Dostupni linkovi

Opasne ideje o razmeni teritorija na Balkanu


Sve dok se bude istrajavalo na ekskluzivističkim nacionalističkim politikama, produbljivaće se jaz među balkanskim državama.

Učestalo pominjanje ideja o razmeni teritorija na Balkanu je simptom problema sa kojima se Balkan suočava još od ratova 1990-ih, koji umesto da se prevazilaze, zapravo se produbljuju.

To je još jedna potvrda da u ovoj regiji "istorija nikada ne postaje prošlost", kako ističe makedonski pesnik Nikola Madžirov.

Ova opcija je aktuelizovana prošle sedmice kada je američki kongresmen iz redova republikanaca Dejna Rorabaher, predsedavajući Odbora za spoljnu politiku u Evropi, uputio pismo predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću predlažući razmenu teritorija na jugu Srbije za sever Kosova kao rešenje za smirivanje tenzija u ovom delu Balkana. Rorabaher je u poslednjih desetak godina već nekoliko puta lansirao ovu tezu.

Nekako u isto vreme identičan scenario je predložio i bivši britanski ambasador u Jugoslaviji ser Ajvor Roberts: Preševska dolina u Srbiji za teritoriju Kosova severno od Ibra, nakon čega bi Srbija priznala nezavisnost Kosova, što je, po njegovom mišljenju, jedini način za postizanje trajnog mira. Roberts je, takođe, ranije pominjao ovo rešenje.

Najnoviji talas priča o razmeni teritorija pokrenuo je prošlog decembra bivši britanski diplomata Timoti Les koji je u časopisu "Foreign Affairs" napisao da je propala zapadna politika pomirenja i multietničkih država na Balkanu. Stoga, po njegovom mišljenju, samo izmene granica sa stvaranjem Velike Albanije, Hrvatske i Srbije – mogu da spreče nove ratove.

Sličan stav o promeni granica i razmeni teritorija izneli su nedavno i bivši pripadnik francuske tajne službe Pjer-Anri Binel, te nekadašnji zvaničnik CIA za Balkan Stiven Majer.

Da li je završeno prekrajanje granica na Balkanu?

I ranije su se čule ideje o razmeni teritorija na Balkanu kao rešenju za sukobe. Osim Robertsa i Rorabahera, tu opciju je pominjao pre pet godina bivši koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erhard Busek, zatim početkom ove decenije Međunarodna krizna grupa.

Bivši makedonski premijer Ljupčo Georgijevski tvrdi u autobiografskoj knjizi da je sa pokojnim srpskim premijerom Zoranom Đinđićem razgovarao o razmeni teritorija između Makedonije, Albanije i Kosova.

Međutim, nikada od završetka rata nije tako učestalo pominjana ova opcija kao u poslednjih nekoliko meseci, što je na prvi pogled nelogično imajući u vidu da se neke balkanske zemlje već članice EU, a preostale teže ulasku u ovaj klub, za šta je jedan od preduslova poštovanje granica i dobra međususedska i regionalna saradnja.

No, i laicima je jasno da je između ovog proklamovanog cilja i stvarnosti veliki raskorak. Mnoga sporna pitanja u odnosima država naslednica bivše Jugoslavije, zbog kojih su i vođeni ratovi devedesetih, i dalje nisu rešena.

Iako se tvrdilo da je sa proglašenjem nezavisnosti Kosova završen proces raspada bivše Jugoslavije, očito je da se još kalkuliše sa prekrajanjem granica na Balkanu.

Situaciju dodatno komplikuju problemi sa kojima se suočava Evropska unija tako da je perspektiva članstva – koja je jedino mogla da makar delimično smanji tenzije među zemljama regije – sada krajnje maglovita i na "dugom štapu", zbog čega dižu glas razne nazadne snage koje bi da ponovo prekrajaju mape Balkana. Neke od tih snaga, pre svega u Srbiji, procenjuju da im se dolaskom Donalda Trampa pruža prilika da isprave neke "nepravde iz prošlosti".

Slobodni strelci, ili prethodnica

Naravno, domaći političari odbacuju ideje o razmeni teritorija, ne samo što takva politika nije u skladu sa njihovim evropskim opredeljenjem, već i ne žele da se odreknu onoga što već poseduju, računajući pri tom da bi u budućnosti možda mogli da dobiju deo teritorije druge države na kojem žive pripadnici njihovog naroda. Tako su pojedini beogradski mediji kritikovali ideju britanskog diplomate Robertsa napisavši: "Savetuje da Srbija SVOJ JUG, zameni za SVOJ SEVER – Kosovo i Metohiju?!".

Osim političara, i domaći stručnjaci uzdržavaju da predlože razmenu teritorija. Jedan od retkih je akadamik iz Prištine Redžep Ćosja, koji je svojevremeno isticao da bi razmena Preševske doline za sever Kosova jedino mogla da stabilizuje odnose Beograda i Prištine. Istovremeno, srpski pisac Dobrica Ćosić se još devedesetih zalagao za podelu Kosova.

