokratskog suverena sa totalitarnom diktaturom.

Pohvale Staljinu, kritike Lenjina

Iako se Lenjinovo telo i dalje nalazi u mauzeoleju, a Putin kritikuje rušenje njegovih bista u bivšim sovjetskim republikama, stiče se utisak da je mnogo kritičniji prema prvom lideru boljševika nego njegovom nasledniku Staljinu.

Tako je Putin nedavno izjavio da je Lenjin, kritikujći stav Staljina o autonomiji, uveo princip prava subjekata nove zajednice na otcepljenje - u tom trenutku to su bili Rusija, Ukrajina, Belorusija i Severno-kavkaska federacija.

"A, povrh svega, onda još odlučio i da se Donbas uzme Rusiji i prisajedini Ukrajini - jer je među Ukrajincima trebalo povećati broj proletera 'u interesu veće društvene podrške'".

To je, prema Putinovim rečima, bila "mina sa odložnim dejstvom pod zdanjem naše državnosti". On je takođe nazvao Lenjina izdajnikom zbog započinjanja građanskog rata u trenutku kada su strane sile pokušale da uguše Oktobarsku revoluciju.

Uprkos tome, prema istraživanju "Levada centra", 53 odsto Rusa ima pozitivan stav prema Lenjinu a 27 procenata negativan.

Istovremeno, ruski lider brani neočekivani Staljinov potez o paktu sa Hitlerom kao taktički briljantan. Takođe, nazvao ga je "uspešnim menadžerom". I 48 odsto Rusa smatra da je Staljin imao pozitivnu ulogu, a 22 procenata negativnu. Ta podrška Staljinu se, prema mišljenju Alekseja Levinsona iz centra Levada, može povezati sa rasprostranjenom antizapadnom retorikom.

Ambivalentni odnos ruskog lidera dele i građani. Tako 45 odsto njih smatra da je Oktobarska revolucija volja naroda, ali bi se samo 12 procenata njih pridružilo boljševicima da su živeli u to vreme. Istovremeno, za 92 odsto nova revolucija je neprihvatljiva.

Tu konfuziju, pa i nespremnost većine ruskih građana da se jasno odrede prema zbivanjima iz 1917, direktor centra Levada Lev Gudkov objašnjava kao manifestaciju ruskog tipa ličnosti koju naziva "sovjetski čovek". Naime, nedostatak šansi i stalna pretnja životu pojedinca i njegovih najbližih tokom sovjetskog perioda stvorio je model ličnosti koja je "najviše zabrinuta za fizičko preživljavanje".

Ovaj trend se nastavio i nakon raspada Sovjetskog saveza.

"Ovaj tip ličnosti je manje uočljiv u relativno dobrim vremenima kada rastu prihodi, relativno je opuštena javna debata i nema vojnih avantura…S druge strane, on izbija na površinu u vremenima ekonomskih, političkih i društvenih kriza", ocenjuje Gudkov.

Isti izazovi kao pre 100 godina

Današnja Rusija je daleko od revolucionarnog stanja 1917.

Međutim, kao i pre sto godina i sada je aktuelan izazov njena transformacija u modernu državu. Kao i tada, i sada je pitanje prenosa vlasti kada Putin jednog dana ode, ključno za rusku politiku. Februarska revolucija 1917. u kojoj je zbačena dinastija Romanov nakon tri veka vladavine, bila je možda prva i poslednja prilika do sada za neophodne reforme. Što ih današnja Rusija bude više odlagala, to su nepredvidiviji scenariji i veći rizici jer će se vladanje doživljavati poput bajke o Velikom inkvizitoru u "Braći Karamazovi" Fjodora Dostojevvskog kao "čudo, misterija i moć".

Dok ne razreši tu dilemu, Vladimir Putin će više izgledati kao car 21. veka nego moderni lider. U takvim okolnostima, od manjeg su značaja paralele - "od Vladimira (Lenjina) do Vladimira (Putina)", ili pozivi na "obnovu tradicije ruskog carstva", jer im je suština ista. Ruska carevina, Sovjetski Savez i današnja Rusija, kao i njihovi lideri Nikolaj II, Lenjin i Putin su nedemokratske tvorevine i državnici. Nakon proevropskih reformi Petra Velikog pre tri stoleća, sličnog pokušaja "zapadnjaka" u Rusiji u 19. veku i traljavog eksperimenta iz 1990-ih - uvek je jačala reakcija i restauracija.

Dok se taj narativ ne promeni, Rusija će tapkati u mestu.

Paradoksalno, ako je išta bilo dobro u Oktobarskoj revoluciji - to su više osetili drugi nego sami sovjetski građani. Naime, primorala je druge da urade ono što je ona samo uglavnom propustila, a proklamovala je. U strahu od širenja komunističke revolucije, pre svega socijaldemokratske i socijalističke partije na Zapadu su nekoliko decenija istrajavale na konceptu „države blagostanja" da bi pokazale superiornost u odnosu na sovjetski model. Međutim, kako su se realsocijalistički režimi i sam Sovjetski Savez urušavali, tako su i zapadne zemlje postepeno demontirale državu blagostanja.

To ne znači da se zbog političke i ekonomske krize koja pogađa veći deo sveta, čovečanstvo ponovo nalazi u predrevolucionarnom stanju jer su, kako bi rekli postmodernisti, svi veliki narativi oprobani, „sve velike priče ispričane". Takođe, potvrdilo se nebrojeno puta da su revolucije zamisao idealista, izvode ih fanatici a koriste ih skorojevići da vladaju, kako kaže stara izreka. Naravno, ostaje večno pitanje kako naterati moćne da vode odgovornu i pravičnu politiku.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG