Građani širom Evrope su u strahu zbog skoro svakodnevnih napada u kojima stradaju civili. Mnogi se pribojavaju da se to sutra može desiti i u njihovoj sredini, jer mere koje vlasti preduzimaju nisu efikasne da spreče ubice. Osim blagodeti ubrzanja vremena i smanjivanja prostora, globalizacija nam je donela i najopasniju nuspojavu – globalizaciju terorizma. Tu ubrzanu istoriju sve teže možemo da pojmimo dominantim kategorijalnim aparatom.
Kada je posle višečasovne agonije utvrđeno da je masovni ubica u Minhenu mladi Nemac iranskog porekla, policija je požurila da saopšti da nije bio povezan sa militantnom organizacijom Islamska država Iraka i Levanta (IDIL), niti da njegov krvavi pir treba na bilo koji način posmatrati u kontekstu izbegličke krize. Reč je o usamljenom činu momka, koji je imao psihičkih problema, a uzor mu je bio masovni norveški ubica Anders Brejvik, navela je istraga.
Policija je potencirala i da 17-ogodišnji Avganistanac, koji je početkom prošle sedmice u vozu nožem ranio nekoliko putnika, delovao sam, odnosno da je “usamljeni vuk”, iako je IDIL preuzeo odgovornost i za ovaj napad. Čak se i u slučaju masovnog ubice u Nici naglašavalo da nije vodio asketski život u skladu sa načelima radikalnih islamista, odnosno da je jeo svinjetinu i pio alkohol.
Da li treba da osetimo izvesno olakšanje – bez obzira na užasne žrtve – što iza ovih napada ne stoji najozlogašenija teroristička organizacija na svetu? Ili treba da budemo još zabrinutiji, jer u svetu ima mnogo “usamljenih vukova” koje ovakvo haotično stanje može da osokoli?
Znači li to da moramo da se pomirimo sa užasavajućim saznanjem da više niko nije nigde bezbedan, kako je sugerisao francuski premijer Manuel Vals (Manuel Valls) nakon napada u Nici, odnosno da naučimo da živimo sa terorističkom pretnjom?
“’Islamska država’ i džihad su postali utočište za nestabilne ljude, koji pokušavaju da daju smisao svojim urušenim životima”, izjavio je je jedan stručnjak za terorizam iz američkog ministarstva spoljnih poslova.
Štaviše, ovakva haotična situacija ohrabruje psihički labilne ljude da posegnu za spektakularnim akcijama kako bi skrenuli pažnju na sebe, na svoj doživljaj nepravde i time prikrili svoj mentalni problem.
To potvrđuje i činjenica da je ubrzo posle napada u Minhenu muškarac ubio ženu mačetom, a dan nakon toga jedan Sirijac, kome je uskraćen azil u Nemačkoj, razneo se bombom. Granica između terorizma i ludila je sve nevidljivija, mada je i sam terorizam neka vrsta ludila.
Ovi napadi su samo simptom sve većih protivrečnosti i tenzija sa kojima se svet suočava, što svakako ide u prilog IDIL-u. Iako je reč o militatnoj organizaciji koja se rigidno drži pravila džihada, ona ga je na paradoksalan način “demokratizovala” globalizovala i, istovremeno, decentralizovala, preuzimajući odgovornost za sve napade bez obzira da li je izvršilac njen pripadnik ili ne. Tako je u jednom trenutku stala iza zločina u Minhenu, iako se ispostavilo da je počinilac Iranac, odnosno šiit, čiji su pripadnici smrtni neprijatelji za ekstremne sunite u istoj meri kao i hrišćani.
No, džihadisti vešto koriste geostrateška rivalstva pre svega na Bliskom istoku kao i globalne protivrečnosti i nepravde koje podstiču ozlojeđenost mnogih muslimana, uključujući i na Zapadu. Kako ističe Džordž Paker (George Packer), “ubilačke ideje kruže planetom i pronalaze žrtve u različitim delovima sveta na različite načine. Svaki novi napad ih širi dalje i usađuje u neke nove glave.”
Opasnost je što se nagomilani problemi ne mogu rešavati ustaljenim instrumentima mejnstrim politike, pa radikalizam čak i terorizam postaju sve prihvatljiviji metod borbe frustiranih ljudi koji osećaju nepravdu, jer su alternativni odgovori i pokušaji izostali ili doživeli krah. Na primer, pokreti poput “Okupirajmo Volstrit” i ostali protesti nakon izbijanja globalne ekonomske krize 2008. godine, kojima su tražena pravedna rešenja, u međuvremenu su jednostavno nestali.
Anarhističko-terorističke metode nisu nepoznate u istoriji. Druga polovina 19. veka je prepuna takvih slučajeva, uključujući i ubistvo austrougarske carice Sisi.Tu su i primeri iz bliže istorije, kada su napadi ultralevičarskih “Crvenih brigada” i “Baden-Majnhofa” potresali stari kontinent 1970-ih, kao i nacionalističkih Irske republikanske armije (IRA) i baskijske ETA-e. Međutim, njihov cilj su uglavnom bili predstavnici države, a ne nedužni civili kao sada.
Očigledno je da su neophodne efikasnije mere bezbednosti ali one neće moći da potpuno spreče nove napade koji su sve masovniji i u kojima se koriste raznovrsna sredstva i metode. Stoga postoji rizik da se uplašenii nezadovoljni evropski građani sve više okreću ultradesnici, na primer Narodnom frontu Mari Lepen u Francuskoj. S druge strane, neselektivna primena mera bezbednosti može ugroziti slobode građana i dovesti do još većeg otuđenja muslimanske populacije koja živi u Evropi.
Oba scenarija i te kako idu u prilog “Islamskoj državi” i ona ih priželjkuje.
Očito je da se terorizam kao simptom protivrečnosti i tenzija u svetu ne može pobediti samo oružjem. Naprotiv, represivne mere, naročito ako su na njihovom udaru nedužni muslimani, mogu ojaćati terorizam.
Kako ističe Pol Krugman (Paul Krugman), najveća opasnost od terorizma nisu sami napadi, već naš odgovor na njih. Ideologije se ne mogu poraziti samo na bojnom polju, već se pre svega mora suočiti sa njihovim uzrocima, odnosno korenima.
Krah multikulturalizma u Evropi
Evropske zemlje se ne mogu izboriti sa terorizmom bez aktivnog učešća i saveza sa muslimanima koji žive na starom kontinentu. Najpre, vlasti moraju da učine sve kako bi sprečile žigosanje i podozrenje prema ovoj zajednici. Neophodna je i veća inkluzija muslimana. Na primer, u siromašnim prigradskim četvrtima evropskih prestonica koje su leglo islamskog radikalizma, kao što je ozloglašeni Molenbek u Briselu, svaki drugi mladi čovek je nezaposlen. Takođe, 70 odsto zatvorenika u Francuskoj su muslimani iako čine 7-8 odsto populacije.
Veoma je složeno pitanje zašto se oko 10 hiljada evropskih muslimana priključilo IDIL-u. Kako to da oni ne osećaju svojom zemlju u kojoj su rođeni, školovali se, govore jezik, za razliku od njihovih predaka koji su nastojali da se integrišu iako nisu znali jezik niti bili obrazovani. Nije lako pronaći ključ za razumevanje višeslojnih identiteta, ali kao jedan od odgovora može da posluži priznanje nemačke kancelarke Angele Merkel 2010. godine da je potpuno propao pokušaj da se u njenoj zemlji izgradi multikulturno društvo.
Reč je o liberalnom i humanom konceptu koji je migrantima nakon Drugog svetskog rata (“gastarbajteri" - gostujući radnici) nudio veliku nagodbu: Zadržite vašu kulturu, ali obavežite se na lojalnost nemačkoj državi.