Srpski pisac Dobrica Ćosić se još devedesetih zalagao za podelu Kosova
Srpski pisac Dobrica Ćosić se još devedesetih zalagao za podelu Kosova


Ovakve ideje uglavnom dolaze od stranih analitičara, bivših diplomata, obaveštajaca ili političara koji su "slobodni strelci". Doduše, srpski premijer Aleksandar Vučić smatra da je Rorabaher blizak albanskom lobiju, te da je ovo pokušaj da se zaobilaznim putem Srbija navede da prizna Kosovo.

Konfuzno stanje na Balkanu, čemu doprinosi i nastojanje Rusije da ojača uticaj, svakako je plodno tle za razne ekskluzivističke koncepte. Tome treba dodati, kako ističe britanski ekspert Erik Gordi, aktivnosti lobističkih firmi koje su angažovale balkanske vlade i druge institucije, koje ovakvim idejama stvaraju utisak da se vodi diskusija o njima iako, zapravo, takve debate uopšte nema.

Brutalna razmena turskog i grčkog stanovništva

Za Balkan je kroz istoriju karakterističnije preseljenje stanovništva ili podela teritorija nego njihova dogovorena razmena.

Tako je nekada jedinstveno istorijsko područje Banata, koje je pripadalo Austro-Ugarskoj monarhiji, na kraju Prvog svetskog rata podeljeno tako što je jedan mali deo oko Segedina pripao Mađarskoj, a ostatak – dve trećine Rumuniji, a jedna trećina Srbiji.

Najveće pomeranje stanovništva na Balkanu, koje je poprimilo razmere prvog modernog etničkog čišćenja, desilo se nakon grčko-turskog rata okončanog 1922. Grčka je pokrenula 1919. vojnu kampanju, ohrabrena od saveznika iz Velike Antante koji su joj obećali proširenje zbog angažmana na njihovoj strani u Prvom svetskom ratu, na račun neprijateljskog Otomanskog carstva koje se raspadalo. Međutim, Grčka je vojnički poražena tako da je bila prinuđena da se povuče na početne pozicije, a rat je završen velikom razmenom stanovništva predviđenim mirovnim sporazuom sa novostvorenom Republikom Turskom Kemala Ataturka. Tokom sukoba obe strane su počinile stravične zločine nad civilima vodeći kampanju "spržene zemlje".

Demonstrant drži plakat sa slikom Mustafe Kemala Ataturka, 2013.
Demonstrant drži plakat sa slikom Mustafe Kemala Ataturka, 2013.


Skoro million i po Grka iz Male Azije u Turskoj je preseljeno u Grčku u zamenu za pola miliona muslimana iz Grčke. Kriterijum za preseljenje nije bio jezik ili nacija već vera. Zbog toga su se, paradoksalno, među proteranim Grcima našli i Turci hrišćanske vere, kao i Grci koji su primili muslimansku veroispovest.

Rezultat ovog masovnog preseljenja je stvaranje etnički kompaktnih teritorija. Tako je na području današnje Turske 1906. živelo oko 20 procenata nemuslimanskog stanovništva, a nakon njihove razmene samo 2,6 odsto. I u Grčkoj živi više od 90 odsto Grka.

Nasilno pomeranje granica Poljske 1945.

I u svetu je promena granica kroz istoriju bila gotovo nemoguća bez nasilja i stradanja kao i dugih pravnih sporova. Čak su i razmene teritorija obavljane silom, bez saglasnosti naroda koji su na njima živeli. U tom smislu upečatljiv je primer Poljske nakon Drugog svetskog rata kojoj je Sovjetski Savez uzeo znatan deo predratne teritorije na istoku da bi je delimično kompenzovao nemačkom teritorijom, pomerajući tako njene zapadne granice.

Naime, sovjetski lider Staljin je insistirao da znatan deo nekadašnje istočne Poljske – u koji je 1939. ušla Crvena Armija na osnovu tajnog sporazuma sa nacističkom Nemačkom – pripadne Sovjetskom Savezu kako bi se njegove granice pomerile na Zapad i ojačala tampon zona u slučaju nove invazije, poučen iskustvom upada Napoleonove i kasnije Hitlerove armije.

Kao rezultat, na Podstamskoj konferenciji 1945. Poljska je izgubila 179.000 kvadratnih kilometara teritorije – među njima i grad Lvov koji je pripado Ukrajini – na kojoj je živelo 12 miliona stanovnika, uključujući i 4,3 miliona Poljaka. Oko 2,2 miliona Nemaca je proterano sa tog područja. Te teritorije danas pripadaju Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji.

