Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Parada i dekadencija institucija


Teofil Pančić, novinar iz Srbije, arhivska fotografija
Ako neka vrsta zvanične doktrine aktuelne vlasti kaže da se Srbija brani na Jarinju i Brnjaku, onda ostaje još samo da vidimo – u nedelju, ako ne i pre – šta je to što se brani u strogom centru Beograda? Naime, toliko je vremena još ostalo do nove Parade ponosa, koja je pretprošle godine de facto zabranjena u poslednji čas, a prošle godine napokon održana, mada uz mnogo nereda na marginama, i uz veliki angažman policije, koja je ipak uspela da odbrani ne samo učesnike ove manifestacije, nego i nešto što policija inače mora da brani, ako je snaga reda i zakona, a ne samo jedna od frakcija u permanentnom građanskom ratu niskog intenziteta: odbranila je, naime, pravo građana na slobodno i mirno manifestovanje u skladu sa zakonom. Jesu li ti građani pripadnici LGBT populacije ili bilo ko drugi, zapravo je sasvim svejedno: radi se o elementarnom načelu na kojem pravna država stoji ili pada, na kojem je ima ili je nema.

Ako Parada bude zabranjena ili nekako drugačije onemogućena: biće to katastrofalan poraz države i njenih institucija, pa i svakog zakonskog poretka kao takvog. I to poraz koji je država samoj sebi organizovala!


Kako god bilo, izgledalo je pre godinu dana da je jedna važna politička i civilizacijska bitka dobijena, i da se nazad više ne može. Šta se to dogodilo sa srpskim društvom za tih trista i šezdesetak dana od tada, da danas sve to opet izgleda krajnje neizvesno? I da li je održavanje ili neodržavanje, sa ili bez opasnih incidenata, ovogodišnje Parade ponosa svojevrsna mera degeneracije ovog društva i njegovih institucija, toliko posvećenih „Jarinju i Brnjaku“ (kao metaforama, naravno) da za realno postojeću Srbiju i njene stvarne probleme i nedoumice ne ostaje mesta, energije, pa ni volje?

Kako na delu izgleda degeneracija i rapidno, suicidalno nazadovanje institucija moglo se videti najkasnije onda kada se javnosti ukazao jedan od dva medijski prisutna policijska sindikata tvrdeći kako njegovi pripadnici baš i ne bi da obezbeđuju Paradu ponosa jer im niko „ne garantuje bezbednost“; to da oni kojima je posao da garantuju bezbednost drugima smatraju da neko (ko? i kako?) njima treba da garantuje bezbednost (jedan karikaturista je odmah „predložio“ da se policajcima obezbedi privatna security agencija kao pratnja prilikom obavljanja „nezgodnih“ zadataka) svakako bi bilo smehotresno, ali samo kad bi bilo deo nekog satiričnog filma ili TV serije. Ovako je tek zastrašujuće. No, to je bilo tek bledunjava priprema u poređenju s potonjim zajedničkim nastupom istog tog sindikata i ekstremističke (para)političke organizacije Dveri, nedavno transformisane u političku stranku, a dakako ponovo na temu Parade ponosa. Da je to neverovatan skandal po svakom zamislivom merilu i standardu, jasno je kao dan. Ali, taj skandal nije iznikao sam od sebe. Teško da bi on bio moguć da sam politički vrh Srbije, uključujući i neposredno zaduženog ministra unutrašnjih poslova, ujedno i potpredsednika Vlade i šefa Socijalističke partije Ivicu Dačića, nije nastupio s nizom – teško je naći opravdanje za upotrebu neke blaže reči – kukavičkih i kalkulantskih relativizacija, sve u stilu „pa nemojte ljudi, kuda ste navalili, zašto da ljutimo kriminalce, huligane i fašiste, znate da oni to ne vole“ ili „treba li nama to paradiranje baš sada kad ’gori Kosovo’“. Neki cinik bi dodao da našim političarima uvek nešto gori kad se od njih očekuje da obavljaju svoj posao: nekad Hilandar, nekad Kosovo, po potrebi.
Aktivisti i aktivistkinje za ljudska prava na Paradi ponosa 2010., Beograd, 10. oktobar 2010.
U vreme nastanka ovog komentara sve što je bitno u vezi sa ovogodišnjom Paradom ponosa zapravo je još neizvesno, iako je do nje ostalo manje od 48 sati. Ne bih se igrao proroka i nagađao šta će se dogoditi u nedelju. Jasno je, međutim, šta će se dogoditi ako se „ne dogodi ništa“, to jest ako Parada bude zabranjena ili nekako drugačije onemogućena: biće to katastrofalan poraz države i njenih institucija, pa i svakog zakonskog poretka kao takvog. I to poraz koji je država samoj sebi organizovala! Ako, pak, dođe do ogromnih nereda i realnog ugrožavanja učesnika Parade, kao i drugih formi nekontrolisanog nasilja na ulicama Beograda, i to će biti onaj isti poraz, ali će bar izgledati da je neko učinio nešto da mu se suprotstavi. I to, naravno, zvuči kao slaba uteha. Ima li onda uopšte „dobitne kombinacije“? Naravno da ima. To je dosledna i stvarna odbrana – i svakako bez bednih politikantskih kalkulacija – ne samo ove ili one grupe ljudi s ovakvim ili onakvim zahtevima, nego odbrana elementarnih principa civilizovanog društva, dakle: prava i sloboda na sve i za sve, osim na ono i za one koji bi da ugnjatevaju druge ljude. Zar je to stvarno tako mnogo? Ako je Srbija država, onda nije. Ako Srbija nije država čak ni u centru glavnog grada, onda treba neko da nam kaže ko i šta jeste država u ovom delu sveta, pa da građani znaju kome da se obrate radi zaštite svojih prava.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Pogledajte komentare (12)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG