Dostupni linkovi

Bogati se bogate i u krizi koju su izazvali


Sirotinja i Bogu je teška. Ova izreka oslikava svakodnevicu velikog broja ljudi na planeti koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, a mnogi i gladuju. Skoro 2,5 milijardi njih nema osnovne sanitarne uslove, uključujući i toalet. Paradoks je da iako svet nikada nije bio bogatiji – sve su veće socijalne nejednakosti. Doduše, globalizacija je pomogla smanjivanju razlika između država, ali su sve dramatičnija raslojavanja unutar svake države ponaosob.

Osam najbogatijih ljudi ima 426 milijardi dolara, što je novac koji poseduje 3,6 milijardi ljudi ili siromašnija polovina svetske populacije, pokazuje istraživanje britanskog Oksfama. Prošle godine je 62 bogataša raspolagalo imetkom kao i 50 odsto ljudi na planeti, a početkom decenije 388 njih.

Jedan odsto najimućnijih poseduje koliko i 99 procenata ostatka sveta.

„Društvene nejednakosti naterale bi tvorce savremenog projekta da pocrvene od srama“, konstatovali su još pre šest godina Mišel Rošar, Dominik Burg i Floran Oganje u tekstu „Ugroženi ljudski rod“.

Ovo nije samo moralni i socijalni, već postaje i ekonomski i politički problem, pa je to jedna od glavnih tema i ovonedeljnog Svetskog ekonomskom foruma u Davosu koji okuplja političku, ekonomsku i intelektualnu elitu.

U pripremnom dokumentu za ovaj skup se upozorava da će rastuća nejednakost u bogatstvu i prihodima predstavljati ključni ekonomski rizik u narednih deset godina. Stoga je potrebna obnova privrednog rasta od koje bi imali koristi i širi slojevi stanovnštva.

"Potrebna je, takođe, reforma tržišnog kapitalizma kako bi se popravile pukotine u društvu, a koje su posebno primetne u rastu populizma", navodi se u ovom dokumentu.

Organizatori foruma u Davosu su i ranijih godina ukazivali na rastuće nejednakosti. Takođe, i svetski lideri ističu - naročito nakon izbijanja globalne krize - da se nešto mora uraditi. Međutim, osim tog načelnog priznanja, u praksi nije ništa nije učinjeno na, makar, ublažavanju ovog problema. Umesto toga, nejednakosti se produbljuju.

Organizatori foruma u Davosu su i ranijih godina ukazivali na rastuće nejednakosti
Organizatori foruma u Davosu su i ranijih godina ukazivali na rastuće nejednakosti

To se može tumačiti i odsustvom spremnosti političke elite, kao i činjenicom da je preovlađujući neoliberalni model kapitalizma toliko okoštao, a bogati su uspeli da svoju ekonomsku moć pretvore i u političku kupovinom uticaja lobiranjem i potplaćivanjem što im omogućava prilagođavanje pravila igre u svoju korist – kao što su antimonopolski zakoni, deregulacija, porezi, smanjivanje uloge sindikata – tako da se stvara neka vrsta začaranog kruga oligarhije u kome su promene gotovo nemoguće, sem revolucionarnim prevratima.

Nevidljiva, moćna ruka tržišta

Jedno od ključnih moralnih opravdanja tržišne ekonomije je da je težnja za “ličnim profitom” istovremeno i najbolji mehanizam postizanja zajedničkog dobra, odnosno da će od bogatstva ljudi na vrhu piramide imati koristi i ostali kroz otvaranje radnih mesta i drugih pogodnosti (trickle down effect), te da će to sve efikasno i pravično urediti “nevidljiva ruka” tržišta.

Iako ima mnogo pokazatelja da tržišna privreda neminovno vodi povećanju socijalnih nejednakosti, rodonačelnici klasičnog liberalizma, poput Adama Smita, još su u 18. veku ukazivali na važnost vrednosti i izvan profita. Tačnije, da tržišna ekonomija zavisi i od drugih aktivnosti kao što je pružanje javnih usluga – te da je neraskidivo “sveto” liberalno trojstvo: Liberté, Egalité, Fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo - prev.), jer se, kako ističe Zigmunt Bauman, jedino tako može osigurati mirno, prosperitetno i integrisano društvo prožeto duhom saradnje.