Međutim, kako ističe Džordž Fridman (George Friedman), multikulturalizam nije bio za Evropljane liberalni i humani respekt prema drugim kulturama, kao što se prikazivao.
“Zato je multikulturalizam rezultirao stalnim otuđenjem imigranata. Oni su se više identifikovali sa zemljom iz koje su dolazili nego sa Nemačkom. Turska je bila dom. Nemačka je bila pogodnost. Stoga su bili lojalni pre svega svom domu (Turskoj) a ne Nemačkoj” , smatra Fridman.
Taj jaz između starosedelaca i imigranata dodatno je produbljen.
Zašto većina muslimana u Evropi ćuti
Mnogi se pitaju zašto muslimani u Francuskoj ili Belgiji ne izađu masovno na ulice nakon terorističkih napada, distancirajući se od ekstremista u svojim redovima, jer su i oni bili žrtve ovih zločina. U Nici je među 84 poginula bilo 30 muslimana. Međutim, većinski deo muslimanske zajednice se verovatno pribojava kako militanata tako i reakcije dela svojih sunarodnika, među kojima ima i imama koji ne samo da simpatišu već i podržavaju IDIL.
Zato nije dovoljno samo osuđivati politički ekstremizam u islamskom svetu, već i teološki, tačnije salafizam, čije jednostrano i pojednostavljeno interpretiranje principa islama presudno utiče na oblikovanje militantnih grupacija.
Jedino arapske zemlje mogu uništiti IDIL
Naravno, ključ za suzbijanje terorizma u Evropi nalazi se na Bliskom istoku, odnosno vojničkom porazu nad “Islamskom državom” i uspostavljanju mira u Siriji. Dosadašnja strategija vazdušnih udara zapadne alijanse, arapskih zemalja i Rusije daje ograničene rezultate, jer IDIL na osvojenim područjima kao štit koristi civile u gradovima, poput milionskog Mosula.
Ta militantna organizacija već dve godine kontroliše delove Iraka i Sirije i što u tome bude duže istrajavala, to će njen imidž kao svetionika za radikalne muslimane svuda u svetu imati sve veću privlačnost. Dakle, IDIL se može poraziti samo kopnenom ofanzivom za koju su, međutim, spremni jedino Kurdi.
Zapad ne želi da šalje svoje trupe, poučen iskustvom iračkog rata, čiji je produkt upravo IDIL, što je prošle godine konstatovao i predsednik SAD Barak Obama.
Ni arapske zemlje, čiji su imami itekako doprineli širenju džihadizma, na to nisu spremne jer su opsednute rivalstvima, pa Saudijska Arabija više brine o nuklearnom programu Irana. Istovremeno, Teheran je usredsredio svoje operacije protiv umerenih pobunjenika u Siriji a ne ka “Islamskoj državi”.
Međutim, IDIL mogu poraziti samo Zalivske zemlje, jer bi to osim vojničke bila ujedno i politička pobeda, odnosno potvrda da je reč samo o grupi ekstremista koji nemaju mesta u muslimanskim društvima. Ukoliko bi Zapad bio prinuđen da na kraju interveniše kopnenim trupama, čak iako bi uspeo da vojnički porazi "Islamsku državu", to bi bilo više IDIL-ovo taktičko povlačenje ali koje bi zapravo vodilo njegovom političkom jačanju, kao što je američka intervencija u Iraku otvorila put za uspon Al Kaide i ostalih ekstremističkih organizacija.
Ipak, takav savez i zajednička kampanja Zalivskih država nije realistična u ovom trenutku, imajući u vidu rivalstva na Bliskom istoku. Sa druge strane, ukoliko se uskoro ne suzbije “Islamska država”, ona može postati ozbiljna pretnja i arapskim režimima koji su je u početku podržavali ili i sada prećutno računaju na nju u svojim geostrateškim kalkulacijama, što im se na kraju može obiti o glavu.
Facebook Forum