„Nema mesta oduševljenju“, konstatuje direktorka Centra za evro-atlanske studije Jelena Milić u osvrtu na upravo završenu posetu srpskog premijera Aleksandra Vučića Vašingtonu. „Ohrabrivanje Srbije, koje se neprekidno pominje, pokazuje da su reforme o kojima se govori na samom početku“, dodaje ona. Ipak, kooperativnost u odnosu na kosovsko pitanje, ekonomski kurs zauzet u zemlji, a posebno trenutni stav koji je Srbija zauzela prema pitanju izbegličke krize, uticao je na to da Vučić u Sjedinjenim Američkim Državama naiđe na doček koji se može opisati kao topao:
„Sadašnje poruke pre svega javnosti, a onda i Vlade Srbije o tretmanu izbeglica, pa i operativni odnos prema situaciji, su sigurno pomogli da se barem iz medijske javnost na mesec do dva sklone veliki i ozbiljni izazovi. To su usaglašavanje spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom Evropske unije ali verujem i da su odnos prema ratu u Ukrajini i uloga Vladimra Putina u tome, takođe bili jedna od tema razgovora. Takođe, i povećanje učešće u prilično kontroverznim vojnim vežbama sa Rusima. To možete videti i iz izjave premijera Vučića koju je dao iz Vašingtona, kada je podcrtao `dolazimo sa dosta zadataka`. Kooperativnost u vezi novih elemenata Briselskog sporazuma će biti nagrađena, i treba da bude. Ali, opet kažem, u odnosu ekonomske reforme, pominje se njihov početak, kaže da treba da se sprovode. A ono što je u srpskim medijima najmanje bilo tema, a meni se čini da se o tome u SAD najviše razgovaralo jeste bilo stanje u pravosuđu. Ne samo pojedinačni predmeti za koje su Amerikanci zainteresovani, to se ne tiče samo braće Bitići, već i drugih privrednih sporova koji se maltene decenijama vuku pred srpskim sudovima i koji obeshrabruju inostrane investitore, koje sam premijer tako očajnički želi. Ako Srbija zaista želi da postane mali i pouzdani partner SAD, što je u svakom slučaju ohrabrujuća fraza, da konačno svoju retoriku i dela usaglasi. Ne može se sve vreme jahati na Briselskom sporazumu i sada na odnosu prema izbeglicama.“
RSE: Da li je pismo petorice kongresmena koje su pred Vučićev dolazak u Vašington uputili potpredseniku Bajdenu, uticalo na kvarenje atmosfere samih razgovara? Oni u tom pismu ukazuju na probleme u ostvarivanju demokratije u Srbiji, ali idu toliko daleko da govore i, na primer, o ulozi premijerovog brata u sferi krupnog biznisa.
Milić: Pre svega, zabrinjavajući je način na koji je Srpska napredna stranka reagovala na činjenicu da je došlo jedno vrlo oštro i otvoreno pismo, izjavom da su to senatori bosanskog kokusa. Šta to znači? Da li ih to čini manje uticajnim ili te navode nekredibilnim? Kada kažete neki senator ili američki kongresmen ili guverner, uvek treba podsetiti javnost, to su ljudi koji imaju veće biračko telo nego država Srbija ili srpski premijer. Pojedine američke države su veće od Srbije. To mora da se ima u vidu. Njihovi budžeti su deset puta veći od srpskog budžeta. Dakle, uticaj jednog senatora ili kongresmena je jako bitan. Mnoge stvari u SAD su kompromitovane, ali nezavisnost senatora ili kongresmena je nešto do čega se jako drži. Dakle, to pismo nipošto ne bi trebalo da se stavlja pod tepih jer američku spoljnu politiku i te kako formira Kongres. Od bužeta za Stejt dipartment i Belu kuću, pa nadalje.
RSE I sam Vučić je u izjavi na kraju posete bio veoma uzdržan kada je upitan da li su Srbija i SAD sada u fazi odličnih odnosa. Kako bismo opisali zapravo odnos dve države danas?
Milić: Ja se jako protivim kada američki zvaničnici kažu da su najbolji deo odnosa SAD i Srbije bilaterlna vojna saradnja. Mislim da je to nefer prema svima onima koje su pobili predstavnici Vojske Srbije tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine, a ti zločini su većinom još uvek neistraženi. A mnogi od tih počinilaca su ili penzionisani ili i dalje u Vojsci. Vojska Srbije ima i te kako odgovornost za masovne grobnice koje se pojavljuju i u Rudnici i u drugim mestima. Mislim da je to dvolično. Takođe mislim da su SAD uskočile u voz EU koji je i sam sada ubrzan. Radi se o pojedinim zemalja koje su krenule da kroz `Berlinski proces`, navrat nanos završe proces normalizacije odnosa u regionu, ja to zovem `turbo folk` ili `shotgun` pomirenje. Mislim da će to naneti štetu onim mnogo ozbiljnijim i mnogo bitnijim mehanizmima tranzicione pravde, kao što su suđenja pred domaćim i međunarodnim sudovima. To je jedan ugao. Drugi, odnos Srbije prema Rusiji po meni nema apsolutno više nikakvo opravdanje i čini mi se da i zapadni partneri to sve više znaju. Mislim da je premijeru bilo fakturisan i način na koji se ministar spoljnih poslova Ivica Dačić nedavno brecnuo na izuzetno bitnu osobu za naše evropske integracije. Na komesara Johanesa Hana. Rekavši da on nema šta da priča o našoj spoljnoj politici. Komesar Han je zadužen za proširenje EU. Proširenje ima čitavo poglavlje 31, koje podrazumeva usklađivanje zakonodavstva i politika sa zajedničkom bezbednosnom i spoljnom politikom EU. Prema tome i te kako ima. Mi ne možemo non stop imati `i jare i pare`. Ta srpska ideja koja je probala da se proda i u Vašingtonu da ćemo mi da budemo most između Istoka i Zapada. Znate kako američki senatori u privatnim razgovorima kažu? Komentarišu `šta će nam to, kao da nemamo ambasadu u Moskvi`.