Istočna Evropa
Istočna Evropa


Da bi se Poljska kompenzovala, pomerene su njene zapadne granice koje su obuhvatile delove nemačke teritorije istočno od linije Odra-Nisa. Mnogi Nemci su napustili ili proterani sa ovih područja na koja su naseljeni Poljaci – više od tri miliona, dok je oko jedan million njih postali poljski građani. Nemački istoričari navode da je iz Poljske proterano između sedam i osam miliona Nemaca.

Međutim, Poljska je na zapadu dobila manju teritoriju – oko 100.000 kvadratnih kilometara – u odnosu na gubitke na istoku.

Indija i Bangladeš – redak primer dogovora

Malo je primera dogovora dveju strana oko, uglavnom manjih, korekcija granica kako bi se olakšao život ljudi sa obe strane. Tako su se pre dve godine Holandija i Belgija saglasile da razmene deo teritorije oko njihove isprepletane granice čija je kontrola bila sve složenija.

I Indija i Bangladeš su 2015. rešili granični spor koji se vuče još od vremena sticanja nezavisnosti od Britanije 1947. Naime, tada su stvorene države Indija i Pakistan, od kojeg se Bangladeš odvojio 1971. Na granici između Indije i Bangladeša, dugoj oko 4.000 kilometara, postoji 150 enklava koje su izazivale sporove još od vremena kolonijalne vladavine, a u kojima živi oko 50.000 stanovnika kroz čije domove često prolazi granica, a nemaju pristup uslugama države. Sporazum je realizovan tako što je 50 enklava, u kojima su etnički Bengalci u većini ali su se nalazile u Indiji, pripalo Bangladešu, dok je 100 enklava u Bangladešu, sa većinskom Hindu populacijom, pripojeno Indiji. Stanovništvo ovih teritorija je moglo da odabere u kojoj državi želi da živi.

Policija, Bangladeš
Policija, Bangladeš


S druge strane, ima primera da razmenom teritorija nisu okončani sukobi između pojedinih zemalja. Tako su se carska Rusija i Japan dogovorili 1875. da Rusija dobije suverenitet nad ostrvom Sahalin u zamenu za 18 kurilskih ostrva. Međutim, nakon poraza u ratu 1905, Rusija je bila prinuđena da prepusti Japanu i preostala kurilska ostrva, kao i južni deo Sahalina.

Pri kraju Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je okupirao četiri ostrva u Kurilskog arhipelagu, koji ni do dan danas nisu vraćeni Japanu, a zbog čega Moskva i Tokio još nisu potpisali mirovni sporazum.

Razmena teritorija pominje se i kao moguće rešenje sukoba Izraelaca i Palestinaca, zatim oko Nagorno-Karabaha i Pridnjestrovlja, ali akteri odbacuju tu opciju.

Kad privid postane suština

Balkan se zbog svojih internih problema, ali i trenutnog geostrateškog vakuuma, pa i vetrometine u svetu, nalazi na sve većim iskušenjima. Njegova sudbina može biti i test opstanska EU. Kako ističe, nemački kolumnista Ulrih Ladurner, "ako se Evropa raspadne, onda će se to desiti tamo gde je najkrhkija – na Balkanu", dodajući da ima osećaj da se iz mnoštva razloga tamo nešto "sprema".

U tom kontekstu, sve učestalije ideje o razmeni teritorija su veoma opasne iako deluju veoma zavodljivo i čak "pravedno", jer bi obe strane dobile manje – više podjednaku teritoriju.

Istovremeno, imajući u vidu da manjinske zajednice na Balkanu nisu suštinski ravnopravne sa većinskim nacijama u državama u kojima žive – bez obzira na deklarativna zalaganja njihovih vlada – jasno je da bi, na primer, Srbi sa severa Kosova radije živeli u Srbiji a Albanci iz Preševske doline na Kosovu. To se manje više odnosi na gotovo sve etničke manjine na Balkanu.

Međutim, ako bi se na taj način rešavala sporna etnička pitanja, onda bi to bio put bez povratka, odnosno ponovo bi se otvorila "Pandorina kutija" sa beskrajnim sukobima. U slučaju i da se Srbi sa severa Kosova pripoje Srbiji, postavlja se pitanje u kakvom bi se položaju našli Srbi u Gračanici ili u Štrpcima.

Etnički sporovi se ne rešavaju nagodbama poput razmene teritorija ili stanovništva, nego ozbiljnom i odgovornom politikom koja realno sagledava i sopstvene ali i tuđe interese, tretirajući susedne narode i države kao partnere a ne takmace, pa čak i neprijatelje.

U međuvremenu, sve dok se bude istrajavalo na ekskluzivističkim nacionalističkim politikama, produbljivaće se jaz među balkanskim državama. U takvoj situaciji, ono što u početku izgleda nerealno, kao privid – kao što su ideje o razmeni teritorija – kako bi rekao Fridrih Niče, na kraju postane suština.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG