Tragedija poboljšala odnose Rusije i Poljske

Stradanje poljskog državnog i vojnog vrha u padu aviona u Smolensku, ponovo je aktuelizovao odnose između Poljske i Rusije koji su kroz istoriju bili prepuni turbulencija. No, ova tragedija je na neki način, makar privremeno zbližila dva naroda. Mnogi smatraju da antagonizmi nikada nisu bili lični već politički.

Tim povodom novinari Radija Slobodna Evropa Anna Zamejc i Fabian Burkhardt razgovarali su sa nekoliko poznatih poljskih pisaca tokom nedavnog sajma knjiga u Pragu.

„Nikada ne verujte ruskim vlastima“, jednom je Andrej Saharov savetovao svog prijatelja Bronislava Geremeka, poznatog poljskog teoretičara i demokratskog lidera. „Ali, uvek možete verovati običnim Rusima“, dodao je ruski disident i fizičar.

Ova filozofija je dominantna u uglavnom turbulentnoj istoriji Poljske i Rusije. Učešće Sovjetskog Saveza u aneksiji Poljske na početku Drugog svetskog rata, kasnija podređenost za vreme Varšavskog pakta, zatim posthladnoratovsko preispitivanje – veoma često su trovali političke odnose, ali ne i lične.

Stefan Hvin, poljski romanopisac i književni kritičar koji je dobio mnoga priznanja zbog angažmana na pomirenju Poljske i Nemačke, drugog velikog suseda sa kojim je imala turbulentne odnose – kaže da se ocena Saharova može primeniti i na današnje odnose.

„Odnosi među ljudima su u osnovi dobri. Međutim, kada se umeša politka, animoziteti se nastavljaju“.

Pad poljskog aviona, u kome je bio državni i vojni vrh, u aprilu kod Smolenska, otvorio je stare rane za mnoge Poljake, jer smatraju ili da je letilica oborena ili da je sračunato navedena da sleti po lošem vremenu. (Istraga je na osnovu crne kutije zaključila da su piloti napravili grešku).



Predstava za javnost?

Istovremeno, nesreća se vremenski podudarila sa otopljavanjem odnosa između Moskve i Varšave. Predsednik Poljske Leh Kačinski i ostali zvaničnici su leteli za Smolensk na komemoraciju povodom 70 godina od stradanja oko 20 hiljada poljskih oficira i intelektualaca u akciji sovjetskih trupa.

Nekoliko dana pre puta Kačinskog, poljski i ruski premijeri Donald Tusk i Vladimir Putin po prvi put su zajednički odali poštu stradalima. Nakon pada poljskog aviona, svet su obišli snimci na kojima Putin grli Tuska izražavajući mu saučešće.

Međutim, novinar i pisac Bronislav Vildstejn smatra da je skorašnji detant predstava za javnost, ali bez suštine.

„Ja ne vidim nikakv pomak i voleo bih da znam gde se to iskazuje osim u zagrljajima Putina i Tuska. Video sam mnogo srdačnije zagrljaje u prošlosti i nijedan me nije ganuo, jer ništa suštinski nisu promenili“.

Međutim, tenzije u odnosima Rusije i Poljske su manje nego u vreme rata u Gruziji 2008, kada je stradali predsednik Kačinjski žestoko kritikovao Moskvu zbog invazije. On je podržavao prozapadnu politiku Gruzije i Ukrajine. Sada se očekuje da će Tuskova vlada nastojati da uspostavi bliskije odnose sa Rusijom. Već je ublažila retoriku u Evropskoj uniji gde je predvodila blok novih, istočnoevropskih članica koje se protive politici Moskve.

Poljske vlasti nisu podigle preveliku prašinu nakon što su četiri pripadnika ruskih specijalnih snaga uhapšeni zbog krađe kreditnih kartica od poginulih putnika u poljskom avionu kod Smolenska. Istovremeno, Moskva će ove sedmice uručiti prestižnu državnu nagradu poznatom poljskom reditelju Andžeju Vajdi, koji je napravio film o stradanju u Katinskoj šumi.

Međutim, Vildstejn - koji je ustalasao duhove u Poljskoj 2005 zbog objavljivanja liste saradnika tajnih službi u vreme komunizma – sumnjičav je prema motivima Rusije.

„Nije u skladu sa ruskim neoimperijalnim interesima da ima dobre odnose sa Poljskom. Ona u suštini teži da ’finlandizuje’ Poljsku (to je sinonim za položaj određene države ili regiona sličan Finskoj u odnosu na Sovjetski Savez, gde se kombinuju prijateljski odnosi sa ograničenim suverenitetom – prim. aut.). Rusija dakle želi da drži Poljsku u podređenom položaju i ograniči njen suverenitet na međunarodnoj sceni. To je interes Kremlja“.

Takva sumnjičavost, međutim nikada nije karakterisala neformalne odnose Poljaka i Rusa, čak i u vreme najvećih antagonizama kroz istoriju.

Slavni poljski pesnik Adam Mickijevič iz 19 veka, posvetio je poemu ruskim disidentima involviranim u „decembarski ustanak“ 1825. protiv cara Nikolaja I. Poema „Moskovski prijatelji“ bila je poziv na zajedničku borbu za slobodu i pokušaj da se otklone nesuglasice u odnosima dva naroda.

Kada su nakon kraha poljskog aviona kod Smolenska, hiljade običnih Rusa palili sveće žrtvama, poznavaoci istorije su to ocenjivali kao oživljavanje duha iz Mickijevičevih „Moskvovskih prijatelja“. Manje od mesec dana nakon nesreće kod Smolenska u vreme obeležavanja godišnjica od završetka Drugog svetskog rata, Poljaci su upalili nekoliko stotina hiljada sveća na decenijama zapostavljanim grobovima vojnika Crvene armije koji su poginuli oslobađajući Poljsku od nacista.

„Poljaci ruski Evropljani, Rusi poljski Azijati“

Bez obzira na istorijsko rivalstvo između Poljaka i Rusa, mnogi smatraju da je reč o veoma sličnim narodima, koji imaju zajedničko slovensko i geografsko nasleđe.

Pisac i glavni urednik časopisa „Gazeta Viboršča“ Adam Mihnjik, taj odnos slikovito opisuje da su „Poljaci ruski Evropljani, a Rusi poljski Azijati“.

No, mnogi Poljaci po rečima književnice Olge Tokarčuk, i dalje imaju duboko osećanje žrtve. Ona pominje anegdotu koja ilustruje da postoji veoma malo toga što može približiti Poljake i Ruse.

„Nakon sklapanja pakta Molotov-Ribentrop (1939), nemački oficir se zaljubio u rusku balerinu iz Lenjingrada. Svake subote, slao je avion iz Berlina u Lenjingrad prepun cveća za nju. Vremenom su Rusi zaključili da bi bilo šteta da se avion vraća prazan. Stoga su u njega stavljali bombe koje su izručivane nad Poljskom na povratku za Berlin“.

Tokarčuk, po obrazovanju psiholog, ističe da ovakve storije – ma koliko fikcija – pokazuju urođeni strah u zemlji koja je stešnjena između Zapadne Evrope i Rusije.

Ona ističe da nema intenzivne intelektualne razmene – kao što je bilo prijateljstvo posle rata između nemačkog pisca Gintera Grasa i ruskog Danila Granina – koji bi na različitim nivoima premoštavali jazove.

„Mi pisci se međusobno pozivamo na razne skupove u našim zemljama. Međutim, kada odem na sajam knjiga u Moskvu, odmah nakon njegovog završetka se vraćam kući. Nema razvijene infrastrukture za produbljivanje naših kontakata“.

Slično je i sa mladim piscima koji osećaju strepnju u odnosima sa Rusijom. Dorota Maslovska, 26-godišnja anfan teribl poljske književnosti, izazvala je senzaciju sa prvim romanom „Poljsko – ruski rat pod belo-crvenom zastavom“, čiji je fokus, zapravo, ne na istoriji već na životu tinejdžera koji odrastaju u postkomunističkoj Poljskoj.

Maslovska kaže da lično skoro da nije zainteresovana za odnose Poljske i Rusije, ali da je „treptaj ličnog seizmografa“ podstakao da se pozabavi ovim pitanjem. Njena knjiga se prevodi na ruski, ali priznaje da skoro da nema kontakata sa mladim ruskim piscima.