Međutim, preovađujući neoliberalni koncept u poslednje tri decenije je iz te trijade uklonio princip jednakosti (Egalité). Prenebregnuto je osnovno načelo liberalnog konsenzusa da su ljudi slobodni samo ako mogu i da koriste tu slobodu. Umesto toga, pobornici neoliberalizma tvrde da deregulacija i niski porezi podstiču preduzimljivost i stvaranje većeg ekonomskog “kolača”.

Kako se bogati bogate

Nejednakost je pravdana i argumentum da najbogatiji daju najveći doprinos privredi otvaranjem radnih mesta. Države su im davale podsticaje kroz niske poreze, te omogućavanjem ofšor poslovanja. Međutim, kada je došao krah, 2008. godine, ti isti bogataši su zatražili pomoć država, koje su požurile da spasavaju velike korporacije jer su bile “prevelike” da bi se dozvolio njihov slom, iako su svojim rizičnim i često špekulativnim poslovima i izazvale krizu.

Procenjuje se da su date veće pare za spasavanje korporacija i banaka nego za pomoć milionima koji su ostali bez posla
Procenjuje se da su date veće pare za spasavanje korporacija i banaka nego za pomoć milionima koji su ostali bez posla

Procenjuje se da su date veće pare za spasavanje korporacija i banaka – koji su nastavili da isplaćuju astronomske bonuse svojim menadžerima - nego za pomoć milionima koji su ostali bez posla. Bogataši koji su doveli ekonomiju do ruba propasti otišli su sa stotinama miliona dolara u džepovima, zahvaljujući stimulativnim merama država (kejnzijanski pristup) koje su zbog tih poteza stvorile ogromne deficite.

Sada države nastoje da redukuju taj manjak u budžetu merama štednje (fridmanovski princip), uključujući i smanjivanje socijalnih davanja najugroženijima i, istovremeno, uvođenjem raznih nameta koji uglavnom plaćaju sve osiromašeniji građani. Suma sumarum, najšire mase, uključujući i srednju klasu, višestruki su gubitnici u ovoj krizi.

Razlike u prihodima u razvijenim zemljama, pre svega u SAD, drastično su se produbljivale. Dok prosečna primanja oko 50 odsto siromašnijih Amerikanaca tako reći nisu uopšte porasla u poslednje tri decenije – zarada najbogatijih iz “kluba 1 odsto” povećana je za 300 procenata.

Takođe, plata čelnika najvećih američkih korporacija bila je 1960. godine za 12 puta veća od njihovih radnika, a početkom ovog veka čak 531 puta. Prema jednom izveštaju, 25 menadžera najvećih hedž fondova zaradilo je više nego sve vaspitačice u američkim obdaništima zajedno.

Imajući u vidu ovakve raspone, deluje utopistička zamisao velikog antičkog filozofa Platona da bi najveća razlika u prihodima vrha i dna trebalo da iznosi 4:1. Doduše, pod tim je podrazumevao slobodne ljude, a ne i robove.

Produbljivanju nejednakosti je svakako doprinelo rezanje najviših poreskih stopa i socijalih programa koje je počelo u vreme administracije Ronalda Regana, koji je lansirao program “reganomika”.

On je smanjio najviši porez na dohodak za 70 na 28 odsto, što je trebalo da dovede do otvaranja novih radnih mesta, ali se to nije dogodilo. Umesto najavljenog rasta prihoda u budžetu, porastao je samo deficit.

Međutim, prava slika se tek dobija ako se ima u vidu porez na kapitalnu dobit koja je glavni izvor prihoda najbogatijih. Regan je smanjio ovaj porez na 20 odsto, a njegovi naslednici Bil Klinton i Džordž Buš na samo 15 procenata.

Na primer, na 90 odsto Amerikanaca otpada svega 10 procenata od kapitalne dobiti, dok na najbogatiji sloj čak 57 odsto. Ako se ima u vidu u njihovim primanjima učestvuju i dividende sa 16 procenata, to znači da se 73 odsto njihovih prihoda oporezuju po stopama nižim nego radnički. Tačnije, zaposleni plaćaju veći porez nego špekulanti na berzama.

Na taj paradoks je ukazao i jedan od najbogatijih ljudi sveta Voren Bafet, ističući da njegov šofer plaća porez po višoj stopi nego on. Stoga su SAD, po rečima nobelovca Džozefa Stiglica, postale zemlja „gde bogati žive u izolovanim zajednicama, šalju decu u skupe škole i imaju pristup prvorazrednoj zdravstvenoj zaštiti. Za to vreme, mi ostali živimo u svetu nesigurnosti, u najboljem slučaju osrednjeg obrazovnog sistema, i praktično minimalne zdravstvene zaštite“.

Voren Bafet istakao da njegov šofer plaća porez po višoj stopi nego on
Voren Bafet istakao da njegov šofer plaća porez po višoj stopi nego on

U međuvremenu, bogataši nastoje da maksimiziraju svoj profit i ofšor poslovanjem, nastojeći da dramatično smanje, pa čak i izbegnu, plaćanje poreza.

Izbegavanje plaćanja poreza siromašne zemlje košta više od 100 milijardi dolara godišnje, koje bi mogle da se usmere na obezbeđivanje čistije vode, bolju zdravstvenu zaštitu i školovanje. Bogate zemlje gube mnogo više.

Prema proceni Organizacije za evropsku saradnju i razvoj (OECD), u poreskim oazama širom sveta sakriveno je oko 7,6 hiljada milijardi dolara najbogatijih osoba i kompanija.

Građani su pokušavali da zaduživanjem pokriju sve veće troškove života. Međutim, kriza je dovela do pucanja mehura, pa su mnogi ostali bez posla tako da je sve teže vraćati kredite, pre svega stambene. Stoga je privatni dug u SAD premašio bruto društveni proizvod (GDP).

Nejednakost od rođenja

Socijalna nejednakokst nije bogomdana već je produbljuju političke okolnosti. Doduše, još je Napoleon – kako navodi Tomas Piketi u poznatom radu “Kapital u 21 veku” - opravdavao koncentraciju bogatstva i ogromnu nejednakost time što je Francuska meritokratska država, tačnije da omogućava napredak nadarenima.

Međutim, u mnogim studijama, uključujući i onu Karnegi centra iz 1979, ukazuje se da budućnost svakog deteta najviše zavisi od socijalnih okolnosti, odnosno mesta njegovih roditelja u društvu – a manje od talenta, truda i upornosti.

Pre nekoliko godina na skupu u Vašingtonu pod nazivom “Nejednakost počinje rođenjem”, dr Dejvid Keler je istakao da postoje novi biološki dokazi da kod mlađe dece stresno okruženje ne utiče samo na kulturne i psihološke pretpostavke za neuspeh, već i na arhitekturu mozga i promenu neurološkog funkcionisanja.

U mnogim studijama ukazuje se da budućnost svakog deteta najviše zavisi od socijalnih okolnosti
U mnogim studijama ukazuje se da budućnost svakog deteta najviše zavisi od socijalnih okolnosti

Problem je i smanjena prihodna pokretljivost u kapitalističkim društvima. Prema jednoj studiji, samo je 8,4 odsto dece rođene 1971. u porodicama iz najniže petine prešlo u najvišu petinu po primanjima kada su odrasli.

Stoga se može reći da je nejednakost jedan od oblika kršenja ljudskih prava.

Odsecanje ruke koja hrani

Osim moralnog aspekta, problem sa nejednakošću je i što ugrožava ekonomski rast. Mnogi pokazatelji sugerišu da nejednakost drastično smanjuje tražnju jer bogati troše manje nego što zarađuju. Istovremeno, umanjenje udela zarada u bruto društvenom proizvodu redukuje potražnju u privredama koje se dobrim delom oslanjaju na robu široke potrošnje, tako da, paradokslano, potrošačka društva gube sposobnost da troše.

Istovremeno, nejednakost vodi prekomernom zaduživanju, što podstiče finansijsku nestabilnost pošto centralne banke pokušavaju da premoste taj jaz zbog stagnirajućih zarada naduvavanjem balona koji na kraju pucaju.

Osim građana, i države su sve zaduženije – četiri puta više nego na početku globalizacije – zbog nižih stopa rasta.

Posledice nejednakosti su sve ozbiljnije, jer, osim ljudi kao pojedinaca, sve više je na udaru i demokratija. Kako ističe Džozef Stiglic, društva sa velikim nejednakostima nisu efikasna, njihove ekonomije su nestabilne i dugoročno neodržive.

