Poslednjem haškom beguncu Goranu Hadžiću sudiće posebno telo nazvano rezidualni mehanizam ukoliko ne bude uhapšen do 30. juna 2012. godine, izjavila je za naš program Nerma Jelačić, portparolka Haškog tribunala. Vlasti u Srbiji nakon hapšenja Ratka Mladića objavile su da se traga i za jedinim haškim optuženikom na slobodi, Goranom Hadžićem, ali nema informacija kada bi se on mogao naći u Hagu.
Osnivanje rezidualnog mehanizma predviđeno je rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz decembra 2010. Tim dokumentom planirano je da haškim optuženicima koji ne budu uhapšeni do kraja juna iduće godine umesto Haškog trubunala, čiji mandat ističe 2014, sudi novi sud, rekla je za Nerma Jelačić, portparolka Haškog tribunala:
„Ukoliko bude uhapšen do 30. juna, sudiće mu Tribunal u ovoj formaciji u kojoj postoji sada. A ako se uhapsi nakon 1. jula te godine, sudiće mi rezidualni mehanizam. To je tijelo koje će se uspostaviti da završi poslove koje je Tribunal za bivšu Jugoslaviju, kao i onaj za genocid u Ruandi ne uspiju da privedu kraju za vrijeme svoga mandata.“
Do danas nije istraženo ko je Goranu Hadžiću, poslednjem haškom optuženiku i beguncu, 13. jula 2004. javio da su srpske vlasti dobile optužnicu protiv njega i nalog za hapšenje, od kada mu se gubi svaki trag.
Novinara Dejana Anastasijevića, analitičara bezbednosnih pitanja koji je 2002. svedočio protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića u Hagu, pitali smo koliko je moguće da Goran Hadžić bude uskoro uhapšen nakon nakon sedam godina intenzivnog skrivanja:
„Mislim da će biti teže uhapsiti i naći Hadžića nego što je to bio slučaj sa Mladićem. Problem je što, mada sam Hadžić po sebi je bio jedna fasada, iza te fasade su se krile jako opasne i vrlo uticajne i bogate strukture kojoj je koordinirala Državna bezbednost na čelu sa Jovicom Stanišićem, i te strukture i dan-dans nisu sasvim razmonitrane. I zato mislim da će tu biti problema.“
Najubedljivija potvrda da Goran Hadžić ima jaku zaleđinu bila je činjenica da je samo sedam sati nakon što je ovdašnjem Ministarstvu spoljnih poslova stigla haška optužnica protiv njega, poslednji put viđen kako sa torbom u ruci napušta svoju kuću u Novom Sadu. Florans Artman, portparolka bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, kaže za naš program da je Tribunal odmah posle toga utvrdio šta se desilo:
Florans Artman
„U kratkom vremenskom periodu kad je policija krenula da njega uhapsi u toj njegovoj vili je jedna osoba iz Ministarstva koja je dobila nalog za hapšenje njemu javio. Tada su bile kamere na rezidenciji gde je stanovao Goran Hadžić i cela situacija je snimljena - i vidi se da je on pre dolaska policije primio poziv da se pakuje i onda on odlazi u jedan auto.“
Manja podrška nego pre
Osoba koja je dojavila Hadžiću da beži do danas nije procesuirana, a za sedam proteklih godina takođe nije otkriveno ni ko mu pomaže u bekstvu.
Florans Artman kaže da je to odavno moralo biti učinjeno kako bi mu se smanjila mogućnost formiranja široke mreže za skrivanje, ali dodaje da je sigurno da taj begunac zbog evropskih aspiracija Srbije danas sigurno ima manju podršku nego ranije:
„Kraj priče oko Gorana Hadžića je poznat - biće kad-tad izručen, ali kad-tad je vrlo bitna stvar zato što mi smo već u prekasnoj fazi. Srbija, time što ga nije uhapsila zadnjih sedam godina, nije dala dovoljno uverenosti o svojoj volji da rešava pitanja ratnih zločinaca. I sada da nam kaže:“Tražimo ga, nismo ga našli, ali nastavićemo“, to je nezadovoljavajuće iako možda jeste tačno.“
Ono što je nekada bilo upitno danas niko ne osporava, a to je da postoji politička volja za hapšenje Hadžića, za kog se ranije spekulisalo da se možda skriva i u Rusiji. Dejan Anastasijević tvrdi da ni to nije dovoljna garancija:
„Problem je, međutim, što je naš sektor bezbednosti, znači ta ekipa koja bi trebalo da nađe i uhvati Hadžića, nerekonstruisan, ili nije do kraja rekonstruisan, što je taj sektor delimično nesposoban, delimično korumpiran i pod raznoraznim uticajima. Nisam siguran u kojoj meri vladina politička volja može da se prevede na konkretnu akciju.“
Na pitanje da ipak prognozira kada bi srpske vlasti mogle da uhapse poslednjeg haškog begunca, Anastasijević kaže:
„Nisam siguran da su oni u stanju to da urade. Uopšte mi nije jasno zašto se ta istraga o tome ko je obavio taj telefonski nije urađena pre tri godine. Zašto sad odjednom se to radi? Šta ih je sprečavalo da se o tome raspitaju ranije? To su neka pitanja na koja bih ja voleo da vidim odgovore, pa ću onda moći da procenim njihove sposobnosti da nađu Hadžića.“
Izvođenje Gorana Hadžića pred lice pravde, zaključuje Florans Artman, prvenstveno je važno zbog samih žrtava:
„Njegovo mesto je u sudnici. Za sve žrtve je vrlo bitno potvrditi činjenice o onome što su doživeli, identificirati ljude koji su krivi za to i izvesti ih pred sud da se odredi tačno njihovo lično učešće i odgovornost za to. Ne treba sprečavati pravdu koja je najmiroljubljiviji način rešavanja pitanja ratnih zločina.“
Goran Hadžić, bivši predsednik samoproglašene republike srpske krajine, optužen je u 14 tačaka za zločine protiv čovečnosti nad Hrvatima i drugim nesrbima i kršenje zakona i običaja ratovanja tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
Osnivanje rezidualnog mehanizma predviđeno je rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz decembra 2010. Tim dokumentom planirano je da haškim optuženicima koji ne budu uhapšeni do kraja juna iduće godine umesto Haškog trubunala, čiji mandat ističe 2014, sudi novi sud, rekla je za Nerma Jelačić, portparolka Haškog tribunala:
„Ukoliko bude uhapšen do 30. juna, sudiće mu Tribunal u ovoj formaciji u kojoj postoji sada. A ako se uhapsi nakon 1. jula te godine, sudiće mi rezidualni mehanizam. To je tijelo koje će se uspostaviti da završi poslove koje je Tribunal za bivšu Jugoslaviju, kao i onaj za genocid u Ruandi ne uspiju da privedu kraju za vrijeme svoga mandata.“
Do danas nije istraženo ko je Goranu Hadžiću, poslednjem haškom optuženiku i beguncu, 13. jula 2004. javio da su srpske vlasti dobile optužnicu protiv njega i nalog za hapšenje, od kada mu se gubi svaki trag.
Novinara Dejana Anastasijevića, analitičara bezbednosnih pitanja koji je 2002. svedočio protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića u Hagu, pitali smo koliko je moguće da Goran Hadžić bude uskoro uhapšen nakon nakon sedam godina intenzivnog skrivanja:
„Mislim da će biti teže uhapsiti i naći Hadžića nego što je to bio slučaj sa Mladićem. Problem je što, mada sam Hadžić po sebi je bio jedna fasada, iza te fasade su se krile jako opasne i vrlo uticajne i bogate strukture kojoj je koordinirala Državna bezbednost na čelu sa Jovicom Stanišićem, i te strukture i dan-dans nisu sasvim razmonitrane. I zato mislim da će tu biti problema.“
Najubedljivija potvrda da Goran Hadžić ima jaku zaleđinu bila je činjenica da je samo sedam sati nakon što je ovdašnjem Ministarstvu spoljnih poslova stigla haška optužnica protiv njega, poslednji put viđen kako sa torbom u ruci napušta svoju kuću u Novom Sadu. Florans Artman, portparolka bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, kaže za naš program da je Tribunal odmah posle toga utvrdio šta se desilo:
Manja podrška nego pre
Osoba koja je dojavila Hadžiću da beži do danas nije procesuirana, a za sedam proteklih godina takođe nije otkriveno ni ko mu pomaže u bekstvu.
Florans Artman kaže da je to odavno moralo biti učinjeno kako bi mu se smanjila mogućnost formiranja široke mreže za skrivanje, ali dodaje da je sigurno da taj begunac zbog evropskih aspiracija Srbije danas sigurno ima manju podršku nego ranije:
„Kraj priče oko Gorana Hadžića je poznat - biće kad-tad izručen, ali kad-tad je vrlo bitna stvar zato što mi smo već u prekasnoj fazi. Srbija, time što ga nije uhapsila zadnjih sedam godina, nije dala dovoljno uverenosti o svojoj volji da rešava pitanja ratnih zločinaca. I sada da nam kaže:“Tražimo ga, nismo ga našli, ali nastavićemo“, to je nezadovoljavajuće iako možda jeste tačno.“
Ono što je nekada bilo upitno danas niko ne osporava, a to je da postoji politička volja za hapšenje Hadžića, za kog se ranije spekulisalo da se možda skriva i u Rusiji. Dejan Anastasijević tvrdi da ni to nije dovoljna garancija:
Ono što je nekada bilo upitno danas niko ne osporava, a to je da postoji politička volja za hapšenje Hadžića, za kog se ranije spekulisalo da se možda skriva i u Rusiji.
„Problem je, međutim, što je naš sektor bezbednosti, znači ta ekipa koja bi trebalo da nađe i uhvati Hadžića, nerekonstruisan, ili nije do kraja rekonstruisan, što je taj sektor delimično nesposoban, delimično korumpiran i pod raznoraznim uticajima. Nisam siguran u kojoj meri vladina politička volja može da se prevede na konkretnu akciju.“
Na pitanje da ipak prognozira kada bi srpske vlasti mogle da uhapse poslednjeg haškog begunca, Anastasijević kaže:
„Nisam siguran da su oni u stanju to da urade. Uopšte mi nije jasno zašto se ta istraga o tome ko je obavio taj telefonski nije urađena pre tri godine. Zašto sad odjednom se to radi? Šta ih je sprečavalo da se o tome raspitaju ranije? To su neka pitanja na koja bih ja voleo da vidim odgovore, pa ću onda moći da procenim njihove sposobnosti da nađu Hadžića.“
Izvođenje Gorana Hadžića pred lice pravde, zaključuje Florans Artman, prvenstveno je važno zbog samih žrtava:
„Njegovo mesto je u sudnici. Za sve žrtve je vrlo bitno potvrditi činjenice o onome što su doživeli, identificirati ljude koji su krivi za to i izvesti ih pred sud da se odredi tačno njihovo lično učešće i odgovornost za to. Ne treba sprečavati pravdu koja je najmiroljubljiviji način rešavanja pitanja ratnih zločina.“
Goran Hadžić, bivši predsednik samoproglašene republike srpske krajine, optužen je u 14 tačaka za zločine protiv čovečnosti nad Hrvatima i drugim nesrbima i kršenje zakona i običaja ratovanja tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.