Dostupni linkovi

Podlost u pamfletima JNA (6.deo)


Bombardovane zgrade u Sarajevu tokom rata početkom 1990-ih, bez datuma
* JNA i TO opština sa većinskim srpskim stanovništvom (za)posedaju povoljne topografsko – taktičke položaje oko naseljenih mesta i duž komunikacijskih pravaca, a objektivnog razloga za to nemaju. Na tim područjima nema naoružanih

* Nešto se grdno valja iza gore!

* I dok Bosna gori JNA piše: »Budite sigurni da, i ako dalje zadržite poverenje u JNA, mi ćemo vam obezbediti mir i slobodu, sreću i spokojstvo.«


Kakve li podlosti u ovom pamfletu!?


13. april 1992.

Ovaj dan je ispunjen pojačanom minobacačkom vatrom po Mojmilu, Alipašinom mostu, Olimpijskoj ulici.... Jutros doznajemo da su tokom noći postavljene barikade u Dobrinji i da se vode ulične borbe u tom sarajevskom naselju. Obaveštavaju nas iz ŠTO Novi Grad da su iz kasarne JNA u Lukavici prema sarajevskom aerodromu krenula 2 tenka, 3 transportera i jedinica jačine 100 vojnika. Sa pozicija JNA na brdu Mojmilu otvorena paljba iz transportera po okolnim naseljima. Oseća se panika među stanovništvom.

Na podnevnom sastanku kod načelnika Štaba razrešio sam jutrošnju Keminu zagonetnu izjavu. Protekle noći on i njegovi saborci iz Patriotske lige nisu uspeli zauzeti skladište JNA u Faletićima, prigradskom naselju nadomak Sarajeva. Pukovnik Efendić je njihov neuspeh objasnio lošom organizacijom napada, podeljenim komandovanjem, pri čemu su totalno zakazali samozvani lokalni »komandanti«. Izostao je očekivani efekat iznenađenja pri napadu na skladište, a borci nisu ispoljili potrebnu dozu odvažnosti i drskosti. Sve u svemu - nikakav učinak, ali je zato to postao jak adut u propagandnim rukama JNA, koja se rastrubila o napadu na njene posade i objekte.

Ovaj neuspeh me navodi na razmišljanje. Znaju li uopšte ovi srčani ljudi iz Patriotske lige da je ovo rat sa obučenom vojnom mašinerijom, sa izuzetnim profesionalcima? Njihov je entuzijazam veoma koristan, ali nije svemoćan. Borbena dejstva traže serioznu razradu plana napada, koji pruža realne šanse za uspeh akcije. Znaju li oni išta o načinima planiranja, organizovanja i izvođenja napada, o komandnom izviđanju, obezbeđivanju krila i bokova, ubacivanju jurišnih grupa, o ostalom...? Ko su ti lokalni »komandanti«? Ko je neposredno komandovao napadom na spoljno obezbeđenje skladišta?

Mislio sam da će pukovnik Efendić nastaviti objašnjenje ovog neuspeha ovim smerom upozorenja. Umesto toga, on naređuje Himzi Pečenkoviću, komandantu Štaba TO Grada Sarajeva, da se tokom dana u svakoj gradskoj opštini formiraju odredi, da Štab TO Stari Grad sa svojim jedinicama poruši deo komunikacija na Trebeviću i da se jedinicama JNA onemogući komunikacija na relaciji Lukavica – Pale, a da Štab TO Novi Grad poruši deo komunikacije na potezu Tilava -Tvrdimići i Sarajevo–Hadžići. Rok za izvođenje ovih radnji je do 14.04.1992. godine u 08:00 sati. To je odluka pukovnika Efendića, donesena bez ikakve konsultacije s organima Štaba. Sumnjam u mogućnost njene realizacije. Znam da TO Novi Grad nema potrebna sredstva za rušenje navedenih komunikacija, ni adekvatno naoružanje i municiju za uspešnu izvedbu akcija. To, uostalom, Efendiću kaže i sam komandant Opštinskog štaba TO Novi Grad Murat Softić. Pukovnik je odlučno odgovorio... »Naređenje se mora izvršiti ili nas neće biti!?«

Odradio sam svoju smenu i latio se Ratnog dnevnika Štaba i u njega upisao, između ostalog, izveštaj o prolasku 10 tenkova kroz Vlasenicu na putu prema Han-Pijesku. Beležim i obavest da u večernjim satima vojnici JNA izvlače i odvoze naoružanje brigade Republičkog štaba TO iz skladišta u Faletićima. Više od četiri sata su granatirani Foča i Višegrad. Osnovni zaključak o današnjoj vojnoj situaciji u Bosni i Hercegovini je da jedinice JNA i TO opština sa većinskim srpskim stanovništvom vrše pokrete i (za)posedaju povoljne topografsko – taktičke položaje oko naseljenih mesta, posebno Foče, Tuzle i Mostara, te duž komunikacijskih pravaca Pale - Sokolac, Zvornik - Vlasenica, Foča - Višegrad. Objektivnog razloga za to nemaju, jer na tim područjima nema naoružanih civila, a još manje naoružanih pripadnika TO RBiH, čije oružje, uostalom, JNA nadzire, jer se nalazi u njenim magacinima. Nešto se grdno valja iza gore!

Samo što sam legao na poljski krevet i nekako se na njemu ugodno sklupčao, probudile su me eksplozije oko zgrade Predsedništva i obližnje Skupštine Grada, da me još jednom podsete na ono što sam sve više slutio - da je sve ovo ozbiljnije nego što se nadamo i da optimizmu o razrešenju nesporazuma nema mesta. Nije ovo nikakva »dečija šala«, pomislio sam, bunovan i sanjiv istovremeno.

14. april 1992.

Večeras, oko 20.00 sati, načelnik Štaba TO RBiH je odobrio Direktivu za odbranu suvereniteta i nezavisnosti Republike Bosne i Hercegovine. Ona je delo timskog rada članova Štaba, na kojem smo, ipak, najviše truda uložili Kadir Jusić i ja.
Naravno da smo mi, autori teksta Direktive, bili veoma zadovoljni što smo »od prve« uradili prihvatljiv dokument i što se u njemu našla i ova formulacija: «...Potencirati značaj popune borbenih jedinica pripadnicima srpske i hrvatske nacionalnosti sa ciljem povratka povjerenja i uvjerenja da nam je jedina mogućnost zajednički život, a ne podjela Bosne i Hercegovine«. Ovakav sadržaj Direktive potvrđivao je valjanost mog izbora i opredelenja. Neka druga varijanta, u nekom drugom duhu, odbila bi me i ne bih bio u sastavu Teritorijalne odbrane RBiH.

Ali, naše zadovoljstvo urađenim umanjile su korekcije komandanta Efendića. On je, naime, naše pogodbene rečenice pretvarao u apodiktične, naredbodavne i time menjao njihovu suštinu. Na moju primedbu da »ova Direktiva treba da bude potčinjenim štabovima smernica za organizovanje i pripremu za odbranu od agresije, a ne da se njome naredi aktivno izvođenje odbrane«, komandant Efendić je kratko odgovorio, bez objašnjenja, da »to tako treba da bude!«

Ostalo mi je nejasno i drugo komandantovo naređenje, da se Direktiva unese u delovodnik pod datumom 12. april 1992. godine, umesto 14. april 1992. godine, kada je pisana i overena. Istina, komandantova je zadnja i uvek ispravna, zar ne?

15. april 1992.

Danas sam, zajedno sa zamenikom ministra za odbranu Munirom Bisićem i podsekretarom u Ministarstvu odbrane Omerom Bašićem, dao prvi intervju za štampu u Međunarodnom press-centru

Na pitanje koje se odnosilo na problem rešavanja statusa JNA u Bosni i Hercegovini, odgovorio sam: »Opredelenje Predsedništva je da se odnosi sa JNA reše dogovorom, na miran i dostojanstven način, bez konfrontacije. Sačinjena je Platforma za razgovor sa vršiocem dužnosti Saveznog sekretara za narodnu odbranu generalom Blagojem Adžićem i njegovim suradnicima, u kojoj se ističe dobra volja i iskrena namera da se pitanje daljeg boravka zatečenih snaga JNA na teritoriji RBiH razreši u obostranom interesu. U svakom slučaju nismo za upotrebu sile,… Medjutim, Munir, Omer i ja iznosimo jedinstven stav da oni koji ubijaju nezaštićen narod, koji vrše genocid, neće ostati nekažnjeni.

I dok je konferencija za novinare trajala, nastavlja se celodnevni odlazak građana iz Sarajeva, uz izdašnu pomoć JNA. Sa aerodroma poleću vojni avioni sa civilima. Vozovi i autobusi su brojni i puni. Odlaze oni koji ne veruju da će oružani sukob uskoro prestati, većinom pripadnici srpske nacionalnosti. Ono što izvesno znam to je - ja i moja porodica nigde ne idemo, ostajemo u našem gradu, gde smo proživeli dvadeset sedam mirnih godina, u Logavinoj ulici, uz Baščaršiju.

Povoljnom utisku s press konferencije, po mom mišljenju, prilog je dao gospodin Alija Izetbegović, svojim mudrim zaključkom: »U Bosni i Hercegovini nije po srijedi nikakav etnički sukob, kako se u nekim krugovima pokušava tumačiti. Ovo je klasična agresija spolja, potpomognuta iznutra, na našu nezavisnu i međunarodno priznatu državu, na njene demokratski izabrane organe. Ovu agresiju toleriše JNA u Bosni, a u Hercegovini direktno pomaže.«

Na ovu Predsednikovu izjavu reagovala je Komanda 2. VO saopštenjem:
»Veoma nam je žao što događaji u našoj Republici prerastaju u sve oštrije međunacionalne sukobe, čije su posledice neviđeni egzodus naroda, individualni teror, posebno pojedinih nacionalista, vandalski upadi u stanove, kolektivni strah do bezumlja koji prerasta u panični beg naroda sa nesagledivim posledicama po život nejači: žena, dece i staraca. Nad životom ljudi nadvila se glad, sve se više šire zarazne bolesti koje nemamo čime da lečimo. Kako u Sarajevu, tako i na celom prostoru BiH, čvrsto i sigurno držimo sve vitalne tačke, objekte, komunikacije i punktove, čime ćemo, sasvim sigurno, sprečiti oružane sukobe većih razmera. Budite sigurni da, i ako dalje zadržite poverenje u Armiju, mi ćemo vam obezbediti mir i slobodu, sreću i spokojstvo.«

Kakve li podlosti u ovom pamfletu!? Tako nešto izjavljivati u trenucima kada iz Podrinja, iz sata u sat, stižu sve dramatičnije vesti! U Foči gori Prijeka čaršija, kulturno – istorijsko jezgro grada, staro preko 500 godina, što je rezultat dejstva zapaljivom municijom po njemu. Više od 10.000 stanovnika napustilo je grad zbog oružanog terora kojeg nad njima sprovode domaći i prekodrinski Srbi.

Članovi Patriotske lige u Zvorniku pružaju žestok otpor u rejonima Bukovik, Vidikovac i Kula-grad, a »arkanovci«, do zuba naoružane koljačke grupe, vrše nedela, i već su pobili preko 300 građana, siluju, otimaju i pale imovinu zvorničkih Muslimana, naročito onih viđenijih. Potresna su svedočenja izbeglica koji su uspeli da se spasu o masakru u gradu i ratnom plenu kojeg arkanovske horde odvlače preko Drine u Srbiju.

I danas je nastavljeno neselektivno granatiranje grada. Na redu su Mojmilo i Vojničko polje, a naselje Dobrinja je opkoljeno i potpuno odsečeno od centra Sarajeva. Sve veći strah se uvlači među stanovništvo.

Ministarstvo zdravlja je saopštilo da je od početka granatiranja Sarajeva, zaključno sa 11. aprilom 1992. godine, poginulo 17 naših sugrađana, a da ih je 172 ranjeno. Jučer je Gradsko saobraćajno preduzeće doživelo ogromno razaranje. Desetak minobacačkih granata od 120 mm, sistematski naciljanih sa brda na »remizu«, uništilo je 24 autobusa i 30 tramvaja i oštetilo 40-tak vozila. Možda su u GRAS-u mogli reagovati bolje, da su se dosetili da vozni park razvuku na više mesta po gradu, a ne da ih drže u remizi. Ko zna!?

Na povratku kući čekala me radost, moj unuk Damir. Kod njega nema naređivanja, samo posluh. Dedov! Snaha Azra traži razumevanje za našu dečicu. Treba ih izvesti iz grada. Saglasan sam sa njome. Dovoljno je da nas trojica odraslih Divjaka, otac Jovan i sinovi Želimir i Vladimir, ostanemo i ratujemo za naše Sarajevo. Moramo dati šansu mojim unucima, deci mojih sinova, Damiru i Gregoru, da stasaju u miru i budu graditelji bosanske budućnosti.

Pred ponoć idem supruzi u bolnicu Koševo. Nisam je video već tri dana. Zaplašena je i zabrinuta za unuke, sinove, snahe. U celoj ovoj nesreći što se nadvila nad nama svima, srećna je okolnost za nju i za mene da je u bolnici, da je zbrinuta i sa ljudima. Da je ostala sama u kući strah bi je, verujem, već dotukao…

Vraćam se u Štab i pravim bleške. Sada je 2.30 iza ponoći. Iz daljine, iz pravca Mojmila, Dobrinje i Ilidže, poput potmule, povremene grmljavine, dopiru eksplozije granata u intervalima od 10 do 15 minuta. Iznenada se dosetih aktuelnog gradskog vica i nasmejah se pred spavanje. Kao, pitaju Muju: »Koje su najbrojnije snage u Sarajevu?« »HOS, odgovara.« »Kakav HOS, crni Mujo?« »Čuj, kakav!? Haustorske odbrambene snage, eto ti!«, Mujo će pobednički.
Eh, taj sarajevski duh, nepobedivi! I u paklu će opstati. Dobar je to znak….

17.april.1992.

Dežuram u Operativnom centru Štaba TO RBiH. Neprekidno pristižu informacije sa čitave teritorije Bosne i Hercegovine. Jedinice podgoričkog korpusa gađaju nemilice Stolac i Čapljinu. Sukobi u Derventi. JNA minobacačima granatira centar Foče i levu obalu reke Drine. Četnici pljačkaju grad i pale muslimanske kuće. Spaljeno je selo Gornje Crnače kod Višegrada i u njemu ubijeno deset stanovnika. Svi su Muslimani. U Sarajevu se pljačka na sve strane. Na udaru su trgovačke radnje, kiosci, magacini i privatne kuće. Nema uhapšenih pljačkaša. Nema zaštite dobara. Policija je ili nesposobna ili pasivna, nema »treće«. Duboko sam zabrinuto zbog tog haosa u gradu.

Cene prehrambenih proizvoda vrtoglavo rastu. Škole su prekinule nastavu. Jevrejska opština organizuje evakuaciju 323 sarajevska Jevreja. A neko pre mog dežurstva je upisao u Ratni dnevnik: »Dan je relativno miran!«

Prema raspoloživim podacima (bez podataka za okrug Mostar i Livno) u TO RBiH prijavljeno je 74.043 dobrovoljaca, koji raspolažu sa svega 15.365 cevi raznovrsnog streljačkog naoružanja. U TO i MUP Sarajevo prijavilo se dobrovoljno oko 30.000 ljudi, a svega je oko 7.000 naoružanih. U Tuzli je prijavljeno preko 20.000 lica, a naoružano je svega 3.000. Sve je veći broj pripadnika bivše JNA i građanskih lica u njenoj službi koji pristupaju TO RBiH. Do 16. aprila u Štab TO BiH su se prijavila 122 aktivna vojna i 33 građanska lica.

Imamo saznanja da je većinski deo postojećeg starešinskog kadra JNA u Bosni i Hercegovini opredeljen za jedinstvenu, nedeljivu Bosnu i Hercegovinu, pa očekujem da će nam se pridružiti. Ako to učine do 25. maja 1992. godine, zadržavaju sva prava i beneficije koje imaju u JNA. U protivnom ih gube na teritoriju naše Republike.

Istinu govoreći, događanja u Bosni i Hercegovini u martu i aprilu nisu me doticala, sve je to bilo veoma daleko. Ubeđen, kao i mnogi drugi građani, da rata u BiH neće biti, posebno da ga u Sarajevu nikako ne može biti, čitajući , naknadno, novinske izveštaje shvatio sam u kakvoj sam zabludi bio.

19. april 1992.

Zabelešku u dnevnik vodim pred ponoć. Najpre, jedna »zanimljivost«.
TV YUTEL, obavio sa mnom intervju, a izjava je emitovana 17. aprila. U intervjuu sam optužio JNA i paravojne sastave SDS za agresiju na BiH. Snaha Azra mi je pričala da je tokom emitovanja u stanu u Logavinoj zazvonio telefon, a kad je podigla slušalicu, začula je grub muški glas koji je zahtevao da razgovara sa »izdajicom srpskog naroda«. Pošto je čuo da me nema kod kuće, usledila je bujica psovki i pretnji: »…sve ćemo vas pobiti…zapalićemo vam kuću…sjeme ćemo vam satrati…kupite se iz grada!« Snaha je bila u šoku dok mi je prepričavala taj događaj, jedva sam je smirio. Posavetovao sam je da se narednih dana ne odgovara na telefonske pozive. »Pretnja kao i svaka druga!«, tešio sam je, ali mi nije bilo baš svejedno. Ne toliko zbog mene, koliko zbog unuka, snahe i sinova.

U 08.00 sati, kao svakog drugog dana, referišemo komandantu Efendiću… Veliki broj važnih vojnih tajni procurilo je u javnost. Doneta je odluka o formiranju bataljona Vojne policije. Za prvog komandanta postavljen je Kerim Lučarević - Doktor. To je hrabar, odlučan i veoma energičan čovek, koji i kroz naočale pogledom »ubija«. Malo se plašim njegove prirode: ima naglih reakcija. Neki dan, u prolazu, čujem ga u hodniku, glasno preti: »Ovo sve treba pobiti! Oni su krivi za sve!«. Pri tome pokazuje na novopridošlu grupu oficira, dobrovoljaca oficira iz JNA. Ni u šali to ne bi bilo ugodno čuti.

Potpukovnik Rasim Mekić nas obaveštava o upućivanju dobrovoljaca u odbranu Foče. Tamo je trebalo odmah poslati oko 400 naoružanih ljudi. Računalo se, pre svega, na izbegle Fočake, kojih je u Sarajevu bilo već oko 10.000. Međutim, na zbornom mestu na Igmanu se okupilo svega šezdeset dobrovoljaca, od čega Fočaka samo deset. »Plan je potpuno podbacio i niko nije otišao put Foče«, kaže rezignirano Mekić.

Gledaj ti njih, nemaju interes da brane svoj rodni grad, a i taj naš Štab TO, zar nije kadar da organizuje i uputi dobro naoružanu i opremljenu jedinicu na Drinu ? Zasigurno, Bosna se brani i ovde, u središtu zemlje, ali i tamo, u Foči, na granici, tamo se bije prava bitka za nju. Nešto tu meni ne štima? Nešto je tu sumnjivo!? Sumnjivo!

* Ostele delove možete pročitati OVDE. Sledeći nastavak možete pročitati u petak 03. juna. 2011.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG