Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Magija živih statua


Čovjek statua, ilustrativna fotografija, arhiv
Ljudi statue, ili baskeri su umjetnici koji, često i satima, nepomično stoje, sjede ili čitaju na ulici, ili u nekom drugom javnom prostoru. Ovi posebni umjetnici, po pravilu, ne govore sa znatiželjnicima koji im prilaze, dodiruju ih i fotografišu se sa njima.

Od ove godine, mogu se vidjeti i u Budvi, gdje su svojevrsna turistička atrakcija. Jedna takva grupa gostuje i u podgoričkom Delta City-u.

"Moje ime je Marija Malbaša i dolazim iz Novog Sada. U Delta City-u sam u okviru Podgoričkog ljeta, gdje nastupam u programu živih statua."

RSE: Kakva je to vrsta umjetnosti?

Malbaša: To je scenska umetnost koja je sa pozorišne scene izašla na ulicu da bi bila bliža ljudima koji nemaju naviku da odlaze u kulturne i pozorišne ustanove.

RSE: Prije sam vidio gospodina koji je u prolazu ponudio novac. Tvoj bokal je zamijenio šeširom. Šta vas, zapravo, odvaja od klasičnih baskera?

Malbaša: Mi ne radimo na šešir, već smo organizovani i radimo po projektima.



RSE: Koliko, u prosjeku, traje izvjedba?

Malbaša: U proseku četiri sata. Sa pauzama, naravno.

RSE: Da li je naporno?

Malbaša: Jeste. Veoma je naporno. Sada, kad sam sela, nisam mogla odmah da govorim. Malo su mi se kočila usta, jezik, ruke... Naporno je, ali je izazov.



RSE: Bilo je znatiželjnih. Čini se da su djeca mnogo slobodnija od odraslih?

Malbaša: Deca prilaze. Zanima ih da li je u kostimu osoba, ili je to neka lutka, pa pipkaju, štipkaju, vuku kostim... Jako se iznenade na pokret. Inače, za statue pokret nije uobičajen. Njihova čar je baš u tome što nije prirodno da čovek dugo stoji nepomično. Kada se pokrene iznenada, to onda izazove mali šok, pozitivan, naravno. Kod dece, ali i kod odraslih.



RSE: Pretpostavljam da je bilo neobičnih situacija. Koji bi ti izdvojila, kao najneobičniji i zašto?

Malbaša: Bilo je mnogo neobičnih situacija i mnogo neobičnih reakcija. Kako neku izdvojiti? Najneobičnije je reagovala publika u Dubaiju i Abu Dabiju, jer oni nemaju, kao mi, pozorišnu kulturu, kulturu scenske umetnosti. Zato i nemaju odnos prema nekome ko je u kostimu i nešto radi. Za njih je to bila velika magija - da li je živ čovek, ili ne. Čak i kad krenemo sa postolja, oni su i dalje išli za nama i komentarisali na engleskom - da li smo mehaničke lutke, ili živi ljudi. Pošto vas i dotaknu i osete toplotu tela... to je njima bilo neverovatno.

RSE: Da li je bilo neugodnih situacija - kada osjećate bol, ili recimo, muva vam sleti na nos, a vi ne možete da se pomjerite? Da li se dešavaju takve situacije?

Malbaša: Dešavaju se, naravno. Doduše, nekad se ukočite toliko da ne možete ništa čak i da hoćete. Nekad i ne osetite ništa. Ta ukočenost je veoma neprijatna, ali se dobro iskoristi kod pokreta. Taj pokret, kada menjate pozu vam deluje sasvim mehanički i čarobno. Mnogo je nezgodnije kada neko od publike, da bi saznao - da li se radi o živom čoveku, ili lutki, povuče za kostim, ili gurne. Uplašite se da ćete izgubiti ravnotežu. Nekad, čak i za vreme stajanja se desi da se pogled zamagli i javi osećaj gubljenja ravnoteže.

RSE: Da li ljudi žele da razgovaraju sa vama, i da li ste bi bili u iskušenju da stupite u razgovor?

Malbaša: Cilj ove umetnosti je da se bude što bliži pravoj statui: metalnoj, kamenoj... Što manje pokreta i zvukova, a samim tim i reči. Ljudi budu duhoviti. Provociraju vas da progovorite, a najteže je zadržati osmeh. Veliko iskušenje su deca.
XS
SM
MD
LG