Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Suša u Rusiji izvozna šansa za srpski agrar


Miloš Milovanović
Svetska cena pšenice u julu je porasla za više od 50 odsto, što je najviši skok zabeležen tokom jednog meseca u poslednjih 30 godina. Tome su doprineli suša i požari u Rusiji koji su odneli skoro petinu ovogodišnjeg roda ruske pšenice, a početkom protekle nedelje cena je zabeležila rekordni rast na svetskim tržištima.

Srbija ima dovoljno dovoljno pšenice i još koristi količinu od prošlogodišnjeg roda, kaže u razgovoru za program RSE Miloš Milovanović, pomoćnik ministra poljoprivrede koji procenjuje da će, zbog novonastale situacije, verovatno biti mesta za i izvoz.

RSE: Ima podatak, ja ne znam sada koliko je on ažuriran, da 44 odsto stanovnika Srbije živi na selu i zato vas pitam, kao pomoćnika ministra, da li je politika države za njih adekvatna i da li oni imaju sve što bi zaslužili s obzirom da je poljoprivreda jedan od boljih izvoznika u ovom trenutku?
Milovanović: Podatak je tačan - 44 procenata našeg stanovništva živi u ruralnim oblastima. Međutim, da bi se odgovorilo na vaše konkretno pitanje, treba prvo sagledati ukupan broj ljudi koji živi u ruralnim oblastima i shvatiti da nisu svi od ovih ljudi poljoprivredni proizvođači. Apsolutno je tačno da najveći broj ovih ljudi je, ako ne direktno onda indirektno, povezano s poljoprivredom, Međutim, uslovno rečeno, pravih poljoprivrednika, onih koji se poljoprivredom bave na profesionalan način i od poljoprivrede žive kao jedinim izvorom prihoda, praktično ima mnogo manje, nego što je tih 44 odsto iskazanih u najnovijim izveštajima. Ministarstvo poljoprivrede, preko agrarne politike kao jednog dela svog rada, praktično koncipira mere podrške i mere pomoći za lica koja se direktno bave poljoprivrednom proizvodnjom. Dok, preko jednog uslovno rečeno drugog aspekta svog rada ili ruralne politike, politike koja ima svoj širi karakter usmeren na druge stanovnike ruralnih oblasti, pokušavamo, opet u granicama svojih finansijskih mogućnosti, da unapredimo uslove života ovih ljudi u ruralnim oblastima. Da od ruralnih oblasti stvorimo sredine koje su prihvatljive i atraktivne za život i rad, kako ovih stanovnika koji trenutno žive u njima, tako, nadamo se i da motivišemo povratak ljudi iz urbanih sredina u ruralne krajeve.

RSE: S obzirom da ste prošli kroz dva fakulteta – poljoprivredni i ekonomski i s obzirom da ste se usavršavali u Engleskoj, možete znači da upoređujete. Koliko smo mi daleko od onoga što je danas savremena Evropa kada je poljoprivreda u pitanju?
Milovanović: Dosta smo daleko u svakom aspektu. Međutim, treba podsetiti da je Srbija zemlja potencijalni kandidat za članstvo u EU, nadamo se da će uskoro postati. S druge strane treba podsetiti da je Srbija tranziciona zemlja koja još uvek okončava ovaj, veoma bolan proces sa veoma dubokim i dalekosežnim poslednicama na celu privredu pa i poljoprivredu koja predstavlja jednu od vitalnih komponenti naše ekonomije. Podsetiću, ona, već tradicionalno, donosi deset odsto bruto domaćeg proizvoda naše zemlje, značajno učestvuje u izvozu, praktično je jedina svetla tačka u spoljnotrgovinskoj razmeni.

RSE: Koliki je bio prihod od izvoza prošle godine?
Milovanović: Ukupan izvoz prošle godine je bio nepune dve milijarde dolara uz suficit na našoj strani od nepunih 650 miliona dolara. Ukupan suficit za prvih sedam meseci ove godine iznosi 330 miliona dolara i to je negde oko 25 procenata veći suficit nego za isti period prošle godine.

RSE: Kad kažete suficit, to je čista dobit?

Kukuruz, ilustrativna fotografija
Milovanović: Tako je. To je čista dobit, odnosno korist u odnosu izvoz minus uvoz.

RSE: S obzirom da ste vi pomoćnik ministra za agrarnu politiku, šta je u vašem domenu, šta vi činite za agrarnu politiku i za seljaka na selu?
Milovanović: U našem domenu jeste stvaranje politike koja uzima u obzir sve politike unutar ruralne ekonomije ili ruralnih oblasti i da shvatimo kao sveopšti pokret unapređenja ruralnih oblasti naše zemlje. Zatim koordinacija svih praktično delova Ministarstva poljoprivrede koje je poprilično veliko ministarstvo i koje u svom sastavu ima i Upravu za veterinu i šumarstvo i vodoprivredu. Ali je pored toga i pre svega naš zadatak da stvorimo jedan stabilan ambijent koji treba da privuče strane direktne investitore, koje treba da pruži, prekopotrebnu sigurnost, predvidivost i stabilnost za ljude koji posluju u oblasti poljoprivredno-prehrambenog kompleksa naše zemlje. Da kreiramo unutar finansijski raspoloživih sredstava koja nam se dodele od Vlade Srbije. Ove godine je to negde tri odsto nacionalnog budžeta. Zatim, da kreiramo određene mere i programe, određene subvencije i ponudimo ih poljoprivrednim proizvođačima, ali i drugim licima koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom kako bi unapredile svoju proizvodnju, izgradile i unapredile svoju konkurentsku poziciju na tržištu i spremno dočekale liberalizaciju koja neminovno dolazi.

Postepene promene


RSE: Godinama smi mi imali male parcele, malu individualnu potrošnju. Da li se tu nešto menja?

Milovanović: Menja se! I mogu vam reći da se zvanični statistički podaci, koji se crpe iz popisa od 2002. godine i koji kažu da u Srbiji postoji nepunih 800.000 poljoprivrednih gazdinstava, bitno razlikuju od registra poljoprivrednih gazdinstava koje vodi Ministartvo poljoprivrede 2004. godine i koje praktično okuplja, uslovno rečeno, komercijalne poljoprivrednike, komercijalna, porodična poljoprivredna gazdinstva. Podaci iz popisa 2002. godine ukazuju na to da je prosečna veličina gazdinstva u Srbiji negde oko tri hektara. Podaci u registru govore da je kod ovog dela poljoprivrednih gazdinsatava koji se komercijalno bavi poljoprivredom, ta veličina i preko deset hektara. Tako da strukturne promene jesu u toku, strukturne promene se odvijaju postepeno, to uzima vremena.

RSE: Da li je to udruživanje?
Milovanović: To jeste i udruživanje, ali je sasvim sigurno i jedan transfer u slučaju zemljišnog resursa od ljudi koji se ne mogu baviti poljoprivredom na najproduktivniji način ka korisnicima koji iz poljoprivrede mogu da izvuku maksimum.

RSE: Da li ima i tajkuna u toj priči?
Milovanović: Uslovno rečeno. Tu ima svih koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, bez obzira na veličine poljoprivrednih površina koje oni obrađuju. Tako da su praktično tu učesnici svi iz agro-biz kompleksa naše zemlje.

RSE: Imali smo sušu. Imali smo prvo loše proleće, puno kiše, pa onda visoke temperature. Koliko je to sve uticalo na, recimo, ono što ćemo imati ove godine?
Milovanović: Uticalo je dosta. Ova godina je po mnogo čemu van nekih normalnih tokova u oblasti poljoprivrede. Samo ću na primeru pšenice pokazati koliki je praktični uticaj. Mi smo imali inicijalnu procenu svih organa u našoj zemlji da će ukupan rod pšenice u ovoj godini biti negde oko 1.900.000 tona. Međutim, upravo zbog velikih poplava, naročito u određenim delovima naše zemlje, zbog neprestanih kiša, praktično je rod drastično, drastično umanjen i sveden na oko 1.600.000 tona.
Kukuruz je prošle godine bio u samom vrhu našeg izvoza, to je proizvod po kome smo sve više prepoznatljivi u celom svetu i proizvod koji značajno utiče u načem ukupnom suficitu i saldu spoljnotrgovinske razmene.


RSE: Koliko od toga izvozimo?
Milovanović: Zavisi od godinine do godine…

RSE: Ali pošto je u Rusiji sada suša, hoćemo li mi povećati izvoz?
Milovanović: Sasvim sigurno da hoćemo. Međutim, podsetiću da Srbija poseduje značajne prelazne zalihe od prošle godine, nepunih 500.000 tona tako da dovoljnih količina pšenice za našu upotrebu ima itekako i ima određene količine pšenice za izvoz. Doduše, zavisi od kulture do kulture. Ako govorimo o kukuruzu, on je prošle godine bio u samom vrhu našeg izvoza, to je proizvod po kome smo sve više prepoznatljivi u celom svetu i proizvod koji značajno utiče u načem ukupnom suficitu i saldu spoljnotrgovinske razmene.

RSE: Dobro malina, kupina…to je traženo takođe?
Milovanović: Uglavnom su u prvih pet proizvoda šećer, maline, ostalo smrznuto voće, kukuruz…To su proizvodi koji već tradicionalno zauzimaju prvih pet mesta u našem izvozu.

Izvoz u Rusiju


Pšenica, ilustrativna fotografija
RSE: Negde sam videla podatak, ima tome vremena, da bi naša proizvodnja jabuka mogla da bude zanimljiva za Rusiju, ali da je tolika da bi sama Moskva mogla da potroši?
Milovanović: Naš izvoz u Rusiju drastično skače od 2006. godine i jedne investicione podrške tada iz Ministarstva poljoprivrede upravo o uslovno rečeno prerađivačkom ili skladišnom procesu i prihvatnom kapacitetu za jabuke za dalji plasman na strana tržišta. Opet, tržište ruske federacije je za nas potpuno otvoreno od 2003. godine i od Sporazuma o slobodnoj trgovini. Ali, to je ogromno tržište, s ogromnim mogućnostima i u potpunosti ste u pravu kada kažete da ponekada njihov inicijalni test, zahtevi daleko prevazilazie naše potrebe. Međutim, ono što je vrlo često naš apel ka izvoznicima i ljudima koji se odluče za ovakvu aktivnost da u Rusiji ne gledaju samo Moskvu koja jeste ogromno tržište, veoma primamljivo, veoma zahtevno za druge strane, u kome već 20 godina posluju svi svetski trgovinski lanci, već i da imaju jedan regionalan pristup ruskoj federaciji pa da o nekim, možda na prvu loptu ne tako atraktivnim tržištima, traže svoju šansu, a gde konkurencija nije u toj meri prisutna kao što je u Moskvi.

RSE: Nedavno smo imali grad koji je potamanio jako mnogo proizvoda. Znam da nije u vašoj nadležnosti, već drugog ministarstva, ali imate li bar prvu, globalnu sliku koja je šteta prouzrokovana tim gradom?
Milovanović: Pre svega se šteta odnosi na voćarske kulture, u određenoj meri povrtarske kulture…

RSE: Pa i kukuruz?
Milovanović: Sve zavisi u kojoj fazi je sam usek pogođen. Kod određenih useva kao što je kukuruz ta oštećenja mogu se prevazići pa to neće drastično uticati na rod. Međutim, kod voća i povrća, negde u nekim delovima naše zemlje, u pojedinim okruzima, štete su velike. Međutim, ipak nisu u toj meri velike da bi mogle da ugroze naše performanse.

RSE: A koliko vi, recimo, možete da utičete na nadležne da konačno postave na više mesta odakle se lansiraju te rakete, da se kupi više raketa? Ta neka saradnja između dva ministarstva, može li da se uspostavi?
Milovanović: Vrlo često poslovi iz naše nadležnosti prevazilaze praktično nadležnost Ministarstva poljoprivrede. Iako mi direkto nismo odgovorni za rad ovog organa, nama je od vitalnog interesa da se rad odvija na pravi način i baš u tom cilju je intenzivna komunikacija, kako između nas i ostalih resora, tako i na nižem nivou kod nadležnih oragana, odnosno zavoda. Ono što mi kao Ministarstvo direktno možemo i gde ni od koga ne zavisimo da poljoprivrednim proizvođačima možemo da ponudimo program regresiranja troškova osiguranja. Tako da u slučaju kada dođe do ovakvih situacija, oni budu u potpunosti od osiguravajućih društava kompenzovani za gubitke koje su pretrpeli, a deo troškova tog osiguranja preuzimamo mi kao ministarstvo. To je program koji imamo već pet godina i svake godine imamo sve više i više zahteva i korisnika.
Tržište kao što je Evropska unija, naročito zapadni deo EU koje je veoma moćno, kupovno snažno tržište, istovremeno je veoma zahtevno i probirljivo gde je prisutna roba iz celog sveta i gde potrošači nimaju nikakvog sentimenta.


RSE: Da, a drugi deo bi oni na neke rate verovatno podmirili?
Milovanović: Drugi deo uglavnom mi preuzimamo, 40 procenata troškova osiguranja, dok 60 odsto plaća poljoprivrednik u dinamici kju dogovori sa osiguravajućom kućom.

RSE: Kada izvozimo, imamo li dovoljno sluha za to koliko je zahtevno strano tržište počev od kvaliteta, preko ambalaže do toga da li ima rok trajanja, da li je isporučeno na vreme, do toga kakva je cena?
Milovanović: Daću jedan podatak koji smo i spomenuli, a to je da u proizvodima koji značajno učestvuju u našem izvozu, našim najvredijim proizvodima u izvozu, praktično nemate finalne proizvode, već imate sirovinu koju mi izvozimo.

RSE: Što je, da kažemo, najjeftinije, jel?
Milovanović: Da, što je najniži nivo plasmana određenog proizvoda. Već dugo godina ukoliko se analitički posmatra uvoz, odnosno izvoz , može se primetiti da je jedinična vrednost našeg izvoza duplo manje nego jedinična vrednost našeg uvoza. Što znači da mi, po definiciji, izvozimo proizvode nižeg stepena obrade, a uvozimo visokoprerađene, visokokvalitetne proizvode. To je proces koji traje i treba ga razumeti za zemlju kao što je Srbija. Međutim, potpuno je jasna poruka svima koji se pojavljuju na izvoznoj strani iz naše zemlje ka stranim tržištima, a pogotovo na tržište kao što je Evropska unija, naročito zapadni deo EU koje je veoma moćno, kupovno snažno tržište, ali veoma zahtevno i probirljivo gde je prisutna roba iz celog sveta i gde potrošači nimaju nikakvog sentimenta. Oni biraju proizvod koji ih privlači i cenom, ali i kvalitetom, dizajnom i svim drugim karakteristikama. To je proces koji traje. Mi imamo veoma svetlih primera u našem agrobiznis kompleksu, imamo ljude koji su u sve većoj i većoj meri prisutni na stranom tržištu, ali to je svakako polje na kome treba raditi.

RSE: Pšenica je dobila jednu relativno pristojnu cenu koliko mi se čini ove godine za razliku od prošle. Koliko nam to znači, da li izvozimo veće količine pšenice ili…?
Milovanović: Uglavnom primat u samom izvozu zauzima kukuruz u odnosu na pšenicu. Tržišna dešavanja opet na svetskom tržištu su pogodovala i razvoju cene u našoj zemlji, pa je ona zabeležila, uslovno rečeno, drastičan rast u prvim projekcijama ljudi koji se bave ovim poslom i dostigla današnju vrednost između 13 i 14 dinara. Ono što je intersantno je da je pšenica ove godine sasvim solidnog kvaliteta i da je dobrog energetskog sastava za razliku, možda, od prošlogodišnje pšenice, ali sasvim sigurno da količina kojom raspolažemo, uz zalihe od prethodne godine, su svakako dovoljne za naše potrebe, ali i za izvoz.

RSE: Znam da poskupljenja hrane nisu u vašoj delatnosti, već Ministarstva trgovine, ali koliko je sadašnje poskupljenje možda po vašem mišljenju sada uslovljeno porastom cene pšenice ili možda prevoz, benzin…?

Milovanović: Pre bih rekao da su ostale stavke u kalkulaciji cene koštanja gotovog proizvoda.

RSE: Ne znate sa koliko procenata učestvuje, recimo, pšenica u kilogramu hleba?
Milovanović: Ne tako drastično kao energenti i ostale stvari. Tako da su one tu odnele primat. S druge strane imamo i situaciju da se još uvek koristi pšenica prošlogodišnjeg roda za hleb i pekarske proizvode koji se danas nalaze u prodaji, tako da sa tog aspekta ne bi bilo razloga da se cena….

RSE: Govorite o robnim rezervama?
Milovanović: Ne, ne, ako govorimo samo o hlebu, odnosno o pekarskim proizvodima na tržištu, oni i danas koriste pšenicu iz prošlogodišnjeg roda iz 2009. godine koja je plaćena po daleko nižoj ceni nego što je današnja za rod iz 2010 godine. Opet, cena pšenice, igra naravno određenu ulogu, ali ne bih rekao presudnu u formiranju finalnog proizvoda.

RSE: Nekada je maltene svako malo imućnije seosko domaćinstvo imalo svoj traktor i druge poljoprivredne mašine, a koliko znam u Evropi se dosta poljoprivrednih proizvođača udruživalo pa ili kupe zajedničku mašinu ili je iznajme. Dokle smo mi stigli u udruživanju?
Milovanović: U potpunosti bih se složio s vašom konstatacijom da naši poljoprivredni proizvođači tradicionalno teže da budu opremljeni mehanizacijom, možda i u većem obimu, nego što im je realno potrebno.

RSE: Za svoja tri hektara?
Milovanović: Za svoja tri hektara…Naravno to je neki republički prosek koji drastično varira na terenu. Ali, u potpunosti konsatacija stoji. S tim u vezi jeste i direktno manja iskorišćenost tih sredstava mehanizacije nego što bi realno trebalo da bude da bi proizvela konkurentan proizvod. Ministarstvo poljoprivrede kreira određene mere sa ciljevima afirmacije zadružnog pokreta i udruživanja poljoprivrednih prozvođača u bilo kojoj formi udruženja. Da li su to asocijacije, da li su profesionalna udruženja, zadruge…koja god forma njihovog udruživanja i zajedničkog nastupa na tržištu, koja može da im doprinese boljoj tržišnoj poziciji, bez obzira da li oni u određenom trenutku prodaju svoje gotove proizvode ili nabavljaju inpute za svoju proizvodnju. Imamo određene konkretne programe, kao što je, na primer, edukacija menadžera za vođenje zadruga gde praktično za razliku od ranijih perioda u potpunosti taj profesionalni stručni deo rada zadruge se prepušta licu koje je osposobljeno i plaćeno za taj posao, dok je članovima zadruge jedina preostala briga sama proizvodnja i onaj posao koji najbolje znaju.

RSE: Ljudi koji su se obogatili i u vreme Miloševićeve vladavine i ovih godina, od 2000. do danas, koji imaju veliki novac, kupuju, prema mojim informacijama, ogromne parcele po Vojvodini. Mislite li da oni imaju u planu razvoj poljoprivrede na tim parcelama ili misle na prodaju u zgodnom trenutku kako bi zaradili?
Milovanović: Njihova odluka i pravo je da u biznis uđu sa idejom za koju veruju da je najbolja. S druge strane, dokle god ti ljudi koji kupuju velike površine zemljišta, te površine zemljišta obrađuju na adekvatan način…

RSE: Jel oni obrađuju to?
Milovanović: Da, da, da i imate veoma, veoma dobrih poljoprivrednih proizvođača, jedinki ili poljoprivrednih gazdinstava koji beleže rezultate koji su bolji nego u najboljim delovima Evrope. Tako da jedna adekvatna investicija koja neminovno, budući da je primenjena na velikoj površini, nosi nekada tu tas na vagi, uslovno rečeno, prevagu ekonomije obima donosi konkretan rezultat.

RSE: Dakle nema razloga za sumnju da je to nešto špekulativno?
Milovanović: Dokle god se ti ljudi bave poljoprivrednom proizvodnjom, obrađuju ovu zemlju i iz nje izvlače maksim - to je, ja verujem, u interesu svih.
XS
SM
MD
LG