“Kada jedna interesna grupa stekne previše moći, ona počinje da prilagođava politiku svojim interesima, tako da više ne služi opštem interesu. Ukoliko bogati upotrebljavaju svoju političku moć da bi svojim kompanijama obezbedili ogromne prednosti, tada preko potrebna sredstva odlaze u ruke malobrojnih, umesto da od njih svi imaju koristi”, upozorava Stiglic.

Američki ekonomista Robert Brener je pre 20 godina predvideo budućnost neprekidne krize kapitalizma, nazivajući taj trend “sekularnom stagnacijom”. Što zbog tehnoloških inovacija, što prirode samog sistema, mnogi eksperti smatraju da je razvijeni kapitalizam dostigao limit koji onemogućava održavanje visokih stopa rasta i dalje povećanje produktivnosti.

„Slika kraja kapitalizma koju imam na umu – slika kraja za koji verujem da je već počeo – jeste društveni sistem u trajnom stanju urušavanja“, smatra nemački sociolog Volfgang Štrek.

Stoga se kao moguća alternativa pominje “postkapitalizam”, kako ga je nazvao Pol Mason (Paul).

Bogataši nastoje da maksimiziraju svoj profit i ofšor poslovanjem, nastojeći da dramatično smanje, pa čak i izbegnu, plaćanje poreza
Bogataši nastoje da maksimiziraju svoj profit i ofšor poslovanjem, nastojeći da dramatično smanje, pa čak i izbegnu, plaćanje poreza

„Ključna lekcija iz prethodnih 30 godina jeste da ekonomski model koji dopušta najbogatijim članovima društva da akumuliraju sve veći i veći deo kolača na kraju sam sebe uništava. To je lekcija koju, čini se, tek treba da naučimo“, upozorava Stjuart Lensi.

Da bi se izbegao taj najpesimističniji scenario, najčešće se predlaže uvođenje progresivne stope poreza za najbogatije, uključujući i globalni porez, u cilju delimične redistribucije prihoda. Međutim, to je prilično utopijski poduhvat – naročito globlani porez - imajući u vidu prirodu globalizacije.

Istovremeno, kako ističe Stiglic, oporezivanje nije dovoljno već i investiranje u obrazovanje, zdravstveni sistem i infrastrukturu. U tom kontekstu je veoma važan ljudski kapital. Naime, prihodi su nejednako raspoređeni i zbog razlike u kvalitetu škola koje mladi završe, imajući u vidu da je pristup elitnim, skupim privatnim školama ograničen. Stoga su osim redistributivnih, važne i preddistributivne mere.

Gubitak nade

Nekadašnje scene iz filmova o bogatašima koji žive u naseljima ograđenim visokim zidovima od ostatka sveta – koje služi armija slabo plaćenih radnika, ali i štite privatne armije do zuba naoružanih telohranitelja od besa mase, postaju polako svakodnevica, za sada u nerazvijenim zemljama, ali i stvarnost razvijenijeg sveta.

No, najveći problem u tim društvima je nedostatak nade – saznanje mnogih da nemaju gotovo nikakve šanse da se otrgnu siromaštvu.

Građani su sve više prepušteni sami sebi, odnosno da se sami snalaze i drže strategije „u se i u svoje kljuse“. Na taj način nada se “privatizuje” a time i umrtvljuje samo osećanje da kolektiv – sa više jednakosti i demokratije – treba da postoji, imajući u vidu da nestaje i to osećanje zajedništva. Time se podriva i socijalna kohezija i solidarnost kao vezivno društveno tkivo.

Najveći problem je saznanje mnogih da nemaju gotovo nikakve šanse da se otrgnu siromaštvu
Najveći problem je saznanje mnogih da nemaju gotovo nikakve šanse da se otrgnu siromaštvu

Ti trendovi kratkoročno svakako idu u prilog najimućnijima jer im olakšavaju zgrtanje bogatstva. Međutim, dugoročno će i oni platiti cenu te kratkovidosti i egoizma. No, pitanje je da li to uviđaju i, shodno tome, da li pristaju na promene koje bi rezultirale smanjivanjem njihovih enormnih prihoda zarad boljitka svih.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG